Slobodan (Boban) Dašić je vodio dnevnik decenijama počevši od 1992. Beležio je porodičnu svakodnevnicu, razgovore sa prijateljima, događaje u Braničevu i političke prilike u zemlji i šire. Komentarisao ih je s lucidnošću dajući im prepoznatljiv lični pečat. Stranice njegovog dnevnika svedoče o nežnom ocu i supružniku, pravniku pomalo boemskih manira i druželjubivom šaljivdžiji upečatljivih političkih pogleda. Međutim, dnevnik je i više od toga – dijagnoza društva Srbije tj. svedočanstvo bliske prošlosti čije posledice još uvek živimo.

Delovi dnevnika Bobana Dašića biće objavljivani s vremena na vreme na ovoj stranici.

Ja se ne pravim važna ni za nove cipele

Petak, 31. januar 1992.

Poslednji dan januara. Oseća se da je dan duži, pa je pre sedam sati već bilo svetlo. Filip se budi između pola sedam – sedam. Ustane u krevecu i zabavlja se, zove nas. Ujutru je uvek nasmejan kao i Zoka kada je bila beba. Odmah počinje da „cokće“ i traži mleko. Dok Rada ode da mu donese, uzmem ga, i tad uvek kmeči dok mleko ne stigne.

Za to vreme, Zoka je već spremna za školu. Posebno me raduje što školu ne uzima toliko ozbiljno. Nije opterećena uspehom. Nikad nije imala manju ocenu od petice (jednom čak i pet plus iz matematike kad je uradila i zadatak iz druge grupe na kontrolnom). Ali ne bih smatrala za tragediju i da nekad dobije nižu ocenu. Sve to prihvata kao normalno.

Ne smatra da mora da igra u folkloru, recituje ili peva. U stanju je da kaže učitelju da ne želi da igra ili recituje na priredbi što je za mene bilo nezamislivo. Neka deca bi plakala ako ne igraju u folkloru, neke majke bi se svađale sa učiteljem ako njihovo dete ne bi učestvovalo na priredbi. Zoka sve to najradije ne bi. Nezavisna je i bez ambicije da se nameće i ističe na taj način. Skromna, inteligentna i spremna da uvek kaže šta misli. Šta joj se sviđa, a šta ne. Šta hoće, a šta neće, bez ustručavanja kod učitelja ili bilo kog drugog.

 Jednom je učitelj pohvalio za neki zadatak koji je rešila za IV razred.

Rada je pitala: „Da li si se pravila važna?“.

  „Ja se ne pravima važna ni za nove cipele“, odgovorila je.

Voli Karađorđeviće i zna sve o njima. Puna joj je soba slika, od Karađorđa do Aleksandrove porodice. Ako bude imala još jednog brata, ime se zna – Petar! Voli domaće filmove. „Ko to tamo peva“ je gledala više desetina puta i mislim da je po tome rekorder u Srbiji. Takođe, „Bal na vodi“ Joviće Aćina.  Verujem da zna napamet veliki deo tekstova komedija „Gđa Ministarska“ i „Sumnjivo lice“.

Često me pita za političare kada se pojave na televizoru: „Tata, je l’ ovaj dobar?“. Za Šešelja sam joj odgovorio da je gori i od Tita i od Slobe.

„Nisam znala da od njih ima neko gori“, prokomentarisala je.

Tačkice

Nedelja, 2. februar 1992.

Milenko i Filip su posebna priča. Deda ga nosi, bodi, penje gde god on hoće, daje mu naočare, vodi ga u Zokinu sobu i dovoljno je da Milenko samo progovori u hodniku i Filip već radosno reaguje. Isto kao i Zoka, posebno se uzbudi i obraduje kada čuje uvodnu špicu TV dnevnika – tačkice koje ispunjavaju kartu sveta. Od dnevnika samo tu špicu vredi gledati.

Katastrofa

Subota, 1. februar 1992.

Subota pre podne je uvek prijatna. Ustanemo kao i obično jer nas Filip budi. Jedino Zoka spava duže. Dok Rada daje Filipu mleko, ja kuvam kafu. Onda oni siđu pa pijemo kafu dok se Zoka i Filip igraju. Jutros smo napravili štetu. Mali je pravi kobac. Čim nešto ugleda, munjevito ugrabi, tako da nema šanse da se u tome preduhitri. Filip se ustremio na čašu vode, a ja da bih ga sprečio da je dohvati, gurnem šoljicu sa kafom i ona se prospe na beli Radin tepih – što je samo malo manja katastrofa od najrazornijeg zemljotresa.

Telefon

Utorak, 11. februar 1992.

Dobili smo telefon. Broj: 66 – 326. Celo popodne smo sedeli oko njega i čekali da nas neko pozove, ali pošto niko nije znao naš broj niko nas nije ni zvao. Mi nemamo nameru da bilo koga o tome obaveštavamo, a koga interesuje neka pita 988. Sa Brančetom smo dvojnici, pa preostaje da međusobno telefoniramo kao i dosad – kroz prozor. To je vrlo povoljna okolnost, jer ako mi nešto treba kod komšije, a ne mogu da ga za to pitam telefonom, onda moram da idem kod njega. A on ima dobro vino!

Ulica na kraju sveta

Subota, 22. februar 1992.

Ovaj vikend je sasvim drugačiji od uobičajenih.

Ustao sam rano da vozim Zagu i Caneta u Kladovo. Krenuli smo posle sedam sati. Pravo zimsko vreme do Dobre, a od tamo za neverovati – sunčano i suvo. Put nov i lep. Predeli izuzetno lepi, pored Dunava, tako da sam stvarno uživao u vožnji. Na jednom mestu me zaustavila milicija radi kontrole, bez petokrake na kapi.

Stigli smo u Kladovo. Oni su otišli u bolnicu, a ja sam uzeo novine i prošetao jednom ulicom u centru. Prava ulica na nekom kraju nekog sveta. Kao da se oseća duh prošlog vremena, onaj mirni miris palanke i nekog zaboravljenog sveta koji se ovde sigurno jače oseća nego u beogradskoj Skadarliji. Pogranična palanka na kraju jednog, nemam drugu reč pa moram da kažem, evropskog sveta (mada je to smešno), a na početku jednog drugog – istočnog. Odavde se nekako jasno može primetiti blizina puta za Sofiju, Istanbul, Bagdad i Teheran. Za jedan, meni uvek mističan i tajanstven svet, za kolevku svega što postoji na ovim prostorima i gore na severu. Sličan osećaj imam kada dođem do jednog putokaza ispred Niša na kome su označena tri pravca: za Niš, za Atinu i za Sofiju. Uvek me nešto privalači na tu stranu. Voleo bih jednom da odem i taj osećaj proverim.

I sve drugo je bilo savršeno u toj ulici. Kafić, odnosno restoran u kome sam sedeo dugo ću pamtiti. Čist i uredan, od stolova, poda, čaša, WC-a. Usluga odlična, ambijent perfektan, puno cveća, minijaturni vodoskok. Sve u svemu – oduševljen sam!

Zagini rezultati su bili izvanredni i nije bilo potrebe da ostane u bolnici, tako da se preporodila u povratku. Puna optimizma, dobila je boju na licu, raspoložena, čak je rekla da bi od septembra mogla da radi. Daće Bog da tako bude.

Mačići

Sreda, 4. mart 1992

Danas Filip treba da ide na vakcinaciju. Treba da se izvrši i sistematski pregled sa analizom krvi, mokraće i stolice. Rada ga stavila na nošu i uspelo je! Da li je slučajno ili je shvatio šta se tu radi, tek uspelo je isto tako i kasnije u toku dana. Najlepši je kada se on i Zoka igraju. On je juri i pošto-poto hoće da je ugrize. Ona beži i vrišti, što ga posebno izaziva da napada. Baš kao mačići. To je nešto najlepše što se može videti.

Protesti

9. mart 1992.

Deveti mart – šta je sve o tom danu pisano i pričano.

Besprizorna kampanja protiv mitinga opozicije i zaštrašivanje: biće krvoproliće, bombe, snajperi, mitraljezi, ubačene ustaše i šiptari. Mesec dana pre ovog datuma javnost se bombarduje saopštenjima SPS-a, SUBNOR-a, BOŽURA, RASA, AFŽ-a da se ne ide na miting da ne dođe do nesreće i pogibije.

I išli smo! Zoran, Ćira i ja.

Usput smo videli da je zastrašivanje uspelo. Autoput prazan, videli smo par vozila za koja smo zaključili da idu na miting i dva-tri autobusa sa obeležjima SPO-a. Policija svuda. Na rampi legitimisanje i pretresi. Beograd pust i prazan. Stigli smo do Branka, popili piće i pošli na miting. U početku je izgledalo da ima malo ljudi, ali su stalno pristizali. Sreli smo neke Gradištance, a ja druga iz armije, Čedu Miladinovića, koji mi duguje avionsku kartu Split – Beograd. Do početka mitinga plato (ispred Hrama Svetog Save) je bio ispunjen. Koliko ljudi nije moguće proceniti. Po meni, u svakom slučaju, mnogo. Sve je proteklo u najboljem redu mada se osećao neki strah.

Govorili su Vuk, Mićunović, Mihiz, Nikola Milošević, Vesna Pešić, Janko Dučić, Popov, Mihajlović, jedan radnik, jedna studentkinja, Petrović iz Novog Sada, Veselinov, Milomir Babić i na kraju ponovo Vuk i Mićunović. Postavljeni zahtevi i sve se završilo nešto posle pola tri. Potom je cela masa krenula prema centru što je bilo impresivno.

Sreda, 11. mart 1992.

Studenti su ipak krenuli. Posle skupa na Filozofskom oko deset uveče izašlu su na Terazije. Skupilo se nekoliko hiljada ljudi i ostali celu noć. Jutro je dočekalo par stotina i sada, oko 9 sati, Studio B javlja da se ponovo skupljaju u velikom broju, da je saobraćaj blokiran, da ljudi dolaze u velikom broju, da je došao veliki broj srednjoškolaca i da se očekuju se studenti iz Novog Sada.

Biće nečega, očekujem nove informacije. Demonstracije su nastavljene celog dana. Uveče ih je bilo oko 15.000, a možda i više.

Uveče sam izašao, a društvo je bilo spremno da pođe za Beograd. Bili su Rade, Cane, Zoran, Jovica, Kraka i Ćira. Dogovorili smo se da to ostavimo za sutra ili prekosutra, zavisno od situacije.

Četvrtak, 12. mart 1992.

Demonstracije su nastavljene. Najavljen dolazak studenata iz Novog Sada i Prištine. Pratio sam šta se dešava preko radija. Čuo sam izvandredan govor Vuka (Draškovića) i vladike Atanasija Jevtovića. Međutim, razočaralo me što se miting ne omasovljuje. Ne dolaze radnici, čak ni studenti, već uglavnom srednjoškolci. U pravu je Kraka koji kaže da kad radnici izađu na ulice on će da gleda na televiziji i pije viski.

To je taj život, i lep i tužan

Ponedeljak, 16. mart 1992.

Posle ručka je došla Ljubina, pa su Rada i ona nastavile sadnju i sejanje, a ja sam čuvao Filipa. Palo mi je na pamet kako smo nas četvoro sada zajedno. Posebno kada uveče spremamo Fiću za spavanje, kad ga Rada svuče, Zoka i ja legnemo na drugi kraj kreveta, pa se on otrgne od majke i skoči na nas. Vrišti od sreće, smeje se. Kako je to posebno lepo!

Sada je sve to normalno i svakodnevno, pa kao i da nismo svesni koliko je to lepo, važno i, nažalost,  prolazno. Za samo nekoliko godina deca će sve manje da budu u kući sa nama i više napolju sa društvom. Posle toga, zasnovaće svoje porodice i tek tada će se shvatiti sreća svih trenutaka kada smo svi zajedno, a koji će tada da budu prošlost koja ne može da se vrati. Poželeću tada da se jedan sekund vrati to vreme i ti trenuci.

Sada kad to imamo nismo potpuno svesni, a kada prođe, žalićemo što je prošlo i što ne može da se vrati.

Isti slučaj je sa mnom i sa Brankom. Koliko godina smo nas četvoro bili zajedno. Evo, sad se sećam trenutka iz šezdeset i neke godine u Babićevoj kući. Veče zimsko, šporet gori i Ljubina nam peče meso u šporetu, na žaru. Trenutak koji je otišao u nepovrat, a koliko je još takvih. Koliko smo puta nas četvoro sedeli za stolom – godinama: doručak, ručak, večera, spavanje, ustajanje. I sada može da se desi da sedimo za stolom samo nas četvoro, ali to više nije to.

Ne znam da li Milenko i Ljubina pomišljaju na te trenutke prošlosti. I ako pomošljalju, šta bi dali da se jedan od tih dana vrati. Nešto što je tada bilo normalno, sada zbog svoje prolaznosti, izgleda lepo i tužno.

Isto tako zamišljam dan: Zoka u prvom razredu srednje škole, Filip u prvom ili drugom osnovne. Došli su iz škole, ja i Rada sa posla. Ručak. Kako će već tada da budu daleki ovi dani! Kako ću, bar ja, da budem tužan što su tako brzo prošli. Kakva li će tada osećanja da mi izazove podsećanje na jedno veče: spremamo Filipa za spavanje, svi u istoj sobi, igramo se sa njim, Rada viče na nas što joj smetamo, on se smeje, hoće po svaku cenu da ugrize sestru, ja ga šljepkam po goloj guzi…

To je taj život i lep i tužan. I ne znaš da li je više lep ili tužan, jer svaki lep dan kada prođe postaje tužan pri sećanju na njega – šta ćeš…

O srpskom mentalitetu

Ponedeljak, 23. mart 1992.

Na radiju vest: u Albaniji poraz socijalista-komunista. Pobeda Demokratske stranke!

Ostaje samo još jadna i bedna Srbija. Albanci su pokazali da imaju nešto što su Srbi izgubili pre pedeset godina. Dobijam utisak da se radi o narodu gde svako samo sebe čuva i čiji mentalni sklop ne prihvata misao o bilo kakvoj promeni. Narod koji ne želi nikakvu promenu i zadovoljava se najminimalnijim, samo da mu ne bude još gore. Ako je juče imao imao kilo hleba, a danas za pola, on ubeđuje sebe da mu je i to dovoljno i ne pomišlja da bilo šta promeni.

Suština ovog naroda je izgleda u jednoj „mudrosti“: i da dođe drugi, isto bi bilo. Veća budalaština se ne može zamisliti! I dok u celoj Evropi, pa sad i Albaniji, narod ide da menja, da pokaže da njegovo poverenje nije večito, Srbi fatalistički trpe i prihvataju vlast kao nešto zauvek dato. Ne shvataju da je upravo vlast nešto što treba često i lako da se menja. Kod nas uopšte ne postoji svest i shvatanje da je naše pravo da promenimo vlast i da to nije ništa protivzakonito.

Dva sloma Srbije – sve je prekrila tamna i gusta noć

Sreda, 1. april 1992.

Nekada dan smeha i šale. Sećam se da je to Čkaljin rođendan i Studija B, a mislim i da je Čaplin rođen na ovaj dan. Sada nema smeha, nema šale. Pritisli narod Sloba, Šešelj i SPS, pa jedva diše od težine.

