Rat je, moja Neno, velika nevolja. Umori čoveka, malaksa mu telo i napati se duša. I sad, dok je tišina, a Švaba kuj zna gde, men’ je u glavi galama. Kad zatvorim oči, ono sve tutnji. Tako nekad pomislim da su zaludni neki tamo napravili topove da oru zemlju mesto volova. Pa udri, udri, udri… što više mogu. Da preouru svaki pedalj. A ljudi gamižu kaj gliste, kuj bez ruke, kuj bez noge, prevrću se, padaju i beže pod najmanji grumen da se kriju. Crnoj zemlji bude teško od toliko krvi i olova. Nikako duša da mi preda’ne, džaba ti bilo svega!
Gledim u more, Neno moja, a neka me teskoba ‘vata. Blista i sija, sve plavo. Miriše. Lepo je ovdnaka, al’ ništa lepše od našega Peka kad zasija u avgustu. I znam da ste vi sad negde tamo kraj njega. Tamo daleko, al’ dok vi ja dođem mora ponovo da zagrmi.
Natmurilo se s Dunava
Natmurilo se pre neki dan, Kočo moj, nakupili se oblaci, sve sa Dunava. Dunu neka strija, otvori se nebo i pade grad, te ni pobi i ovo mal’ letine što rodilo. Mati se dade u kuknjavu, a ja šta ću. Mislim se, samo nek’ mi se živ vratiš, pa će sejemo mi koliko ‘oćeš. Sam’ da mi se vratiš, Kočo moj! Nit’ znam gde si, nit’ šta radiš, gde noćivaš, da l’ imaš šta da je’š? A tako mi nekad prođe kroz glavu, pa mi se natmuri u duši, pa mi teško bude. Sklonim se u stranu, pod ona ora’ u avliji, pa sve ridam: „Da l’ si živ, Kočo moj?“
Kad proletos Švaba stig’o na Dunav, mlogo je naše vojske došlo. A men’ svaki isti, svaki moj Koča. Pa, ji zagledam, sve nekako sa strane, ispod oka, da ne priča posle narod, a sve mislim na tebe. Ene ih, bili i u našem ataru. Vukli neke topove, al’ kaže tata to su ‘aubice. Njima će d’ oteraju Švabe.
Srpska vojska je odbila Austougare pobedama na Ceru, Drini i Kolubari u drugoj polovini 1914. godine. Prva polovina 1915. godine je u vojnom smislu protekla relativno mirno. Međutim, združene austrougarske i nemačke vojne snage su ubrzo grupisale vojsku na obali Dunava gde se očekivao glavni udar. Austrougari su bili skoncentrisani oko Beograda, dok je nemačka vojska zauzela položaje na levoj obali Dunava sve do Đerdapa. Zadatak da brani potez od Grocke do Dobre dobila je srpska Treća armija na čijem čelu je bio Pavle Jurišić Šturm. Glavni štab je bio smešten u Požarevcu, a u njenom sastavu su bile Drinska i Dunavska divizija prvog poziva i Braničevski odred.
Braničevski odred je branio desno armijsko krilo koje se prostiralo linijom Dobra – Golubac – Veliko Gradište – Ram – Đurakovačka reka, uključujući i selo Ostrovo kod Kisiljeva. Sedište štaba je bilo u Šuvajiću, a komandant pukovnik Pantelija Grujić. Odred je bio na prvoj liniji fronta i predviđeno je da pretrpi prvi udar. Zbog toga je mahom bio popunjem drugopozivcima i trećepozivcima. Najoperativnije trupe, tj. prvopozivci, su bili u pozadini, u sklopu Dunavske divizije (sa štabom u Majilovcu) i Drinske divizije (sa štabom u Osipaonici).
Početak
Rat je, moja Neno, velika nevolja. Odvoji te od kuće i poroda, potucaš se po pustim i garavim selima, gledaš tuđu muku i nesreću, a sve se misliš u sebi: „Bože dragi, da l’ je i mojima ovako?“ Pa, te stegne u grudima, oće d’ umreš. Zar i ono mal’ sirotinje da mi nestane!