Popodne sam gledao prenos Skupštine i dočekao da vidim, po meni, konačan slom Srbije. Jedan poslanik u parlamentu države, koja je država svih svojih građana, javno je zapretio delu građana da će ih spakovati u kamione i vozove (verovatno sa trakama žute ili neke druge boje oko ruke) i proterati iz Srbije. Neće ih postreljati, što je vrlo humano, a dozvoliće im da ponesu sve što budu mogli – svako po jedan kofer. Radi se, naravno, Hrvatima.

I nije slom Srbije u tome što je taj to rekao za govornicom parlamenta. Slom Srbije je u tome što su svi ostali ćutali i nisu se u ime parlamenta ogradili od ovih patoloških izjava.

Oko osam uveče sam otišao u „Viking“ da gledam utakmicu. Peca, Miki, Ćira i Jovica su već bili tamo. Posle je došao Kraka, a kad je Zvezda povela stigao je i Cane. Sve je počelo lepo, 1:0 za Zvezdu i onda kraj – 3:1 za Sampdoriju.

I to je drugi slom Srbije istog dana. Jedino što je u Srbiji funkcionisalo i uspevalo bila je ta Zvezda, a sad je i s tim gotovo. Posle ove sezone odlaze svi i to je kraj fudbala u Srbiji. Sve dalje će biti bez ikakvog smisal i svrhe. Zvezda dolazi u grupu švajcarskih, kiparskih i norveških timova sa kojima će igrati jedno ili maksimalno dva kola i kraj. Uostalom, i nije mi žao jer je i ovo dokaz da u Srbiji sve mora da propadne. Šta i da očekuje tim, odnosno klub koji u svojim vrhovima uvek ima prisutne jednog Milorada Unkovića, Radmila Bogdanovića i Arkana.

Sve je prekrila tama i gusta noć.

O izdajnicima

18. april 1992.

Dok sam radio slušao sam „Od doručka do ručka“. Javljali su se slušaoci uglavnom u vezi sa ultimatumom Srbiji od strane celog sveta. Stvara se podela u Srbiji. Jedni su normalni i misle kao sav pošten svet. Drugi bi ratovali protiv Amerike i celog sveta.

Nadam se da je nas, normalnih, više. Nazivaju nas izdajnicima. Kakvi smo to mi izdajnici? Ako je ideal Srbije da bude demokratska, ekonomski jaka, sa privrednim, kulturnim i drugim vezama sa celim svetom, onda je patriota onaj ko radi za stvaranje takve Srbije, a izdajnik onaj ko radi na tome da se stvori Srbija suprotna ovoj. Izolovana, bedna i siromšana, nedemokratska i totalitarna. Oni koji su za to da se bijemo sa Amerikom i koji pričaju da smo mi izdajnici, u stvari su izdajnici, i rade na tome da ona bude izolovana i upropašćena. Izdajnicu su upravo oni koji kažu da smo mi izdajnici. Mi jesmo izdajnici, ove i ovakve Srbije, ali nismo izdajnici slobodne, jake i demokratske Srbije.

Da li je Nemac koji je bio protiv Hitlera izdajnik Nemačke? Jeste, ali Hitlerove Nemačke, a ne Geteove Nemačke. Koja je Nemačka  bolja, jasno je. Ista je situacija i kod nas.

Nije dovoljno vikati: „Ja sam Srbin, ja sam patriota, ja sam protiv Amerike, itd.“, već treba videti šta će biti rezultat toga. Ako je to izolacija i mržnja celog sveta, onda je taj izdajnik, a ne mi.

Javio se jedan slušalac, Ramiz, musliman. Neko mu je telefonom rekao: „Marš iz Srbije, đubre muslimansko!“. Čovek je plakao preko radija.

Panika

Velika subota, 25. april 1992.

Ustao sam ranije, doručkova i pošao kod Grge. Tamo su već bili Ćira i Zoran. Prvo smo Ćira i ja išli za pruće, a oko pola deset došao je Mića i počeli smo sa sređivanjem (prasića). Pošli smo oko jedan sat. Traktor je vozio Ćira, a išli smo kolima pop i ja. Našli smo lepo mesto, hladovinu pored Ponikvice, sa mnogo granja i čim smo stigli počeli smo da ga skupljamo. Izgoreli smo dve prikolice granja. Tada su došli Saša Peca, Desimir i Mića sa Ivanom.  Stavili smo pečiva u 2:45. Počela su da se peku, ali – slabo! Postalo je sumnjivo. Oko četri sata smo utvrdili da žara uopšte nema.

 Počinje panika, šta da se radi?

Grga i Ćira polaze traktorom da nađu lozu. Posle njih polazimo Desimir i ja za tuluzinu, ali menjamo plan i idemo u Gradište za ćumur. Pečiva se dižu u stranu. Put izravan i pun blata. Zaglavljujemo se na više mesta kao na reliju Kamel trofi. Jugo se ne vidi od blata, a i (Desimir) Ćira blatnjav od guranja. U Gradištu smo uzeli ćumur i vratili se, ali sada drugim i boljim putem.

Kada smo stigli, loza je već bila izgorela i pojavio se žar. U 17h je počelo pravo pečenje. Vratila se i atmosfera.

Umor od praznika

Petak, 1.maj 1992.

Prvi maj. Nekada veliki praznik, a sad sve mrtvo i prazno. Ustali smo, pili kafu i doručkovali, kao svake nedelje. Posle ručka smo išli u Tumane jer su tamo bili Branko, Mika i Milan. Tražili smo ih, penjali se po brdu, ali ih nismo našli, pa smo popili kafu i otišli u Krivaču da se Milenko i Ljubina podsete kada su sa mnom bili tu pre trideset i više godina. Kući smo se vratili oko 6.20. Filip je zaspao u kolima i tako je spavao sve do sutradan. Umorio se od pešačenja po brdu.

Litija

Četvrtak, 14. maj 1992.

Zavetina. Ustali smo, popili kafu. Rada ima još nešto da sredi po kući, a Filip kmeči. Uzeo sam ga, upalio jugo i odveo kod Ljubine. Odneo sam Ćiri korito koje je kod mene bilo još od Uskrsa. Posle toga sam otišao u Gradište da kupim vino. Vratio sam se brzo jer u 10 sati polazi litija.

Kreće se ispred crkve. Napred barjaci i srpska zastava koju nose momci – neoženjeni. Povorka se kreće kroz selo, a žene iz sita bacaju žito, bombone i sitan metalni novac. Išli smo prema školi, onda skrenuli u polje pored ciganskih kuća. Prvo stajanje kod oraha gde je urezan krst. Popovi su čitali molitve za zdravlje i sreću stanovnika Braničeva i za dobru žetvu. Onda se tri puta obiđe oko tog drveta i krene dalje. Usput se prave venčići od žita i stavljaju na barjake. Krst je urezan u još jedan orah kod Brančetovog vinograda i posle i na jedan stari brest iznad Iketove vodenice. Onda smo se vratili u selo gde je opet celim putem do crkve na povorku bacano žito, bombone i novac. U porti je na kraju prerezan slavski kolač i litija je bila završena. Posle toga sam kupio kiselu vodu i preostalo je samo da čekam goste.

Pokušao sam da gledam utakmicu Zvezda – Partizan, ali sam zaspao. Pre utakmice se izvodila himna „Hej, Sloveni“. Publika zviždi i počinje da peva „Od Topole…“. Niko ne ustaje.

Glavno u novinama. Juče je otkriven spomenik Draži Mihailoviću na Ravnoj gori. Preko 100.000 ljudi. Govorio Vuk.

Sunce će uvek grejati

Utorak, 2. jun 1992.

Vreme je sunčano i toplo i to je jedino što u ovoj zemlji prija. Posla opet nema. Kući sam pošao ranije, oko jedan. Na pumpi redovi za običan benzin. Nisam hteo da odem da čekam.

Nastaviće se…

Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.

Napomene

Zahvaljujemo se Filipu i Ani Dašić iz Braničeva na pomoći u izradi ovog teksta. Dnevnici Bobana Dašića i porodične fotografije su ustupljene njihovom ljubaznošću. Sve fotografije na ovoj stranici su vlasništvo porodice Dašić (ukoliko nije drugačije naznačeno) i potrebno je dobiti njihovo odobrenje za bilo kakvu upotrebu ili deljenje. U okviru ove stranice je korišćen video sadržaj kako bi se što verodostojnije dočarao duh vremena u kojem je živeo Boban Dašić. Video materijal je umetnut na stranicu sa Jutjuba. U opisima ispod svakog umetnutog snimka su navedeni nazivi Jutjub kanala odakle su preuzeti.

Boban je ostavio veliki broj stranica dnevnika. Nije bilo moguće preneti celokupan sadržaj. što je zahtevalo izbor pojedinih zapisa i njihovo uređivanje za potrebe objavljivanja na ovom sajtu. Odabran je sadržaj, koji po procenama uređivača, verodostojno predstavljaja različite strane njegove ličnosti i odražava duh vremena o kojem je svedočio. Pored toga, vodilo se računa o konciznosti i atraktivnosti sadržaja što je uobičajeno prilagođavanje za publiku digitalnog doba. Dalje, zapisi o pojedinim danima nisu u celosti preneti, vodeći se već opisanim kriterijumima. Konačno, uređivanje je podrazumevalo i izvesne stilske i gramatičke intervencije radi što boljeg ugođaja čitalaca.

The post To je taj život i lep i tužan appeared first on Moje Braničevo.

Posvećeno Momčilu Stokiću Tibi.

Ima ona stara engleska bajka o čarobnom pasulju, znate sigurno, o siromašnom dečaku i bogatom divu, odnosno večitoj borbi između malih i siromašnih i silnih i bogatih, kako to već biva u svakoj pristojnoj priči. Postoji naša seoska priča o čarobnom pasulju. I u njoj, na neki način, ima sudara velikih i malih, ali nije to njena vrednost, već što ima mnogo krajeva i samo jedan početak. Njen junak je Tanasije Stokić, delovođa opštinskog suda u Braničevu. Nije moje da sudim čija je lepša, meni je samo da vam prenesem, a vi procenite koja vam je srcu draža.

Onu englesku sam još davno video na televiziji. Sećam se, tek su se pojavili televizori. Nije bilo mnogo aparata u selu i gledanje televizije beše glavna zanimacija i prilika za druženje, uglavnom muškog sveta. Okupe se stariji naveče, u kafanii ili čitaonici, gleda se u tek pristiglo čudo tehnike i komentarišu vesti i događaji. Ponekad bismo se pridružili i mi, seoska mlađarija.

Tako je jedne večeri prikazan crtani film. Skoro na samom  kraju, u trenutku kad div juri dečaka niz stablo pasulja, neko je iz ćoška, promuklim glasom dobacio:  Da l’ su ovako Tasu jurili Englezi??? Malo ko je obratio pažnju na pitanje, osim valjda mene, koga je sudbina predodredila da zanavek tražim odgovor.

Možda zato što nisu znali o kojem Tasi je reč, a možda jednostavno tamo nikoga nije ni bilo, mada bih se zakleo u krsnu slavu da jeste. Već te večeri, (i mnogo puta od tada) odlazio sam u magazu, tu odmah iza moje kuće, i satima sedeo pred ikonom svog detinjstva. Bila je to ilustracija devojke u odeždi sa raširenim rukama. Kruna na glavi je krasila besprekornu plavu kosu koja joj je okruživala blago lice, spokojno poput sudbine. Sreli smo se u detinjstvu, ne mogu tačno da procenim kada, što nije ni važno, jer je meni oduvek bila sveprisutna. Ali te večeri je izgubila oreol svetice. Neznanac iz ćoška je osvetlio očigledno. Važniji je krasnopis nad kojim se uzdizala nego ona sama. Pod težinom njenih bosih nogu, slova su se iskrivila ulevo, te je kurzivom bilo ispisano ime Tanasija Stokića kome se uručuje srebrna medalja za poljoprivredne proizvode iz šeste kategorije na Balkanskoj izložbi u Londonu 1907. godine.

Mnogo godina kasnije, saznao sam od prijatelja, zaljubljenika u istoriju, da je Balkanska izložba u Londonu smišljena kao politički manevar tek krunisanog Petra Karađorđevića. Ispričao mi je da su posle kraljeubistva Obrenovića u Srbiji nastupila teška vremena i da je nova vlast očajnički tražila nova tržišta zbog svinjskog rata, tj. austrougarske trgovačke blokade iz 1906. godine. Izbor je pao na London kao centar ondašnjeg sveta. Postojao je još jedan razlog. Izložba je viđena u očima Kralja Petra kao znak pomirenja sa Britanskom krunom, budući da su nakon Majskog prevrata (1903), prekinuti diplomatski odnosi. Ideju su prihvatile Crna Gora i Bugarska. Odmah su usledile opsežne pripreme u čitavoj zemlji. Na izložbi je trebalo predstaviti najbolje iz Srbije, od umetnosti, običaja, zakona do zanatstva i poljoprivrede. Sve što je vredelo poslato je u London.

Međutim, Tasa nikada nije bio u Londonu. Bar ja nisam saznao da jeste, a verujte mi, raspitivao sam se mnogo. Vremešni Braničevci su slegali ramenima na pomen diplome jer su o Tasi pamtili druge detalje, nevažne za našu priču. U familiji je ostalo tek toliko da je bio delovođa opštinskih sudova u nekoliko okolnih mesta i da je svojevremeno dobio priznanje za pasulj. Doduše, onako stidljivo su dodavali da je bio malo prek i inadžija. Više su pričali o njegovom sinu Spasoju koji je bio odlikovan za službu lično od Petrovog naslednika, kralja Aleksandra Karađorđevića. Tasino londonsku avanturu, ako je i bilo, nisu pominjali.

Onaj isti prijatelj je poznavao antikvara, a antikvar je imao katalog izložbe Balkan Expo 1907. Sećam se kada mi se katalog prvi put našao u rukama. Ruke su mi drhtale, toliko da su slova mogla da se rašrafe sa stranica. Listao sam katalog, tražio da mi se prevede svaki pasus, iščekujući poznato mi ime.

… Milisav Matić, iz sela Carevac, okrug Požarevački – izlaže seme lana.

… Rasadnik okruga Ramskog u Velikom Gradištu – izlaže seme suncokreta.

… Tanasije Milojković, iz Požežena, okrug Požarevački – izlaže druga semena.

Konačno, Tanasije Stokić nije bio među izlagačima. Otkud onda Tasi diploma? I ko je postavio pitanje one večeri? I zašto?

Da l’ su ovako Tasu jurili Englezi???

I zašto bi ga jurili?

Onaj siromašni dečak iz bajke je imao dobar razlog da beži. Uzverao se uz stablo čarobnog pasulja do dvorca pohlepnog diva i ukrao mu zlatnu harfu i gusku koja nosi zlatna jaja. Doneo je kući, siromašnoj majci i obezbedio im blagostanje do kraja života. Tako je dobro pobedilo zlo. Mali velike. Je l’ Tasa pobedio zlo? I kako ga je pobedio? Pisale bi o tome već knjige, pričali bi ljudi. Ali, toga nije bilo. Nikakavo sećanje, nikakav pisani trag, osim dipolome.

Godinama sam sedeo u magazi, tu odmah iza kuće, i smišljao odgovore nad najvećom zagonetkom detinjstva, a ispostaviće se i života.

Tasin pasulj je bio čaroban. U Braničevu, blatnjavom pečkom selu, srezu Golubačkom, živeo je seljak čiji je pasulj omamio nepca probirljive engleske gospode. Krasnopis na diplomi potvrđuje. Možda je Tasa, eto, tvrdoglav i nadmen kakav je po pričama bio, neraspoložen da napusti selo, zaista nije lično posmatrao oduševljenje engleske gospode. Nesvestan događaja, dok je mirisao tek pokošeno seno sa pečkih livada, pasulj je ne samo omamio nepca, več i zamutio um britanskoj aristokratiji željnoj novih egzotičnih iskustava. Po otmenim salonima i londonskim kuloarima se proneo glas o pasulju što prija stomaku pre popodnevne šolje čaja. Tako se dala potera za vlasnikom pasulja čarobnog ukusa iz malo poznatih balkanskih krajeva. Telegrafi su prenosili note sa jednog na drugi kraj Evrope. Digla se administracija u Srbiji na noge. Vlasti su ga ubeđivale, žandarmi su pretili, visila je i služba o koncu, samo je Tasino jok, bre! bilo uklesano u kamen. Uporno je odmahivao glavom. Zamišljao sam Tasu, kako se inati i kako neće da se mrdne i sela. Jok! mu je bilo slađe od veličanstvenog Londona.

Opet, možda je Tasa posetio London i zaprepastio englesku gospodu nekim skandalom. Recimo, da je izložbeni paviljon Srbije obilazila ugledna britanska plemkinja bliska kruni. To je bilo negde nakon Tasinog ručka, kad se sit najeo pasulja i belog luka.  I da je Tasi, kao čoveku iz naroda, nenaviknutom na ovozemaljska čuda, popustila pažnja pred lepotom porcelanske dame. Očaran, u trenutku je ispustio ono što nije smeo. Rezak miris ili samo zvučna poruka svakako nije mogla da doprinese poboljšanju odnosa sa britanskom krunom zbog čega je Tasa bio hitno sklonjen sa štanda Kraljevine Srbije. Samo onako kako se to u svetu diplomatije radi, uz odgovarajuću diplomu.

Ili je možda sve to bilo mnogo bučnije. Da nije, po dobijanju priznanja, onako prek i nenavniknut na englesko mumlanje, ošamario kakvog  ljubopitljivog džentlemna da se prizove sebi i priča razumljivije. I da je nastao rusvaj, toliki da su ga detektivi Skotland jarda jurili kroz čitav grad kao da je u pitanju lično Džek Trbosek. U ovom verziji mi se činilo razložnim da se putovanje u London u porodici zaboravilo. Zamišljao sam, u nešto drugačijim verzijama, da je možda Tasa, pored diplome, doneo još  nešto sa putovanja. Nešto što možda u prvu ruku nije bilo od značaja, ali se u ono predratno vreme, ispostavilo važnim i onda se dala jurnjava za njim. Kako to već biva, vrlo brzo su se sjatili britanski, turski i austrijski špijuni i svi ljubazno raspitivali o Tasi dok se on krio u brdima oko sela.

Verzije i krajeva je bilo sve više kako su godine prolazile. Već u nekom momentu mi se činilo da zamišljam istu priču po drugi ili treći put. Nisam bio siguran i nije bilo važno. Prestao sam da tražim istinski rasplet, već samo novu verziju kraja. Strahovao sam da će se moj život završiti otkrivanjem istinite verzije. Sada znam da sam pogrešio. Zapravo, nekako sam zaključio da je u svemu asnu imao isključivo Tasa. Ne samo što je započeo priču, već se svojski potrudio da ona uvek dobije novi i drugačiji kraj. Nije se on inatio samo Englezima nego samoj smrti. Našao je taj procep između svetova tu negde gde se dodiruju Kotluk i Kamenita, o kojem svi mi ovde u zagrobnom životu pričamo, i u noći kad pun mesec baci prvi zrak od Velike Ravne u ovom pravcu, odšetao niz Seočki put do sela i pojavo se one večeri u ćošku iako ga poodavno nije bilo među Braničevcima. Što je više verzija bilo, duže je živeo. U priči bez kraja obezbedio je večni život, kao što u svakoj bajci treba da bude.

Eto, to vam je ta priča, kako sam je živeo i pričao. Nikad naglas, uvek samom sebi. Verujte, uvek sam se slatko smejao. Nisam vam ja bio vešt pripovedač, a iskren da budem, klonio sam se pričanja. Znate kako je u selu. Metnu vam u usta reči koje niste rekli, malo okite i ispadne čovek lud i naopak. Sad mi već niko ništa ne može. Tu sam, a nisam. Došao sam do svog ovozemaljskog kraja, pa, velim, da podelim dok još ima sećanja na mene i Braničevaca da je čuju. Ali priča, izgleda, nije blizu kraja, možda nikad neće ni biti. Možda se krajevi još više umnože. Ako se ikada završi, ne bilo vam teško, dok ste u prolazu na nekim zadušnicama, zastanite i ispričajte pored mog spomenika. Možda se tada smirim.

Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.

Napomene

Priča je inspirisana istinitim događajem iako je poprimila fantastične elemente na sajtu Moje Braničevo. Svaka sličnost sa stvarnim likovima je namerna, svaka sličnost sa izmišljenim događajima je slučajnost. Zahvaljujemo se Ivani Stević iz Braničeva na pomoći u nastanku priče i na ustupljenim porodičnim fotografijama. Prve dve fotografije u tekstu su vlasništvo porodice Stokić iz Braničeva. Ostale fotografije su preuzete iz zvaničnog kataloga izložbe The Balkan states exhibition : 1907, Earl’s Court, London S.W., [London Exhibitions, Ltd.] koji je dostupan na internet sajtu archive.org.

The post Čarobni pasulj appeared first on Moje Braničevo.

Združene austrougarske i nemačke vojne snage su napale Srbiju u jesen 1915. godine. Oslabljena ljudskim gubicima iz prethodne 1914. godine, epidemijom tifusa i teškoćama u snabdevanju srpska vojska nije izdržala udar i usledilo je povlačenje ka jugu. U početnim danima oktobra, Austrougari su usmerili napad na okolinu Beograda, dok su se operacije nemačke vojske odvijale istočno od srpske prestonice. Zadatak da brani potez od Grocke do Dobre dobila je srpska Treća armija u čijem sastavu su bile Drinska i Dunavska divizija prvog poziva i Braničevski odred.

Po gustoj magli, uz prethodnu baražnu vatru, nemačke jedinice su se prvo uputile ka selu Ram izjutra 7. oktobra. Priča kaže da je odlazak prvih nemačkih vojnika lično nadgledao August fon Makenzen, zapovednik Jedanaeste nemačke armije. Na desnoj obali Dunava, u opustelom Ramu, su ih dočekali kapetan Dojčin Stanković, sa polovinom svoje čete i čiča Jovan Pešić, sa četom trećepozivaca. Usledila je odbrana Stiga i Požarevca.

Velimir Stokić iz Braničeva, po zanimanju pisar, se našao u vrtlogu vojnih operacija na desnoj obali Dunava nedaleko od Požarevca. Pero nije ispuštao ni u najtežim borbama beležeći događaje iz svog okruženja od prelaska nemačke vojske preko reke do povlačenja srpske vojske dolinom Morave sve do Peći. Njegove beleške obuhvataju period od 7. oktobra do 24. novembra 1915. godine (23. septembar – 10. novembar 1915. godine po starom kalendaru).

Početak operacija

23. septembar 1915. godine

Iz topova naše baterije tukli smo neprijateljske dereglije i lađe koje su vršile prevoz trupa za ostrvo i danas su se prvi put javili neprijateljski topovi sa ostrva bacivši nekoliko metaka na naše položaje.

24. septembar

Danas smo vodili borbu ceo dan sa neprijateljem, pridveče je arhiva i magacinske stvari iseljeno i poslato na komorskim kolima u varoš koje sam sa stražom sproveo, a uveče se vratim natrag u bateriju^[1]. Noću između 24-25. neprijatelj je cele noći tuko našu bateriju i nigde nam nije dao (nedostaje deo teksta^[2]) oko topova. Strašniju noć nisam u veku od ove proveo.

25. septembar

Od 6. sati izjutra odpočeli smo dejstvovati, na neprijatelja u ostrvu koje nas je tuko topovima sa raznih strana i po nesreći našoj, koristeći maglu izvršio je prelaz na našu stranu, a dotle nas je tako tuko da nam  zapali zemunice i utvrđenja topovska, i dalje se nije moglo kod topova šetati, te smo se moralli povući sporednim šancem mileći do puta, a odatle u selo. Topove smo ostavili pošto smo zatvarače (sa^[3]) sobom poneli.

26. septembar

Danas smo srećom našom spasli topove topova^[4] i na položaj više sela Dubravice sastala su se sva tri voda, i odatle jako dejstvovala na neprijateljsku pešadiju koja je nadirala ka Petci. Oko 4. sata posle podne, po naređenju komadanta konjičkog puka g. Stevana Švabića povukli smo se ka selu Živici, gde smo se preko noći utvrdili i čekali zoru.

27. septembar

Ove noći neprijatelj je svojim svetlećim kuglama tako osvetljavao celu okolinu od Kostolačke kose do Morave, da je izgledao kao na kakav vašar, a pri tom, borba se je s’ vremena na vreme jako vodila, i odavde smo dejstvovali celog dana. Neprijatelj je strašno tuko sa (topovima^[5]) velikog kalibra naše položaje a (posebno^[6]) Zabelu.

28. septembar

Danas smo ceo dan ostali na istom položaju i dejstvovali jakom vatrom.

29. septembar

I ovoga smo dana tukli sa istih položaja do posle podne, kada je naređeno da se od 4. sata otvori brza paljba na selo Brežane, jer naša pešadija ima naređenje da se selo mora štititi od neprijatelja, i tako smo uradili, ali smo se pred mrak morali povući unazad jer je naša pešadija odstupila usled nadmoćnijeg neprijatelja.

30. septembar

Danas smo menjali više položaja oko puta Živica – Požarevac i tukli neprijatelja ceo dan, no on je sa topovima velikog kalibra tako jako dejstvovao, naročito na Zabelu, koja im je pala u ruke oko 2. sata posle podne, i mi se sa topovima u mrak povučemo unazad, gde nas je nađe komandant odseka i naredi da se krenemo ka vašarištu  požarevačkom. Tu smo stigli oko 8. sati uveče, i ja sa komandirom odem kolima do komandanta artiljerije gde dobije komandir naređenje da (se pomeri^[7]) ka selu Lučici. U 12 sati noću smo promarširali preko Požarevca, gde je vladala mrtva tišina.

1. oktobar

Danas smo osvanuli u selu Lučici, gde smo čekali dalje naredbe. Tada je baterija počela tući da se nije moglo ni napred ni nazad. Oko 11. sati kenulo se preko (nedostaje reč^[8]) ka Moravi  utvrdilo se na položaju kod Šljivovca^[9]. Danas sam bio pošo sa fijakerom do Rabrova radi prijema novca u Braničevsko. odredu^[10], ne misleći o prilikama, vratio sam se natrag.

2, 3, 4, 5. oktobar

Ova četri dana, ostali smo na istom položaju i dejstvovali jako na vodeni most na Moravi. Neprijatelj je takođe tuko naše položaje sa većim i manjim topovima. Ovih sam dana išao u Lučicu te kupio jednu svinju i vina za čas’. Tu sam video šta rade naši vojnici 6. puka. Navukli (nedostaje reč^[11]) u jednu avliju i iz buradi pune je vinom. Oko 6 sati uveče dobijemo naređenje da se povučemo nazad. I tako i uradimo, no neprijatelj primetivši da nas nema na položaju odpoče nas goniti i tako nas je hteo iseći u dva maha i sve žive da povata, te se ustavimo u Aleksandrovcu.

6. oktobar Sv. Toma

Danas smo osvanuli u Aleksandrovcu gde smo se (nedostaje reč^[12])  do 11. sati. Tu sam išao u crkvu te pripalio sveću misleći na dobro svoje i svojih (naknadno umetnuti dodatak: i kupio sveću za Sv. Luku). Od 11 sati krenemo se na položaj Šestara^[13] i tu kod Mirijeva, namestimo bateriju. Tada smo u prolazu naišli na jedan veći vinograd neobran, te ga je naša vojska opustela.

7.oktobra

Danas dobijem pismo od dece da su u Svilajncu i odma se javim komandiru te mi odobri, i ja se sa komorskim kolima krenem za Svilajnac da stignem u veče i odma se sa njima javim. Danas je baterija pretrpela jake udare od neprijateljske artiljerije, jer je  je zatrpavana topovima sa zrnima velikog kalibra, a naročito levi vod (nečitko ime oficira) koji je tukao neprijateljsku pešadiju na 600 metara i umalo što nije bio zarobljen ceo vod. Te se uveče krenula cela baterija na položaj kod sela Sibnice.

8. oktobar

Danas je cela baterija bila na položaju desno od sela Sibnice i slabo je dejstvovala i uveče u sami mrak povuče se naviše (nedostaje reč^[14]) četereškog manastira^[15].

9. oktobar

Danas je baterija ovde primila od neprijatelja jake udare jer je dobacivao zrnima u samu bateriju te je strašno dejstvo bilo i tu je poginuo jedan vo, a jedan teško ranjen.

10. oktobar

Danas je plasirana baterija na prihvatni položaj u samom selu Viteževu i tu je imala odmora ceo dan.

11. oktobar

Ovoga je dana baterija izvedena na položaj više sela Viteževo i vođena je jaka borba ceo dan. Tada sam odneo na položaj oficirima (nedostaje reč^[16]) hranu i pretrpeo sam veliki strah dok sam se natrag kod komore vraćao jer je neprijatelj dobacivao čak i puščanim mecima do baterije. Oko 6. sati uveče baterija se kreće ka Svilajncu i tu, u prolazu, bude na odmoru, u Kušiljevu jedno 2. sata. Ovoga je dana naša vojska  počinila čudesa po selu. Naročito je rasuto vino i razvučeni (nedostaje reč)  da su čitavi (nedostaje reč) upropašćeni^[17]. 

12. oktobar

Ovoga je dana (baterija^[18]) stigla na više sela Gložana i plasiran na položaj Vrlaški hum. gde je ostala do 6. sati uveče.

13. oktobar

Danas je baterija osvanula i namestila topove više sela Vrlana odakle je počela dejstvovati.

14. oktobar

I danas je baterija ostala na istom položaju a ja dobijem naređenje da se sa komorom vratim za u selo Mirijevo. I oko 10. sati krenem, a stignem u selo u četri sata uveče. Tada sam sam u prolazu odneo na kolima jednog teško ranjenog narednika iz mitraljeza. Odem u (nedostaje reč^[19]) bolnicu u selo Vojsku, gde me je lekar hteo vratiti  natrag da se nisam umeo naći.

15, 16 i 17 i 18. oktobar

Ovde sam danas sa komorom proveo u selu Mačevac, a baterija je bila na položaju Trifunovo brdo i odatle je imala mestimičnih sukoba. Ali 17. (oktobra^[20]) baterija je pretrpela taku vatru da nije bilo nekih delova pešadije zlo bi se proveli ljudi. Danas je ranjen Milan Jevremović i Jevrem Stokić i uveče (su) došli kod mene te ih namestim u toplu sobu, a ujutru ih uputim u bolnicu. 18. (oktobra^[21]) na Sv. Luku proveo sam do podne sa mojim drugovima, napio sam slavu u kući Petra Martinovića. Njegova mi je baba umesila kolač, a kupio sam balon vina i malo rakije iz sela Vojske. Prase sam ispeko, uzeo sam ga od domaćina za 6. dinara, te napijemo slavu i ručamo. I od ručka se po naređenju odmah krenem sa komorom preko Vojske za Krušar, tada me je neprijatelj tuko topovima uz jedno brdo, pa blagodareći jednom braniku uvučemo se u selo Rajkinac i tu se odomrimo dok se komora prikupi pređemo preko sela Duboke, i tu odmorimo, a ja odem u bateriju na položaj i otud se prevezemo svi do komore. Tu odmorimo do 2. sata noću, a posle krenemo svi za Krušar.

19. oktobar

Danas je baterija osvanula u selu Krušar i tu je provela ceo dan na odmoru.

20. oktobar

I danas je baterija sa celokupnom komorom provela do posle podne u istom mestu, a posle se krene u napred u branik do druma, odakle ja sa dvoja kola odem za Ćupriju za odelo. I tu se sastanem sa mojima, te i prenoćim, a ujutru prođe i baterija preko varoši i namesti na položaj do same varoši, a ja produžim sa komorom u branik do Paraćina.

21. oktobar

Danas je baterija ostala na položaju do same varoši Ćuprije, a ja se krenem sa kolima u Paraćin za odelo i sa mnom pođe Mila i deca koja su noćila zajedno sa mnom u bivaku i u Paraćinu ručamo svi. Tu sam imao jednu pečenu ovcu i kad baterija prođe preko Paraćina ja moje ispratim natrag za Ćupriju, a mi se krenemo maršem ka Đunisu.

22. i 23. oktobar

Danas smo osvanuli u selu Jovanovcu^[22] i tu primili 600 hlebova, te razdelimo i krenemo za Đunis. Imali smo se do mraka prebaciti preko Morave. U Đunis stignemo u mrak i tu primimo malo obuće i konzerve brašna i u 9 sati krenemo napred.

24. oktobar

Ovoga smo dana osvanuli više Ribara i tu kraj puta odmarali i doručkovali, a odatle krenemo dalje putem ka selu Vukanji gde smo i omrkli kod manastira Džigolja^[23] gde smo i osvanuli.

25. oktobar

Danas smo krenuli put preko Jastrepca zvani Grebac preko Klisurice, konak više sela Petrovca.

26. oktobar

Polazak izjutra i odmor više sela Stražave i put za Prokuplje. 27, 28 i 29. Stigli smo u selo Malu Planu na odmor duže vreme. U Maloj Plani proveli smo 5 dana i odatle sam išao u Prokuplje za odelo.

31. oktobar i 1 i 2. novembar

Odmor u Pepeljevcu blizu Kuršumlije. Tada je (nedostaje reč^[24]) bila jaka borba i naročito je postradao naš 9. puk III poziva i poginuo je komad.(ant) puka major Ljuba Bajić gde je u blizini našeg logora i sahranjen.

3. novembar

Polazak iz ovoga sela, topovi preko Kuršumlije za Merdare i Prepolac, a ja sa komorom preko (nedostaje reč^[25]), Rače, Merdara,  (nedostaje reč^[26]) za Podujevo. U Podujevo sam stigao (nastavak u sledećem pasusu)

7. novembra

izjutra, i tu smo ostali sve do 10 . kada baterija naiđe sa topovima i svi se krenemo ka Prištini sa komorom stignem u Donju Brnjicu i tu ostanemo 2 dana. Odatle se krenemo preko Prištine za selo Vragolija i tu smo stigli (nastavak u sledećem pasusu)

10. novembra

Toga dana uveče  spalimo 7 kola komorskih i ja ujutru krenem na položaj kod komandira na Čičavicu gde stignem istoga dana u veče, provedem dan i noć i 14. krenem se za leba u Peć.

[1] Pretpostavka priređivača na osnovu smisla rečenice. U originalu nedostaje deo papira originalnog dokumenta.

[2] Nedostaje deo teksta usled oštećenja papira originalnog dokumenta.

[3] Dodatak radi bolje čitljivosti.

[4] Pretpostavka priređivača usled nečitkosti rukoopisa.

[5] Pretpostavka priređivača na osnovu smisla rečenice. U originalu nedostaje deo papira originalnog dokumenta

[6] Pretpostavka priređivača na osnovu smisla rečenice. U originalu nedostaje deo papira originalnog dokumenta.

[7] Pretpostavka priređivača na osnovu smisla rečenice. U originalu nedostaje deo papira originalnog dokumenta

[8] Nečitko.

[9] Verovatno je reč o selu Šljivovac.

[10] Braničevskom odredu (prim. priređivača).

[11] Nečitko.

[12] Nečitko.

[13] Nečitko, pretpostavka priređivača o nazivu položaja.

[14] Nečitko.

[15] Verovatno je reč o crkvama u selu Četereže. Postoje crkva brvnara i crkva od tvrdog materijala.

[16] Nečitko.

[17] Pretpostavka je priređivača da rečenica ovako glasi. Moguće je i drugačije tumačenje zbog nečitkosti delova originalnog rukopisa.

[18] dodatak priređivača radi boljeg razumevanja.

[19] Nečitko.

[20] Dodatak priređivača radi boljeg razumevanja teksta.

[21] Isto.

[22] Pretpostavljen naziv sela iako je moguć i drugi naziv.

[23] Pretpostavka je da je reč o selu Džigolj, jer ne postoji manastir istog naziva.

[24] Nečitko.

[25] Nečitak naziv mesta.

[26] Nečitak naziv mesta. Pretpostavka je da je reč o naselju Prepolac, ali je ujedno i nelogična putanja kretanja.

Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.

Napomene

Zahvaljujemo se porodici Lazarević i Imamović na doprinosu u pisanju teksta. Posebno se zahvaljujemo Bati Imamoviću, penzionisanom učitelju iz Braničeva koji je pronašao, sačuvao i ponudio dnevnik na objavljivanje. Fotografije Vojnog muzeja, nazvane za potrebe ovog članka „Karta situacije III srpske i XI nemačke armije pre početka prelaza“ i „Kolona haubica na putu za Požarevac“ su preuzete iz publikacije „Srbija i Braničevo u Velikom ratu“ (Istorijski arhiv Požarevac, Posebna izdanja, knjiga broj 10, 2014). Fotografija nazvana „Artiljerija u povlačenju dolinom Morave u jesen 1915. godine.“ je preuzeta sa sajta Imperialnog ratnog muzejta (eng. Imperial World Museum), sa oznakom © IWM Q 52304.

The post Strašniju noć nisam u veku od ove proveo appeared first on Moje Braničevo.

Živeo je Ljubisav Đokić skoro čitav vek. Više u ratu, nego miru mada je pušku nosio svega par godina. Leteli su kuršumi vazdan oko njega, jurišalo se, vrištalo, pucalo i ginulo iz dana u dan. Samo, njegov rat niti je ko video niti čuo, osim ono malo preostalih ispisnika iz slavnog Velikog rata. Jedino je njima grmljavina i letnja provala oblaka donosila zimu, a treštanje prangija o zavitini ili kakvom drugom seoskom slavlju – drhtavicu.

Ponekad, u vreme onih strašnih zimskih večeri, kad se i mesec skloni negde od mraza i kad košava satera mrak u braničevske sokake, Ljuba je znao satima da zuri kroz prozor, sve osluškujući i napeto čekajući. Valjda bugarske izvidnice, šta bi drugo.  

Mani se, Ljubo, sedenja! ‘Ajde lezi, čoveče, dockan je. Skapaćeš kraj prozora, govorila mu je žena još dok je bila živa. A ima mnogo godina otkako više nije. Ali, zalud. Sedeo bi tako Ljuba do u gluvo doba noći i čekao nešto samo njemu znano i što jednom izgleda mora doći.

Tako je bilo i ove večeri kad se po ko zna koji put našao u rovovima Solunskog fronta.

Đokiću, živ si!

Ležao je na obodu šume od koje se pružala livada sve do uzvišenja na čijem je vrhu čekao bugarski mitraljez. Već su nekoliko puta tog popodneva jurišali i odustajali na pola livade vraćajući se u sve manjem broju. Na poljani, između šume i brega, ranjenici su zapomagali ostavljeni na milost nekom čudu. Mrtvi su dostojanstveno ćutali.

Sunce je već počelo da zalazi kad je komandant zatražio tri dobrovoljca da se prikradu i onesposobe mitraljesku posadu. Ljuba prvi diže ruku, al’ je potrajalo dok nađoše još dvojicu. Budući najstariji po činu (bio je podnarednik), uzeo je na sebe da se prišunja dovoljno blizu bugarskog položaja i bombom uništi mitraljez.

Sačekali su sumrak i krenuli. Ljuba na jednu stranu, njih dvojica na drugu da otuda pripucaju i zavaraju bugarske vojnike. Srce mu je snažno udaralo. Toliko da je morao je da zastane. Osvrnuo se oko sebe. Ranjenik, gotovo na izdisaju, je ćutao i bodrio ga pogledom. Stresao se, ugrizao za usnu i nastavio.

Sa suprotne strane se prolomiše pucnji i poče uzvratna paljba iz bugarskih cevi. Kasnio je. Puščanu uvertiru zamenilo je štektanje mitraljeza i već je bilo pitanje trenutka kada će ona dvojica pasti. Sve klečeći, često se saplićući kao pijanac na ulici, peo se uzbrdo i došao blizu samog rova kad ga primetiše i sasuše oganj u njegovom pravcu. Nekim čudom se ispred njega našao kamen iza kog se opružio svom dužinom. Olovo je drobilo kamen i tupo udaralo u zemlju oko njega. Držao se o busenje tako čvrsto kao da će se survati niz liticu. Nije mogao da se pomakne. U jednom momentu začuo se neki uzvik iz bugarskog rova i pored njega prasnu bomba.

Diže se prašina i dim, a sa njima i Ljuba, koji svom snagom, u nekom bunilu, hitnu bombu na njih. Opet prasak, jauci, par besciljnih pucnjeva, a onda tišina. Ošamućen, ležao je i čekao. Pomislio je da je sa njim gotovo jer noge nije osećao niti je mogao da se pomeri. Grizao se za usnu sve jače. Spusto je pogled i video da mu je šinjel iskidan. Tek tada, prvo niz vrat, a onda niz celu kičmu, obli ga neki talas i on oseti golicanje u tabanima.

Ona dvojica su se već vratila i izvestiše komandanta da podnarednik Đokić pogibe. Pade komanda da takvog junaka valja doneti nazad među drugove. Posle silnog traženja i povremenog puškaranja, nađoše ga gde leži. Silno su se iznenadili kad ga videše neogrebanog, tako da se jednom vojniku otelo: Đokiću, boga ti tvoga, živ si!

Odlikovan je i poslat na poštedu u pozadinu, ali se tamo nije zadržao, nego je brže-bolje zatražio da se vrati. Zalutali kuršumi su mu prošli kroz šator još prve večeri i nekako mu beše sigurnije na prvoj liniji fronta.

Nemoj, bratko!

Tišina, uvijena u maglu gustu kao mleko, je odzvanjala bugarskim i srpskim rovovima. Vlaga se odomaćila među vojnicima koji su onako dronjavi, uvijeni u ćebad ili krpe, dremali u blatu. Poneko je budan i puši. Učmalost su remetili samo ordonansi večito u žurbi i na smetnji vojnicima. Već danima je tako. Bugari se dobro drže i povremena puškaranja ostaju bez rezultata.

Beše praskozorje kad stiže naredba za napad. Samo bajonet i puzeći u bugarske rovove. U tišini, jedan do drugog, izađoše iz rovova i valjajući se po blatu kao gliste, krenuše napred. Ljuba među prvima. Desnicom je stisnuo bajonet i kako su bliži bili bugarski rovovi, sve se jače grizao za usnu.  

U trenu je nastala klanica. Kao aveti iz magle, blatnjavi i strašni, srpski vojnici upadoše u rovove urlajući na sav glas svoja imena da se međusobno ne pokolju. One bezopasne gliste odmalopre postaše zveri. Bugari, onako bunovni i preplašeni, zapucaše prvo psovkama, pa zatim nasumično iz pušaka koseći i svoje i srpske vojnike. Trezveniji pobegoše, dok se ostatak rvao, jaukao i ispustao dušu. Utom, počeše i oni da uzvikuju srpska imena. U metežu, više se nije znalo ko koga bajonetom seče i rukama davi. I ona magla, gusta i bela, poprimi nijanse crvene. Potpuno van sebe, slep od uzbuđenja i magle, Ljuba se sve snažnije grizao za usnu, skoro da je osećao kako je zubima para, dok je bajonetom sekao čas maglu, čas ljudsko meso.

Trgnuo ga je oštar bol. Krv, vlažna i topla, prvo stidljivo, a potom bujično u talasima, je pojurila niz njegovu ruku. Okrenuo se i na korak od sebe ugledao zbunjenog bugarskog vojnika sa bajonetom u ruci. Ugrizao se za usnu i besan krenuo ka njemu pa ga veštim pokretom sa onom ranjenom rukom ščepao za kosu.

Nemoj bratko!, zacvileo je bugarski vojnik svestan šta mu se sprema.  

Ma, kakva smo mi braća, majku ti, pomislio je Ljuba i zario mu bajonet tik ispod rebara, da bi ga kratkim i naglim trzajem spusto nadole ostavljajući prostor crevima da se prospu u blato.

Posle ovog događaja dobio je drugo odlikovanje i ranu koja nikada neće istinski zaceliti. Kako je stario, ona ga je više pekla. Obično ga je zaticala nespremnog, u časovima samotinje ili pred zoru, ako je budan, baš u ono doba kad se razum povlači pred nakupljenom strepnjom.

U ratu svi putevi vode do neprijateljskih rovova. Kako koji prođeš sve je manje čoveka u tebi, često bi se požalio Koči, komšiji i ispisniku iz solunskih dana.

Rat ti je, Ljubo moj, velika nevolja! odgovorio bi mu Koča. Onda su obojica znali da zaćute.

Ratničke suze

Već se nazirao kraj ratu kada se to desilo. U snažnom jurišu njegova jedinica je napravila dubok klin u bugarskim redovima i izgubila vezu sa srpskom vojskom. Komandant je odredio njega, kao prekaljenog ratnika i nosioca dva odlikovanja, da se vrati nazad i osmotri gde su bugarske linije. Pretila je opasnost da ih opkole.

Dugo je i oprezno hodao. Ne beše mu pravo što nema društva. Ovako, čas je gledao iza, čas sa strane, tražeći sumnjive oblike i pokrete u kojima bi prepoznao kretanje vojske, čas je gledao u zemlju sve pazeći da se ne oda nekom nesmotrenom lomljavom suvog granja. Konačno, u jednom zaseoku naiđe na ženu i odvoji je od radnje da mu pokaže bugarske položaje. Poterao je ispred sebe sve držeći pušku na gotovs.

Kasnije, kako su godine prolazile, sedeći kraj prozora, korio je sebe što je to uopšte učinio. Al’ unazad se nije moglo. Računao je da bugarski položaji nisu daleko i da ona mora znati gde se nalaze jer je nemoguće bilo da onolika vojska neprimećena prođe pored sela.

Preplašena, žena je koračala ispred njega, često se osvrćući i nesvesna svojih pokreta mlatila rukama oko sebe. On se nekako uzbunio i teške misli mu kroz glavu proletoše jer je posumnjao da je u dosluhu sa bugarskim vojnicima i da ga pravo njima u kakvu klopku vodi. Okruži ga sumnja kao neki osip i kako su više odmicali njega je sve više pekla i svrbila.  Kako zađoše u neki gustiš, žena krenu da beži. Iznenađen, povikao je za njom da stane, pa još jednom i još jednom. Već je počeo da je gubi iz vida kad je krenula da se penje uz neki breg.

Puče puška. Žena se stropošta i nesta u gustišu. Naokolo zavlada mir.

Uznemiren, vratio se nazad do sela. Bugari su sigurno čuli pucanj. Odao se, ali među svoje nije hteo bez izvršenog naređenja. U prvoj kući je naišao na starca i dete. Starca su već savladale godine i napustila snaga i ne beše druge nego da mu mališan pokaže gde su bugarski položaji. Opet isti putem, samo sa većim nemirom, jer je ispred njega poskakivalo bosonogo dete u crnom džemperu i podrpanim pantalonama.

Šta ako mali počne da beži? Nije valjda dotle došlo da u dete nišanim, mislio je dok mu je znoj natapao ruke, već toliko da je puška počela da mu klizi.

Kad su bili kod onog gustiša, ugrizao se za usnu. Viknuo je malom da ga zaobiđu. Dečak je slegnuo ramenima i krenuo zaobilaznim putem. Dok je Ljuba drhtao, dečak je veselo poskakivao. Nedugo zatim, dođoše i do kraja nekog šumarka, kad dete zastade i uperi kažiprst ispred sebe. Ljubi je laknulo. Latio se pojasa gde mu je bio zašiven novac i udelio mališanu par groševa.

Dugo je gledao u mališana koji se sav radostan vraćao u selo. Niz obraze su mu krenule suze i više nisu stale sve do onog dana kada su po sili ovozemaljskih zakona morale da išeznu. Te suze, česte među preživelim ratnicima, retko su kvasile obraze, a gotovo uvek pekle dušu.

Šamaranje

Rat je znao da mu udesi svakakve zgode pa i one što čoveka vesele, kasnije, kada ih se seti. Tako je, nekom prilikom, bio zadužen da sprovede manju grupu bugarskih zarobljenika. Beše ih doveo do rečenog mu mesta – prostrane ledine ograđene žicom, dokle se pogled pruža. U jednom delu se nalazilo mnogo civila. Ne gubeći ni časa, kako su stali, zarobljenici su počeli da se penju i tresu ogradu u nameri da se izmešaju sa civilima. Odlučan, kakav je bio, on diže pušku u vis te poče da puca i preti da će već naredni kuršumi završiti u njima ako se ne udalje od žice. 

Privučen larmom, odjednom se ispred njega stvori oficir, kapetan po činu, i sve unoseći mu se u lice, poče da ga grdi. Dreka je privukla drugog oficira, na kapetanovu nesreću, po činu mnogo višem od njegovog. Gledao je Ljuba, sav u čudu, kako se iza kapetanovih leđa žurnim korakom približava niko drugi do vojvoda Stepa Stepanović. Onako nizak rastom, sablja mu se vuče po zemlji te sve hita ka njima korakom dvaput dužim nego uobičajenim. Ne pita ništa kapetana, već njega, čemu ova galama. Ljuba reče kako je bilo, kad Stepa izvuče sablju i pljoštimice raspali kapetana par puta po zadnjici, kao da je dete uhvaćeno u krađi komšijskih trešanja. Kapetan se postide, salutira i ode, a za njim Stepa tamo otkud je i došao, a Ljuba ostade sa Bugarima, valjda jednako zatečenim ujdurmom među srpskom vojskom.

Poslednja noć

Događaji su se i dalje nizali, uostalom, kao i mnogo puta do tada, samo možda drugačijim redosledom. Setio se gladi i zime u albanskim gudurama, umiranja na grčkoj obali i mnogih drugih.

Već je nastupilo ono doba noći kad nestaje granica između svetova živih i mrtvih. Bilo bi ovo posve uobičajeno veče da nije ugledao senu, gotovo neprimetnu u početku i skrivenu među mnoštvom varljivih oblika koji nastaju u igri tame i oskudne svetlosti. Tren za trenom, sena se krivila i dobijala gotovo ljudsko obličje. Ljubi se prizor učinio poznatim i zbog toga je osećao sve veći nemir, iako je, godinama unazad, očekivao da će mu ovaj trenutak doneti spokoj.

Onda se jasno ukazalo bosonogo dete u crnom džemperu i podrpanim pantalonama. Išlo je ka kući. Iza njega je koračala žena, raskrvavljenih grudi, često se osvrćući i nesvesna svojih pokreta mlatila rukama oko sebe.

Ljuba se nekako uzbunio i teške mu misli proletoše kroz glavu. Okruži ga strepnja kao neki osip pa kako su se više primicali, tako je njega sve više stezalo u grudima. Pokušao je da se pomeri, ali su mu noge postale teške kao bukagijama vezane za stolicu i od prozora nije mogao da se odmakne. Dah mu postade plići, znoj sve hladniji, dok je jeza već u potpunosti ovladala njegovim telom. Držeći se grudi, sa mukom je gledao dete kako se okreće ka ženi i upire prst u pravcu njegovog prozora. Žena, bleda kao kreč, sada je već spustila ruke pored tela, nepomično stajala, i zurila u njega. On je i dalje sedeo pored prozora, nemoćan da bilo šta učini i ne znajući da li sanja ili je sve istinska java.

Ugrizao se za usnu i zatvorio oči. U sobi je zavladao mir.

Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.

Napomene

Zahvaljujemo se Nenadu Đokiću, potomku Ljubisava Đokića, na izuzetnom doprinosu u pisanju teksta. Fotografija braničevskih solunaca je vlasništvo porodice Nikolić iz Braničeva. Ostale fotografije su u javnom vlasništvu i preuzete su sa Vikipedije (odrednice Srpska kampanja i Samson Černov) i Pretraživača kulturnog nasleđa Ministarstva kulture Republike Srbije. Dodatno su obrađene isključivo za potrebe ovog teksta.

The post Neustrašivi Ljuba appeared first on Moje Braničevo.

Čeda je gledao u kravu. Krava je gledala u Čedu. Čedi se činilo da ga krava razume. Kravi je bilo svejedno. Mirno je žvakala seno, srećna zbog obilne večere.

„Uradiću to”, odlučno je izgovorio Čeda bodreći sebe. „Uradiću, pa kud puklo!”, pljunuo je u šake i vilom rasturio ostatke slame ispod krave. Njena noćašnja postelja je bila spremna.

Mrak se uveliko spustio kada je Čeda zatvorio vrata na štali. Osvrnuo se oko sebe. Hiljade naslaganih pahulja je rasturilo mesečinu po avliji. Prizor dostojan raja, ali na zemlji. Nesigurnim korakom je nastavio po utabanoj stazi u snegu. Mraz je sve više stezao dok se u njegovim grudima širila toplota. I krava i Čeda su zadovoljni otišli na počinak.

Pismo

Narednih večeri birao je najlepše reči. Prevrtao je po svom vokabularu poput domaćice koja prospe zrna pasulja ispred sebe i bira najzdravija i najlepša za kuvanje ručka. Samo Čeda nije kuvao pasulj. On je naumio da napiše pismo. I to ne bilo kome, već lično Josipu Brozu Titu! Otuda njegov trud nije bio mali. Napisati pismo predsedniku Jugoslavije nije prosto k’o pasulj. Trošio je mastilo, precrtavao reči, prepravljao rečenice i tumbao pasuse da bi u jednom trenutku njegove oči zablistale pred ižvrljanim listom hartije. Konačno, na novom listu, prisećajući se pravila krasnopisa iz škole i strogo pazeći da se koje slovo ne nađe ispod linije pružanja rečenice, napisao je sledeće reči:

Dragi gospodaru, druže Tito,

Čast mi je, sa sela, sada uoči nove godine, da Vam odam blagodarnost na Vašem požrtvovanom radu koji ste sve svoje snage umne i fizičke trošili i trošite, ne za Vaše sinove i unuke, nego lično za nas, za ljude sviju profesija. Druže Tito, Vaša mladalačka patnja Vas je toliko uoštroumila i Vaša plemenita duša dobila je simpatije sviju ljudi u svojoj zemlji, kako u svojoj zemlji tako ste dobili simpatije sviju kontinenata sveta. U istoriji niko nije imao tako trnovit put kao Vi. I ko je imao tako trnovit put i život, on je radio i patio za sebe lično i svoje pokolenje.

Nama sa sela skinuli ste veo sa očiju te smo sada progledali, sada smo videli da su nam male kuće, da su nam male štale, da su nam mali obori. Sada smo videli da nam je potreban sobni nameštaj, da nam je potrebna kuhinja. Sada trošimo ogromne sume šećera, pirinča i sve sorte poslastica za koje naš seljak na selu pojma nije imao. A to ste Vi i Vaša ličnost nama to načinili, blagotet koju sada doživljujemo. Kroz selo ‘uka od radio aparata i zadružnih televizora, ‘uka od traktora, ‘uka od motor-bicikala. Naši imućni seljaci – dobri proizvodjači dolaze i do limuzina. Preduzeća se izgradjuju, grade stambene zgrade za svoje radnike i službenike, rudnici isto – i oni to čine. Gradovi se izgradjuju po najnovijem stilu kako veliki tako i mali. Železnica širi svoje mreže i usavršava svoja vozila na najsavršeniji način. Auto mreže na sve strane u zemlji. Avionske mreže na sve strane u zemlji i van zemlje. Morske ladje plove na sve kontinente sveta. Fabrike neumorno rade svoje proizvode, zanatlije svoje rukotvorine izradjuju punom parom. Mi sa sela proizvodimo zemaljske proizvode, kako zemaljske proizvode tako i stočne fondove.

Ali, druže Tito, sve što sam naveo, ove činjenice ne pripadaju samo nama. Sav ovaj napredak pripada Vašoj ličnosti. Da niste Vi nama krčili puteve od rata na ovamo, svi bi se mi ugušili od našeg rada, sav bi naš rad bio uzalud, sviju profesija kao što bio slučaj u bivšoj Jugoslaviji.

Vi druže Tito, gde god ste u koju zemlju išli Vi ste takve simpatije dobili da ste se odmaj sprijateljili i tako ste naš zemlju sprijateljili sa svim zemljama koje ste posetili, koje nas i danas prijateljski gledaju, što se ogledalo u primerima za pomoć Skoplju, kako su se strane zemlje odazvale sa puno oduševljenja. A to je sve uradila Vaša neumorna snaga koja je od mladosti išla golgotskim putem. Rešeni ste da do kraja života da nam otvarate nove i nove kontigente naših proizvoda. Naši stari ljudi od vajkada su tražili i težili, ali u istoriji to nisu doživeli, da mogu svoje proizvode da unovče, i sada se videlo da je sve zavisilo od “vladara” – od domaćina zavisi porodica.

Jeste, druže Tito, imali ste teška stradanja, teške puteve po stranim zemljama. I sada imate umna naprezanja da nas vodite do krajnosti. “Vaše ime lebdi nad Evropom”.

Mi Vas druže Tito sa sela mnogo pozdravljamo i sve naše blagodeti pripisujemo Vama. Mi Vam želimo život i zdravlje, da dugo godina očuvate Vaš organizam i da istrajete do 2.000 godina u takvom stanju u kojem se sada nalazite. Vi ste nad nama da ispravljate šta nije u redu.

Pozdravljamo Vas i Vašu suprugu i Vaše saradnike – našu Vladu i neka Vam bude srećna nova 1964. godina sa puno želja i sreće.

Pozdravlja Vas druže Tito

Čedomir M. Radovanović iz sela Braničeva, Op. Golubac, SR Srbija

Efekat Tito

Prošlo je mnogo godina. Tita više nema. Nema ni Jugoslavije. Već dugo godina, skoro svake zime, pahulje prekriju Čedin grob. Ponekad, kad se razvedri i stegne mraz, pojavi se i mesečina, tek da upotpuni idilu zimske večeri nad njegovom večnom kućom. Simpatični čiča, zemljoradnik i nadaleko čuveni travar, otišao je uveren da je već živeo u raju. Međutim, njegove pažljivo birane reči su nastavile ovozemaljski život.

Pola veka kasnije osvanule su u Muzeju Jugoslavije. Čedino pismo je zauzelo čitav zid na izložbi Efekat Tito održanoj 2009. godine. Tvorci izložbe su u njegovim rečima videli dokaz odnosa stanovništva Jugoslavije prema Titu. Postale su svedočanstvo vremena kada je i bog hodao zemljom makar u liku Josipa Broza Tita.

Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.

Napomene

Fotografija Čedomira Radovanovića je vlasništvo porodice Živojinović iz Braničeva. Zvanični prepis pisma i poslednja stranica pisma su preuzeti iz publikacije VLASTITO iskustvo, past present, urednice Radonje Leposavić (Beograd, Samizdat, 2005. godine). Pravopisne greške u pismu nisu ispravljene za potrebe ovog teksta već su u skladu sa originalnim prepisom pisma.

The post Dragi druže Tito appeared first on Moje Braničevo.

Živko Milunović je rođen 1884. godine u Braničevu od oca Miluna Jovića iz Tribroda i majke Petkane iz Braničeva. Učesnik je Prvog svetskog rata i nosilac Albanske spomenice. U vojsci je bio intendant kuvara. Živeo je 98 godina. Pešice je prošao albanske gudure. Baš kao i njegov saborac Kostadin Damnjanović. I on je živeo skoro 100 godina. Veliki rat je u njihovim životima ostao samo epizoda. Mnogima nije. Većina drugova iz njihove mladosti je poginula ili umrla daleko od rodnog Braničeva. Njihovi posmrtni ostaci leže širom Srbije, Makedonije i Evrope. Pojedinci su netragom nestali. Otuda ovaj spisak večnih. Da se svi oni otrgnu od zaborava.

Spisak obuhvata vojnike i civile poginule u Prvom svetskom ratu i Balkanskim ratovima. Nije konačan. Moguće su greške i nedoslednosti. Zato je svaka pomoć dobrodošla u vidu informacija, fotografija ili dokumenata.

Spisak vojnika iz Braničeva stradalih u Velikom ratu

Bogosavljević Radovan, ratni zarobljenik, 9. pešadijski puk drugog poziva, zarobljen u Svilajncu 18.11.1916. godine. Preminuo 1917. godine u neimenovanom austrijskom logoru.

Veličković K. Anđelko, redov, 1. četa.3. bataljon, 9. pešadijski puk drugog poziva, poginuo na Sovičkoj kosi 1916. godine. Žena Jela ostala sa malim sinom Dimitrijem.

Veličković G. Života, redov, 1. četa, 3. bataljon, 9. pešadijski puk drugog poziva, nestao 25.10.1914. godine u borbi na Nešinom brdu.

Veličković Jovan, redov, 3. bataljon, 9. pešadijski puk drugog poziva, zarobljen 21.11.1915. u bolnici u Kraljevu. Preminuo je 29. 2. 1916. godine u logoru Kenigsbrik – Soltau (Nemačka).

Damnjanović T. Milisav, preminuo je u Gornjem Milanovcu 1915. godine.

Gajić Milisav, poginuo na Mačkovom kamenu 1914. godine.

Dinić M. Božidar, poginuo na Mačkovom kamenu 1914. godine.

Dinić Milan, redov, 3. četa., 2. bataljon, 9. pešadijski puk, zarobljen u Svilajncu 4.11.1915. Godine. Preminuo je u logoru Soltau 1917. godine.

Dinić Miloš, ratni zarobljenik, redov 9. pešadijskog puka. Preminuo je 1917. godine u logoru Soltau (Nemačka).

Đokić I. Vasa, preminuo u okolini Gornjeg Milanovca 1914. godine.

Đokić A. Milisav, preminuo u okolini Niša 1915. godine.

Đorđević Dragutin, poginuo na Debelom brdu 1915. godine.

Đorđević Mihajlo, ratni zarobljenik, podnarednik 9. pešadijskog puka. Zarobljen je pri odbrani Beograda kod Železničkog mosta 1914. godine i preminuo u bolnici u Zemunu 21.11.1914. godine. Sahranjen je na zemunskom vojničkom groblju.

Živanović A. Đurađ, redov,  1. četa, 3. bataljon, 9. pešadijski puk drugog poziva. Preminuo je u neimenovanoj bolnici 1915. godine. Ostala žene Jela sa sinom Dimitrijem.

Živanović Milenka Milisav (1879), 1. četa, 3. bataljon, 9. pešadijski puk drugog poziva. Poginuo je 15.12.1914. godine na Suvoboru u Kolubarskoj bitci. Ostala žena Anica, sin Kosta i ćerka Leposava. Milisav je učestvovao u Balkanskim ratovima i bio odlikovan Ordenom Karađorđeve zvezde.

Živanović Svetislav, redov Dunavske divizije. Preminuo 24.9.1918. godine u Vodenu. Opelo održao sveštenik Milorad Jovanović.

Živić Milenko (1866), ratni zarobljenik, redov, 9. pešadijski puk trećeg poziva, zarobljen u selu Ranovac 23.10. 1915. Preminuo u logoru Nađmeđer (današnja Slovačka) 6.2.1917. godine gde je i sahranjen (grob 1069).

Živković B. Dobrosav, redov, komordžija Dunavske divizije. Preminuo 9.4.1915. u Požarevcu.

Živković Đorđe, redov, 2. četa, 3. Bataljon, 8. pešadijski puk, zarobljen u Negotinu 16.11.1915. Preminuo 10.5.1916. godine u logoru u Soltau (Nemačka).

Živković Mihajlo, poginuo 1914. godine na nepoznatoj lokaciji.

Živković Milovan, redov, 1. četa, 3. bataljon, 9. pešadijski puk, zarobljen 22.10.1915. u bolnici u Kraljevu. Preminuo 1917. godine u logoru Lamsdorf (Lambinovice u današnjoj Poljskoj).

Živković Svetozar, 1. četa, 2. bataljon, 9. puk. Nepoznata godina smrti. Počiva u kripti mauzoleja na Zejtilniku (Solun, Grčka).

Ivković Đ. Milan (32), redov, 1. četa, 3. bataljon, 9. pešadijski puk prvog poziva. Preminuo 21.4.1916 u logoru Boldogasonj (Austrija). Ostala žena sa sinom Živadinom (12).

Ilić Dragoljub, ratni zarobljenik, redov 9. pešadijskog puka. Preminuo je u 7.6.1916. u logoru Soltau (Nemačka).

Jović Blagoje, ratni zarobljenik, redov, 18. pešadisjki puk drugog poziva, zarobljen kod Beograda 1915. Preminuo 1917. godine u logoru Soltau (Nemačka).

Kuzmanović Stanoje (1890), ratni zarobljenik, redov, 3. četa, 4. bataljon, 9. pešadijski puk prvog poziva. Zarobljen u Svilajncu 2.11.1915. Preminuo 21.2.1917 u logoru Mauthauzen (Nemačka).

Lazarević Stanoje, redov, 2. četa, 3. bataljon, 18. pešadijski kadrovski puk. Poginuo u odbrani Beograda 1914. Sahranjen u kosturnici na Novom groblju u Beogradu.

Lazić Bogdan, 2. četa, 3. bataljon, 8. puk. Preminuo 21.01.1919 u Apeldornu (Holandija). Posmrtni ostaci 88 srpskih vojnika umrlih u Holandiji su ekshumirani i prebačeni u mauzolej u Jindrihovcima (današnja Češka) 1938. godine. Među njima su bili ostaci Bogdana Lazića.

Lukić S. Bogosav, poginuo kod Kurjača 1915. godine.

Miladinović Đ. Mihajlo, poginuo na Mačkovom kamenu 1914.

Milenković M. Slavko, redov, minerska četa Dunavske divizije. Poginuo 2.5.1918. Nema podataka o mestu pogibije.

Milovanović S. Jovan, redov, 1. četa, 3. bataljom, 9. pešadijski puk prvog poziva. Poginuo je 15.10.1915. godine između Trnjana i Bubušinca, nedaleko od Požarevca. Po crkvenoj dokumentaciji poginuo na Mačkovom kamenu 1914. godine. Ostala žena Maca sa sinom Svetomirom.

Milojković S. Milivoje, poginuo 1914. na Drini.

Milosavljević Vladimir, redov, 9. pešadijski puk trećeg poziva. Razmenjen u Tulonu (Francuska) 21.10.1917. kao teški bolesnik. Ništa se više o njemu nije saznalo.

Milosavljević Stanko, narednik, 2. četa, 1. bataljon, 9. pešadijski puk. Poginuo kog Kupinova 26.8.1914. Sahranjen je u polju kod Kupinova. Opelo izvršio pukovski sveštenik Vidak Otović.

Mitić Živan, ratni zarobljenik, 9. pešadijski puk. Preminuo je u logoru Nađmeđer (današnja Slovačka) 6.2.1917. gde je i sahranjen u grobu 1069. U drugom izvoru stoji da je preminuo u Požarevcu 9.4.1915. Ne zna se da li je reč o dva vojnika istog imena ili o istoj osobi sa različitim podacima.

Mitić Ž. Živko (41), redov, komora 9. pešadijskog puka prvog poziva. Preminuo u Valjevu 1915. godine. Ostala žena Lata sa kćerkom Varadinkom (10).

Mitić M. Stanimir (29), redov, 1. četa, 3. bataljon, 9. pešadijski puk drugog poziva. Poginuo na Drenovcu 1915. godine. Ostao samo sin Sima (11).

Mitrović Miladin, redov, nije poznato mesto, godina niti rat u kome je stradao u periodu 1912 – 1918.

Mitrović Koste Milentije (54), ratni zarobljenik, redov, 9. pešadijski puk trećeg poziva. Preminuo je 7.2.1917 u logoru Ašah (Austrija).

Mladenović Đorđe, ratni zarobljenik, redov 4. prekobrojnog puka. Preminuo je u logoru Ašah (Austrija) 1917.

Nastasović Miloša Stojan, redov, 1. četa, 3. bataljon, 9. pešadijski puk drugog poziva. Preminuo je u neimenovanoj bolnici 1915. Prema crkvenoj dokumentaciji preminuo je 1916. godine. Ostala žena Nevena sa troje male dece: Svetomir, Ljubomir i Vidosava.

Nikolić Ilija, redov, 9. pešadijski puk prvog poziva. Zarobljen je kod Kraljeva 21.11. 1915. Preminuo je 4.6.1917. godine u logoru Kenigsbrik (Nemačka).

Nikolić Milisav, ratni zarobljenik, 3. četa, 2. bataljon, 9. pešadijski puk drugog poziva, zarobljen 24.11.1915. u Kraljevu. Preminuo je 27.5.1917. godine u logoru Boldogasonj (Austrija).

Obretković R. Života (39), redov, 1. četa, 3. bataljon, 9. pešadijski puk drugog poziva. Poginuo je na položaju poviše sela Radenkovići 12.10.1915. Prema crkvenoj dokumentaciji poginuo je kod sela Drenovac (okolina Šapca). Ostala žena Nevena sa sinovima Svetomirom (5) i Ljubomirom (3) I ćerkom Vidosavom (1).

Pajkić Života, poginuo kod Kurjača 1915. godine.

Perić Milan, poginuo u okolini Bitolja 1918. godine.

Rajić M. Milentije (1870), redov, 1. četa, 3. bataljon, 9. pešadijski puk drugog poziva Dunavske divizije. Ubili ga Bugari kao ranjenika 4.11.1915. kod sela Bedoljin ispred Kuršumlije. Prema crkvenoj dokumentaciji život je izgubio u okolini Kočana (Makedonija). Ostala žena Milanka sa ćerkom Savetom (5).

Radovanović M. Bogdan (39), 2. četa, 3. bataljon, 9. pešadijski puk drugog poziva. Preminuo je od nepoznate bolesti 3.2.1915. godine u Pirotu. Prema beleškama Čedomira M. Radovanovića iz Braničeva pokosila ga je naprasna bolest pri Svetskom ratu na vojnoj dužnosti.

Radovanović M. Jovan (36), preminuo je 27.3.1915. godine od nepoznate bolesti. Prema beleškama Čedomira M. Radovanovića iz Braničeva naprasna bolest pokosi ga u ratu 1915. u Pirotu.

Radovanović Velimir, poginuo na Mačkovom kamenu 1914. godine.

Radovanović Radisav, preminuo u okolini Gornjeg Milanovca 1914. godine.

Stanković Radivoje (58), ratni zarobljenik, redov 9. pešadijskog puka. Preminuo je 20.5.1915. godine u logoru Nađmeđer (današnja Slovačka). Sahranjen je na logorskom groblju, zajednički grob br. 195.

Stanković Stanojlo (58), ratni zarobljenik, redov 9. pešadijskog puka. Preminuo je 24.1.1915. godine u logoru Nađmeđer (današnja Slovačka). Sahranjen je na logorskom groblju, zajednički grob br. 293.

Stević P. Živan, ratni zarobljenik, 3. četa, 3. bataljon, 9. pešadijski puk. Preminuo je 21.10.1917. godine u logoru Ašah (Austrija).

Stević Stanimir, ratni zarobljenik, redov, 1. četa, 1. bataljon, 9. pešadijski puk. Zarobljen 23.10.1915. u Kruševcu. Preminuo je 6.2.1917. godine u logoru Soltau (Nemačka).

Stokić Vladimir (1894), ratni zarobljenik, redov, 9. pešadijski puk. Preminuo je 27.2. 1917. godine u logoru Boldogasonj (Austrija).

Stokić Dragutin, ratni zarobljenik, 4. bataljon, 18. pešadijski puk. Zarobljen u borbama za vreme odbrane Beograda oktobra 1915. Preminuo je 1917. godine u logoru Mauthauzen (Nemačka).

Stokić D. Luka (29), redov, 1. četa, 3. bataljon, 9. pešadijski puk drugog poziva. Preminuo je u Plužinama 1915. Ostala žena Lenka sa ćerkom Darinkom (12).

Stokić P. Mihailo (36), redov, mitraljesko odeljenje, 1. četa, 3. bataljon, 9. pešadijski puk. Poginuo je 1914. godine na Mačkovom kamenu. U drugom izvoru stoji da je preminuo u zarobljeništvu 1915. godine u Austriji. Ostala je žena Nevena sa sinom Vojislavom (8).

Trišić Stojadina Milisav (1866), redov, 1. četa pionirskog polubataljona prvog poziva. Poginuo je 1915. godine na Drini. U drugom izvoru stoji da je preminuo 21.4.1916. u logoru Boldogasonj (Austrija).  Ostala žena sa ćerkom Desankom (4).

Filipović Milan, redov, 3. četa, 3. bataljon, 9. pešadijski puk. Preminuo od posledica ranjavanja u bolnici u Čačku 28.12.1915. Sahranjen na varoškom groblju. Prema crkvenoj dokumentaciju preminuo je u Gornjem Milanovcu.

Filipović J. Tihomir (31), redov, 1. četa, 3. bataljon, 9. pešadijski puk prvog poziva. Poginuo je oktobra 1915. godine kod sela Beranje u Stigu u borbi sa Nemcima. Sahranjen je u Braničevu. Prema crkvenoj dokumentaciji poginuo je 1914. godine na Mačkovom kamenu 1914.Ostala žena Zlata sa sinom Budimirom (14) i ćerkom Jelenom (1).

Spisak interniranih civila iz Braničeva stradalih u Velikom ratu

Andrić Živan, rođen 1860. godine, preminuo 28.2.1916. u logoru u Nežideru (današnji Nojzidl na jezeru u Austriji). Pretpostavlja se da je bio internirani civil.

Aćimović Vidoja Stojan (68), internirani civil. Preminuo je 19.1.1918. godine u logoru Ašah (Austrija) gde je i sahranjen (grob br. 3230).

Živić Milenko (51), zemljoradnik. Preminuo je 20.3.1917. godine u logoru Nađmeđer (današnja Slovačka) gde je i sahranjen (grob br. 1121).

Obretković Obren, zemljoradnik. Odveden u nepoznati bugarski logor 28.8.1916. godine gde je preminuo ili je ubijen.

Perić Stojadina Milenko (1860), internirani civil. Preminuo je 9.2.1916. godine u logoru Ašah (Austrija) gde je i sahranjen (grob br. 2509).

Radenković Ljubomir (1860), internirani civil. Odveden u logor Hajnrihgrin 4.12.1915. godine i tamo je preminuo 2.4. 1918. U drugom izvoru stoji da je preminuo 12.4.1918. godine u logoru Žitrište (današnja Slovačka).

Stanković Radivoje (38), internirani civil. Preminuo je 21.1. 1915. godine u logoru Komaroš.

Tomić Radovan (1855), nadničar. Oteran u logor Đeneš gde je preminuo 23.5.1916. godine.

Filipović Janko (1874) je preminuo 2.6.1916. godine u logoru Minden (Nemačka).

Spisak vojnika iz Braničeva stradalih u Balkanskim ratovima

Bogić Milovan, poginuo kod Jedrena (Turska).

Veljković Milentija Živko (1878), redov, 3. četa., 3. bataljon, 4. prekobrojni puk drugog poziva, poginuo je 26.6.1913. na položaju Veliki Govedarnik. Počiva u kosturnici u selu Cera (Severna Makedonija). Ostali su sin Ilija (5) I kći Đurđija(1).

Ivković Živojin, redov, 8. pešadijski puk, poginuo je 7.6. 1913. na položaju Čupino brdo (Severna Makedonija).

Jevtić Dragoljub, redov, 3. bataljon, 4. prekobrojnog puka. Poginuo 26.6.1913. na položaju Veliki Govedarnik. Sahranjen je na mestu Kostin Do kod sela Cera (Severna Makedonija).

Marković Stevan, redov, komordžija profijantske kolone Dunavske divizije. Preminuo je u Kumanovskoj banji od kolere 1913. godine.

Mladenović Radoje, redov, 2. četa, 2. bataljon, 8. pešadijski puk. Poginuo je 10.10.1912. godine kod Kumanova. Počiva na Zebrnjaku (Severna Makedonija).

Mratić Stanko, redov, 2. četa, 2. bataljon, 8. pešadijski puk. Poginuo kod Kumanova 10.10.1912. Počiva na Zebrnjaku (Severna Makedonija).

Nastasović Tanasije, redov, 4. bataljon, 9. pešadijski puk. Poginuo je 1913. godine na položaju Retke buke. Sahranjen je na vojničkom groblju u Duračkoj reci. Posmrtni ostaci su preneseni u kosturnicu u Krivoj Palanci (Severna Makedonija).

Obretković R. Života, redov, 3. četa, 3. bataljon, 4. prekobrojni puk prvog poziva. Poginuo je na Retkim bukama u borbi sa Bugarima 1913. Ostala su sin Ilija i kći Đurđija, veoma mali.

Pantić Živko, narednik, 1. četa, 3. bataljon, 9. pešadijski puk trećeg poziva. Preminuo 1913. godine u Velesu (Severna Makedonija). Ostala  su žena Jela i kći Živka (10).

Radovanović Velimir, redov, komordžija štaba timočkog artiljeriskog puka. Preminuo od kolere 31.12.1912. Opelo izvršio sveštenik Milan M. Jović u mestu Duvandži kod Jedrena (Turska).

Stokić Radoje, redov, 2. bataljon, 4. prekobrojni puk. Poginuo 1913. godine na položaju Veliki Govedarnik. Sahranjen je u selu Cera (današnja Severna Makedonija).

Stokić Svetislav, redov, 2. četa, 2. bataljon, 8. pešadijski puk. Poginuo je na položaju pred Kumanovom 10.10.1912.

Stojićević F. (nepoznato ime), poginuo 1913. godine na položaju Veliki Govedarnik (Severna Makedonija).

Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.

Napomene

Fotografija upotrebljene u tekstu su vlasništvo porodice Nikolić iz Braničeva, dok je naslovna fotografija porodice Redić iz Braničeva. Imena na spisku su preuzeta iz „Srpskog ratnog pomenika – Braničevo 1912 – 1918“, autora Predraga Mirkovića i Živoslava Antonijevića, sajta prvisvetskirat.rs udruženja „Amanet“, crkvene dokumentacije hrama Svetog Jeremije u Braničevu i lične arhive Čedomira M. Radovanovića iz Braničeva.

The post Večni appeared first on Moje Braničevo.

Ne zna se da li na ovom svetu ima više pevača ili pesama. Mi nemamo ovu dilemu u Braničevu. Kod nas je vazdan bilo više pesama nego pevača. No, to nas ne čini sasvim zadovoljnim. Naša je nevolja što nikako da pronađemo najboljeg pevača u selu. Sasvim smo sigurni da se krije u pasusima ove priče i dobro bi nam došla pomoć dobronamernih čitalaca.

Muka u našem traganju se javlja na samom početku. Pamćenje o Braničevu je mnogo mlađe od sela. Pevača i pesama je bilo odvajkada, svuda pa i u Braničevu, samo što ih je prekrila prašina zaborava. Moramo dobro tresnuti po zaboravu i svom snagom dunuti u prošlost ne bili čuli sve te melodije i glasove.

Prva pevačka družina

Ne znamo o čemu je razmišljao Ljubomir Ljuba Mitrović kada je prvi put čuo zvono seoske crkve. Svakako su to bile velike misli jer mu beše tesno između kofera i šerpi. Treskajući se i klackajući na volovskim kolima, čitav je put do Braničeva nešto oduzimao i dodavao, češće množeći nego deleći. Pošto životna jednačina ima mnogo nepoznatih verovatno je odustao od računa u nekom trenutku. Možda baš kada je čuo zvonjavu sa crkvenog tornja praćenu pesmom seoskih momaka.

Početak je XX veka, leto gospodnje 1907, četvrti pasus. Novi seoski pop je pesmom dočekan među vernicima. Zaveden melodijom, shavatio je da radost vere može uvećati pesmom. Činilo mu se da je rešio jednu nepoznatu u životu. I tako je sve počelo, baš ovde u četvrtom pasusu, koliko nas sećanje služi.

U narednim pasusima pop Ljuba je vredno vežbao sa seoskim momcima duhovne pesme. Bilo je tu i onih šaljivih i podrugljivih, ali nećemo sada o tome. Valja zadržati ozbiljan ton priče. Vežbalo se mnogo. Toliko da bi dalje opisivanje pretvorilo reči u muzičke note i obesmislilo čitanje ove priče. Zato je bolje da predstavimo momke iz prve pevačke družine.

Ako zamislimo crno belu fotografiju, na njoj bismo ugledali svega par momaka. U gornjem redu, prvi s leva, stoje braća Radovanovići. Bogdan i Jovan. Ne samo što su se isticali pevanjem, već su se često mogli sresti u Narodnoj čitaonici (koju je takođe osnovao naš dobri pop Ljuba). Odmah do njih je Bora Kuzmanović, malo namrgođen, ne zbog rđavog karaktera već sunca koje se igralo sa njegovim pogledom. Grejaće ga još dosta dugo jer je uspeo neozleđen da protrči kroz rovove Velikog rata i svih balkanskih ratova.

Stanko Obretković je nasmejan. Vešte ruke ovog pletara isplešće, par godina docnije, temelje zadrugarskog pokreta i urediti prvu baštu u selu sa cvećem i šimširom. Malo je napisati da su Braničevci prvi put videli malinu i ribizlu u njegovoj bašti, već ćemo dodati da je osnovao seosko pozorište.

Kao da mu nikada nije bilo dosta hvale, uzdignute brade, sav ponosit stoji Velimir Stokić. Stevan Stević se nešto skupio, verovatno ga je gorušica opet mučila. U donjem redu su Milan Nastasović, Sava Stanković i Jezdimir Aćimović. Prvi glas, Velimir Živić, leži potrbuške i kao da peva, samo što ne možemo čuti na ovoj slici. U ležećem položaju je i Živojin Radomirović, nalakćen, sa bokalom vina ispred sebe.

Kao što svaki pasus ima kraj tako su i vežbe pevanja ovih momaka došle do svoje tačke. Iza nje su se nazirala mutna vremena. Pop Ljuba je napustio selo, a ubrzo je otišla i većina iz ove pevačke družine. Pozvala ih je otadžbina. Umesto pesme vežbali su strojev korak i pucanje u Turke, Bugare i Švabe. Umesto slavuja, slušali su kuršume i jauke nesretnika. Vratili su se nekoliko godina kasnije. Svi sem braće Bogdana i Jovana.

Balada pevačkog društva

I pesma se vratila u selo, ali se nešto promenilo. To nisu bili momci iz prethodnih pasusa. To su bili isti, a opet drugačiji ljudi. Drugačiji je bio i duh posleratnog vremena i sluh mlađih generacija.  Tako nam se deveti pasus rastavio na dve polovine. U prvoj su okupljeni momci oko sveštenika Dragoljuba Popovića i, kasnije,  Atanasija Ilića. Uglavnom, i dalje pevaju duhovne pesme, mada jednim uvom osluškuju narodne.

Između njih su čarke i pop Petar Jovanović.

U drugoj polovini se pevaju narodne pesme i mnogo više čita. Mašta nam daje za pravo da na jedno veče zavirimo u seosku Narodnu čitaonicu, gde se okupljala ova klapa momaka i zadružnih prvaka, i pažljivo ih poslušamo. Prvo je na repertoaru splet ratnih pesama nastalih u solunsko doba. Kako veče odmiče i vino udara u glavu pesme nekako postaju sve razdraganije. Kolenike, kolenike, vreteno se peva nekoliko puta, i to sa ponavljanjem refrena unedogled sve glasnije i glasnije, da bi se odjednom prisetili Jeremije, te brzo prešli na Lele dunje ranke. Cojle Manojle je vrhunac večeri i ponavlja se toliko puta da pop, a naročito popadija, nisu mogli oka da sklope.

Merak i dert seoskih veseljaka je udario tamo gde nije trebalo. Popadija je vrištala na mučenog popa Atanasija i ovaj je nekako izdejstvovao da se Narodna čitaonica izmesti iz porte gde je postojala još od vremena popa Ljube. Primećujemo da se u ovom pasusu, desetom po redu, pojavljuje sam đavo u našoj priči i to prerušen u pesmu.

Selidba Narodne čitaonice iz crkvene porte je uzbudila duhove u selu. Jedni su podržavali popa Atanasija i crkvu, drugi omladinu, sveopšti napredak i zadružni pokret. Podele su sudbina naroda na Balkanu i što bi zaobišla Braničevce. Samo je bilo potrebano naći zgodan povod.

Neko vreme će postojati dva pevačka društva, a da nije baš bila jasna granica između njih. Bilo je onih koji su pronalazili načina da budu u oba. Filip Mitić, na primer. Jeza ga je hvatala od slova i knjige, ali su ga mnogi videli kao petu žicu violine. Slovio je za najboljeg seoskog pevača međuratnog doba bez obzira da li su pitanju duhovne ili narodne pesme.

Na koncu, ujdurmu sa pevačkim društvom je rešio sveštenik Petar Jovanović. Uspeo da otera đavola iz priče i sve pevače okupi pod jednom pesmom. Tako je stvoreno Braničevsko zadružno pevačko društvo Napredak koje je postojalo sve do Drugog svetskog rata.

Vitezi od pesme i druge bajke

Braničevci više nikada nisu horski zapevali. Saga o pevačkom društvu je otišla u zaborav. Ruku na srce, bilo je pokušaja da se okupe zaljubljenici u pesmu i pevanje u godinama nakon Drugog svetskog rata. Obično se prilika ukazivala  za vreme održavanja manifestacija narodnog stvaralaštva. Susreti sela Srbije je bila jedna od njih, ali braničevske pevače ona nije dugo držala na okupu. Skloni smo da poverujemo da na probama nije bilo dovoljno vina.

Talenat pojedinaca se rasipao za kafanskim stolom ili rabio na svadama i porodičnim slavljima. Ko ne vidi dobro, neka stavi naočare i izvuče strpljenje iz džepa jer je puno usamljenih vitezova dobrog glasa: Vojislav Jović – Vojče Papatajko, Nedeljković Radomir – Rada Cica, Aleksandar Stokić – Tiba, Radisav Matejić – Rada Bulja, Vlastimir Kuzmanović – Drta, Aleksandar Caca Nikolić, Rade Mihajlović i ko zna gde bismo stigli da nije došao red i na jednu damu.

Rođena je u Kučevu i odmalena se družila sa Izvorinkom Milošević još dok se potonja zvala Funtinjora Funta Lunga. Bile su to dobre drugarice i još bolje pevačice. Okolina Kučeva bolje nije imala. Kako to obično biva u svim bajkama jednog dana se pojavio princ. Taj princ, a zapravo braničevski mangup Branko Jocić, je uneo nemir u ovaj vlaško kraj. Naposletku, ljubav je trijumfovala. Kučevo je plakalo za Lidijom, ali ona je otišla da živi svoju bajku među Braničevcima. Funtinjora Funta je postala Izvorinka, a zatim i čuvena Cica-Maca.

Bajka se još uvek nije završila i ne možemo da kažemo da su živeli srećno do kraja života, već samo da tvrdimo da još uvek srećno žive. Zlobnici neće verovati, ali drugačije nije moguće u Braničevu.

Pasus je osamaesti i vrisak prekida naše objašnjenje o bajkovitom životu u Braničevu. Bez brige, nije Crvenkapa ugledala vuka, niti je Pepeljuga izgubila cipelicu, već se to veseli Aleksandar Caca Nikolić. Nekako se iskobeljao sa onog spiska odozgo i, evo ga, lumpuje u ovom pasusu. Zapravo, on se svuda veseli i u svakoj prilici lumpuje, te je nemoguće da tako ne bude u ovoj priči. Primećujete da je ovaj pasus

drugačiji i da su se

reči uhvatile u kolo.

Mala slova postaše velika,

velika umisliše da su proširene rečenice,

tačke i zapete se otkotrljaše svuda po tekstu kao klikeri,

dok se uzvičnik nešto iskrivio i zakačio ko zna gde.

U ovom opštem pravopisnom tulumu

već je upitno kako ćemo priču da privedemo kraju.

Možda je najbolje da Cacu ostavimo u pasusu iznad pa neka se nastavnice srpskog jezika, koje čitaju ove redove, snalaze i objašnjavaju sa njim i raspojasanim slovima. Mada sumnjamo da će ih Caca poslušati. Pre će biti da će u momentu raširiti ruke, pucnuti prsima i zapevati Ne menjam se ni malo, pa se ljudi čude.

Red je da upoznamo zlatni glas Braničeva: Zlatka Stevića Doktora. Zagonetka je da li je ime dobio zbog zlatnog glasa i još veća da li je sebe nazvao doktorom zbog izvrsnosti u pevanju. Saznaćemo nekom prilikom. Nije studirao medicinu, već vežbao glas na svakom mestu gde se pesma tražila. Zlatko je vrstan izvođač narodne muzike i jedini može da se pohvali objavljenim albumom.

Neki novi klinci

Među Braničevcima postoji još jedan doktor vičan muzici. Kažemo vičan muzici jer nije istinski pevač iako ima dobar glas. Više pravi buku i pije rakiju. Vazdan dosađuje Braničevcima modernom muzikom, a zapravo škripom, cvilenjem i lupnjavom. Da se kojim slučajem neko od momaka sa početka priče opet nađe među Braničevcima, verovatno bi pomislio da ga je Sveti Petar osudio na večne muke. Ali, ne, to samo muziku pušta Miša Imamović Ašim. Uvek spreman na šalu i veselje. Ime i nadimak mu baš dobro pašu. Kao neki neuhvatljivi miš sklon neprestanom krckanju i glodanju. Ne pravi štetu, a opet ne znate šta biste sa njim.

Sumnjamo da su Braničevci znali šta bi sa rokenrolom kad su ga prvi put čuli. Bio je to posve neprijatan susret. Novi zvuk je ličio ne sve, osim na milozvučje narodnog melosa na koje su navikli. Kao neka groznica brzo je obuzeo nekolicinu mladića u selu. Greše svi koji misle da je grad bio jedino mesto razvoja rokenrola i zabavne muzike. Gitare su počele da reže na prvim igrankama zabavne muzike preteći da izujedaju svakog protivnika novog zvuka. Pojavila su se tri jahača rokenrol apokalipse u Braničevu i osnovala grupu DAD sedamdesetih godina prošlog veka. Posmatrano sa ove vremenske distance bilo je to ravno letu na Mesec. Dugo se čekalo na njihove muzičke naslednike. Zasvirali su u bendu Treće stanje skoro četrdeset godina kasnije.

Nije isti svaki srećan kraj

Šetnju po pasusima privodimo kraju, a da najboljeg pevača nismo našli. Možda se nekome učini da naša priča nema srećan kraj. Greši, jer pevalo se sve do samog kraja. Pesama beše toliko, da nismo sigurni da li su nam svi pasusi na broju. Po prvi put, jato braničevskih slavuja je okupljeno na jednom mestu. Verovatno ima još nekih, ali stidljivijih. Možda se kriju iza nekog velikog slova te ih nismo primetili ni pomenuli. Neka slobodno izađu i zapevaju. Ko zna, možda baš njih tražimo. Živeli!

Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.

Napomene

Fotografije upotrebljene u tekstu su vlasništvo porodica Kostić, Nikolić, Radovanović i Anđelković iz Braničeva.

The post Svi braničevski slavuji appeared first on Moje Braničevo.

Bilo je to jedno od onih jutara kad košava urliče nad selom. Napolju se našao samo onaj ko je morao, a takvih je bilo dosta. Osvanuo je Veliki petak i valjalo je pripremiti Uskrs. Šćućureni i mrzovoljni Braničevci su gomilali  jaja, tražili lukovinu i merkali prasiće. Sve se to odvijalo nekako potajno jer u to vreme drug Tito nije smeo da sazna da postoji neko važniji od njega. Zaokupljeni zavereničkim poslom, nisu ni primetili da im je košava donela dramu u selo.

Popova neverica

Pop je sa mukom otvorio oči. Sva jutra su mu bila teška, a posebno kad košava procuri kroz rupe oronulog tišleraja. Od svih Brančevaca, nju je najmanje voleo. Greh je mrzeti, znao je to i naš pop, ali košava se jednostavno nije dala voleti. Još od kako je došao među Braničevce, davne 1964. godine, paroh braničevski Dobrivoje Milosavljević – Biba, je nekako ispod oka gledao na košavu. Evo, čak ni u proleće, kada uveliko ozeleni, ona se ne predaje.

Borka je kao i obično ustala pre njega. Okretna popadija je uveliko čangrljala u kuhinji. Vidimo je kako užurbano pere posuđe i presipa ostatke doručka u tanjir namenjen Dobrivoju. Valjalo je sve kućevne poslove završiti pre nego što ode na posao u mlin. Eto kakva je silna žena bila naša popadija! Borila se na dva fronta: duhovnom, održavajući plamen vere među parohijanima i udarničkom, gradeći samoupravnu socijalističku Jugoslaviju.

Dobrivoje je sačekao da Borka ode pre nego se iskrade iz kreveta. Zvuk tanjira ga je upozorio da popadiji nisu baš sve koze na broju. Veli, bolje je da ne dižu galamu na praznik. Šteta bi bilo i za tanjire. Opet, ni popadijin odlazak mu nije olakšao tegobu. Nelagoda se uvukla u dušu, a da nije imala veze ni sa košavom ni sa Borkom.

Ubrzo se našao u crkvi. Nelagoda nikako da ga mane. Vrpoljio se tamo-amo po crkvi dok u jednom trenutku košava nije tako zarlaukala da mu se krv sledila. Malo je reći da ga je oblio hladan znoj. Prvo je izgubio dah, a zatim su kolena počala da klecaju, da bi ga, na kraju, obuzela neverica u očinji vid. Umesto zlatom optočene ikone Bogorodice, poklona izvesog ruskog generala Miloradovića hramu Svetog Jeremije u Braničevu, naš dobri pop Biba, stajao je nasred crkve i gledao u ništa!

Nestao je najvredniji komad inventara seoske crkve!

Riznica popovih nestašluka

Vest o nestanku ikone košava je prenela kroz sve seoske sokake. Verzije o krađi su se množile brže nego što je sastavljen zapisnik narodne milicije. Osećao je mučeni Dobrivoje da ovo neće izaći na dobro. Sa narodom i njegovom maštom nije se lako nositi. Naročito ako mu se da povoda, što u slučaju našeg dragog popa i nije bilo teško.

Svojim ponašanjem mnoge je veselio, dok je vernike uglavnom žalostio. Našem popu je gitara bila milija od kandila. Nije se razdvajao od nje i uvek je bio spreman za pesmu i veselje. Šeretski je znao da dobaci da može svetiti vodicu čitajući tropar ili svirajući gitaru. Pre bi se o njemu moglo reći da je bio neki rokenrol  buntovnik ili hipik, nego duhovni otac grešnih Braničevaca.

Pored gitare imao je još  dve ovozemaljske strasti – fudbal i ribolov. Leti je znao da zabaci udicu i često se mogao videte kraj Peka u kratkim pantalonama bez majice. Tako se jednom i desilo da je otišao na opelo u Donju Kruševicu. Povratak se pretvorio u pakao. Žega je upekla te je grešni Dobrivoje, želeći da se oslobodi paklene jare, strgao sa sebe mantiju i u gaćicama došetao do sela.

U fudbalu je bio sve – igrač, sudija i navijač. Često je trčao za loptom sa seoskom dečurlijom i pamti se kako je nekom prilikom pošao na opelo u susedno Kusiće pa je usput svratio na igrališe. Lopta se okretala, magija je bila sve jača. Vremena je bilo na pretek jer pokojniku se ionako nije žurilo. Ali jeste nesretnoj rodbini koja je na kraju došla po njega i sa zaprepašćenjem zatekla popa u žaru fudbalske borbe. Ožalošćenoj rodbini nije preostalo mnogo izbora. Vatreno je navijala da se fudbalski okršaj što pre završi.

Uzimao je za pravo da sudi na utakmicama, a mnogi ga se sećaju kao strastvenog navijača koji je šetao duž linije auta i prosipao zavidan repertoar psovki na fudbalski teren. Srce je ostavljao ne samo na fudbalskom terenu već i za kafanskim stolom. Tamo se dokazao kao odličan borac, spreman da pesnicama brani pravdoljublje. Među nama govoreći, zato je i završio u Braničevu. Nakon jedne kafanske tuče u Boževcu te skandala u štampi, duhovni oci su mu pružili drugu priliku poslavši ga među Braničevce.

Prohujalo sa košavom

Ikona nikada nije vraćena u seosku crkvu. Koliko nam je poznato, nikada nije ni pronađena. Borka se zaljubila i napustila Dobrivoja, a on Braničevo. Bilo je to 1971. godine, u vreme kada je popustila vera u Tita. Dobrivoje nije iskoristio drugu priliku. Popustila je i njegova vera u duhovni život. Zauvek je ostavio kandilo i sa gitarom otišao u beli svet. Jedino košava i dalje urliče. Raznosi priče i ljudske sudbine na sve četri strane sveta sve dok se ne zagube u lavirintu vremena.

Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.

Napomene

Prva fotografija u tekstu je vlasništvo porodice Perić iz Donje Kruševice. Druga fotografija, autora Caio Silva, je objavljena i preuzeta sa sajta Unsplash.

The post Bluz popa Dobrivoja appeared first on Moje Braničevo.

Branivoje Radovanović očekuje stoti rođendan. Proživeti vek je privilegija retkih, a gotovo jedinstven slučaj u Braničevu. Dug život je svačiji san i, ako čoveka posluže zdravlje i pamet, nema mu veće nagrade. Uprkos godinama, deda Branivoje još uvek vredno radi u svom domaćinstvu i rado se seća prohujalih vremena. Ovo je njegova priča.

Ženidbom među Braničevce

Deda Branivoje je rođen davne 1921. godine u obližnjem Kamijevu. Nije po rođenju Braničevac, ali je od malih nogu maštao o životu u Braničevu. Privukle su ga priče o braničevskim zadrugama. U periodu između dva svetska rata prenosio se glas o naprednim braničevskim zadrugarima. Često ih je slušao od samih Braničevaca koji su svraćali u njegovo rodno selo da prodaju lubenice. U Braničevu sam video svoju šansu da napredujem jer u Kam(ij)evu i drugim selima nisu zadruge bile razvijene. U to vreme, takvo udruživanje je bila velika stvar, priča deda Branivoje.

Ženidba je bila rešenje, ali valjalo je pronaći devojku. Bez provodadžije se nekada nije moglo. Džaba osećanja i mladalački zanos. Dogovor porodica je krojio sudbine mladih. Ključnu ulogu su imale provodadžije. Tako se zadesilo da je dolazio u Kam(ij)evo moj budući komšija da traži devojku za sina, ali je, na kraju, provodadžisao i za mene. Jer, kad sam čuo da dolazi čovek iz Braničeva i kad sam čuo da ima devojka za udaju, ja sam počeo da pričam okolo o svojim namerama. Al’ ja nisam ni video moju Zoru. Prvo je video moj otac. Zora i ja smo se tek kasnije sreli, objašnjava deda Branivoje.

Tako se deda Branivoje obreo među Braničevcima davnih tridesetih godina prošlog veka. Već 1941. godine se zaposlio kao magacioner u domu Zemljoradničko-nabavljačke zadruge i ostvario svoj dečački san.

Ratne godine

Idiličan seoski život prekinuo je Drugi svetski rat u kome se deda Branivoje našao među partizanima. Kao i većina mladića iz Braničeva, i on je bio mobilisan i posle kratke obuke poslat na front. Učestvovao je u oslobodilačkim borbama u zapadnoj Srbiji i Bosni gde je ranjen. Imao je sreće jer se petnaest Braničevaca nije vratilo svojim porodicama. U bolnici je dočekao završetak rata.

Najupečatljiviji događaj mu je spasavanje deteta od ustaških ruku nedaleko od Garevca u Bosni. Još uvek se živo seća vapaja majke i momenta kada je zgrabio dete pod paljbom iz ustaških redova. Spašenom detetu se nikada nije javio, iako se redovno raspitivao i slušao priče o njemu. Nije mogao da savlada tremu.

O životu nekada

Posleratne godine deda Branivoje je proveo baveći se poljoprivrednom proizvodnjom na svom imanju. Rado se seća vremena kada je sve bilo drugačije. Danas je gotovo nemoguće zamisliti život bez struje, telefona, vodovoda i drugih tekovina savremenog doba.  Živeti na selu u doba kada svega ovoga nije bilo zahtevalo je drugačije navike i organizaciju vremena. U svakoj kući je postojalo vatrište, tj. odžak oko kog se spremala hrana i tu se okupljala porodica. Tu se i spavalo, naročito zimi.  Šporeti su bili zidani, samo je metalna tabla bila preko, a hleb se pekao u furunama da traje pet-šest dana.  Vodovoda nije bilo. Zimi smo se kupali u koritu, a leti na Peku,  kaže deda Branivoje.

Traktori i mehanizacija su svakako unapredili rad u poljoprivredi. Postalo je lakše obrađivati zemlju, štedelo se vreme, povećavali su se prinosi, ali se i dalje mnogo radilo. Tu se ništa nije promenilo. U poljoprivredi  se nekad sve obavljalo uz pomoć krave. Služila je za prevoz, rad u polju i za hranu. Posle rata su došli traktori. Jeste,  mnogo su olakšali, ali seljak uvek ima nešto da radi. Koliko god mašina olakšala život, seljak opet nije dobio mnogo slobodnog vremena, izričit je deda Branivoje.

Međutim, nije se samo radilo. Slobodnog vremena je uvek bilo, ali se sasvim drugačije provodilo. Deda Branivoje ga opisuje na sledeći način: Nedeljom i praznicima išlo se u kolo. Za svaki praznik, bilo manji ili veći, igralo se kolo. Mnogo se išlo na vašare i zavetine. Na vašarima se pre podne obavljala trgovina, a popodne igranka. Svake godine, od Todorove nedelje pa sve do Ivandana, išlo se na izletišta. Nekoliko sela se okupljalo oko zajedničkih izletišta. Tu se sretnu momci i devojke pa se igraju kola. Jedno ili više… I tako su se međusobno upoznavali!

O promenama koje je vreme donelo i ljudima za pamćenje

Privilegija dugog života je mogućnost sagledavanja promena u svojoj zajednici. Deda Branivoje je skoro ceo vek sa Braničevcima. Pamti mnoge generacije, ali i promene u odnosima među ljudima.    

Ne znam da li je nekad život bio teži ili lakši. Kakav god da je bio, mi smo ga živeli. Danas se ima, ne oskudeva se, pogotovu u hrani. Ali, opet to je sve nekako lično i okrenuto porodici, a nekada je to bilo uzajamno. Više su se ljudi družili i međusobno pomagali. Ide se kod drugoga i da se pomogne i da se gosti i da se našali i ispriča. Zapamtio sam kad je Ljuba Velikin (Ljubomor Miloradović) rekao da nema bolje gozbe nego kad se ispeče cigla za gradnju nečije kuće. Skupi se familija, komšiluk, i staro i mlado pa svi rade. Kad se završi, onda se pogoste. Tada imaš i apetit! Pa, onda vršaj! Okupi se narod, i žensko i muško. Prvo kod jednoga, pa kod drugoga… I tako redom, svakom se pomaže, dok svi ne završe.

Danas je to teže. Danas se to izgubilo. Neko se iškolovao, našao posao… Ne znam kako to da kažem. Nije to mržnja, samo se svako okrenuo sebi. Umesto da svako ima, mnoge kuće propadaju.

Nekad su svi radili za dobro svih. Akcije, izgradnje… Kakvi su samo domovi podignuti u selu! Zadružni, pa dom kulture, a sve da bi narod koristio. Nekad je bila milina da izađeš ispred doma (kulture). Ljudi su se sastajali, priredbe održavale. Danas, samo neko inostranstvo i pare. Samo se gleda ko koliko para ima. Eto… A društveno se izgubilo.

Da je zaista bilo tako, deda Branivoje dokazuje navodeći primere Braničevaca koji su uložili mnogo truda za opšte dobro. Čak i današnje generacije Braničevaca uživaju u blagodetima njihovih napora. U sećanju mu je ostao Čedomir Banović (po nadimku poznat kao Čeda Borbaš) jer je pokrenuo zidanje javnog kupatila kako bi meštani mogli da održavaju ličnu higijenu. Po ugledu na već postojeće zadruge u selu, ubrzo je pokrenuta ideja o zdravstvenoj zadruzi i izgradnji doma zdravstvene zadruge. To je bio veliki korak, jer takva zadruga nije postojala u ondašnjoj Jugoslaviji. Čeda Živković je završio ono što je Čeda Borbaš započeo. Prva zdravstvena ambulanta je otvorena 1938. godine u okviru novoizgrađenog doma, a prvi doktor je bio poreklom Rus.

Umerenost – tajna za dug  i siguran život

Iako mu se bliži stoti rođendan, deda Branivoje je dobrog zdravlja i dalje radi. Manje se kreće i retko viđa u selu, ali veći deo dana provodi obavljajući razne fizičke poslove u dvorištu. Pamćenje ga odlično služi. Recept za svoju razboritu dugovečnost vidi u umerenosti.  Čovek treba normalno da se kreće, da ne puši i manje da pije alkohol. Treba da radi, al’ da se ne pravi heroj. Onako… kako mu snaga dozvoljava.  Eto, ja sad ustajem kad svane i obavezno obiđem stoku, kao što su pilići, krave, svinje… Prvo vidim kakvo je stanje i kretanje kod njih pa se onda umijem. Toliko sad  mogu, objašnjava deda Branivoje.

U trci sa vremenom i za novcem, današnje generacije su spremne da štošta zanemare. Iako ih ne poznaje u dovoljnoj meri, ipak ima poruku za njih. Ona dolazi iz njegovog bogatog životnog iskustva. Nema sigurnijeg života nego na poljoprivredi. Pogotovo u ovo nesigurno vreme. Nema sigurnog života dok nemaš svoju kuću i njivu, poručuje deda Branivoje i opet se okreće umerenosti. Nije da možeš bogato da živiš od poljoprivrede, ali si siguran. Kad radiš za drugoga, više možeš da zaradiš, al’ nisi siguran. Ni zakoni te ne štite. Kad imaš kuću i njivu, niko ti ništa ne može. Niko ti ne može dati otkaz. 

Deda Branivoje živi u svojoj kući okružen porodicom. Čeka svoj stoti rođendan. Događaj tako redak među ljudima, a jedinstven među Braničevcima.

Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.

NAPOMENE

Fotografije u tekstu su vlasništvo porodice Radovanović i Kostić iz Braničeva i Turističke organizacije Golubac. Razgovore sa deda Branovojem je vodila Jelena Petrović.

The post Stogodišnji Branivoje iz Braničeva appeared first on Moje Braničevo.