Kad je sve počelo, mi smo ti bile u zbegu, daleko od kuće i avlije. Sam’ tata ost’o. Nije ‘teo stoku d’ ostavi, a bilo je i mal’ jabuka i dunja da se pokupe. Mati ga kumila i molila, on ni makac. Kaže nisu Turci, pa neće ni Švabe da ni oteraju. Posle ni prič’o da nije bilo tako strašno. Pucalo se mlogo, al’ se ginilo tam’ negde kod Gradišta. Ovde sam’ bilo strašno kad su Švabe bacile bombu iz eroplana. Nije mog’o da se načudi tim eroplanima. Ne bi ni ja da sam videla tako nešto. Čovek leti kaj tica. Kaže da su mlogo leteli ti’ dana pre nego što će Švabe da udare. Svaki put je trč’o da ji gleda, a nekad bacali artije pa mu beše zgodno da njima duvan uvija. Al’ jedanput ti naši zapucaše na eroplan. Prvo, kaj negde tamo u daljini – grmljavina. Pa još jedared, pa sve bliže dok se ne’ ču ‘uka motora. Kaže tata da je istrčo iz ambara da ga gleda, iako su već praštale puške. Uto’ ti puče, zatrese se zemlja. Opruž’o se koliko je dug. Kad je ust’o i mal’ doš’o sebi, vid’o je da se dimi s Bare. A dimilo i tam’ iz pravca Kruševice i Šuvajća… оnda je počelo.
U danima pred napad bombardovana su mnoga mesta u okolini Požarevca. Braničevo je bombardovano 3. oktobra 1915. godine. Bačena je jedna bomba. Bilo je to prvo i poslednje bombardovanje u istoriji sela. Srećom, bez zabeleženih ljudskih žrtava. Aeroplan, koji je tog dana preleteo Dunav kod Rama, uputio se ka dolini Peka, te je pored Braničeva, ispustio po jednu ili dve bombe na Srednjevo, Carevac, Miljević, Šuvajić i Veliko Gradište.
Napad nemačke vojske je počeo rano ujutru 7. oktobra kod Rama. Prethodno su položaji srpske vojske zasuti artiljeriskom vatrom, da bi usledio prelazak preko Dunava. Bio je ovo prvi direktni sukob nemačke i srpske vojske. Ubrzo je zauzeto Zatonje, Kličevac i okolna sela, te je već popodne došlo do drugog talasa iskrcavanja kod Kostolca. Počela je odbrana Požarevca. Teške borbe u Stigu su vođene skoro tri sedmice. Odsudna bitka se desila na brdu Vranjevac, kod Kule, u noći između 18. i 19. oktobra. Tom prilikom su Nemci kradomice prišli s leđa srpskoj vojsci zahvaljujući Đorđu Milutinoviću šezdesetogodišnjem čiči iz ovog sela. Borba je vođenja prsa u prsa, bajonetima.
Propast
Rat je, moja Neno, velika nevolja. Poštenoga čoveka u zver pretvori. Ete sad, gledam ti ovu našu vojsku i mislim se koliko li je ovde silni domaćina ruke okrvavilo. Onda gledim u svoji deset prstiju te se prestravim: Koliko li ji na duši nosim? Čiju li sam majku u crno zavio? Ono u početku sam sve mal’ poviše glava puc’o, al’ kad jurnu, Neno, sve me stra’ uvati. Il’ ćeš ti nji il’ će oni tebe. Udari mi krv u glavu, a sve mi se ruke tresu. Al’ da ti kažem. Navikne se čovek na zlo. Što najgore, nekima crni đavo ovlada, pa nedužnu krv proliju. Udare na nejač, žene, na goloruke starce. Gde li si, Neno moja, da l’ ste živi?
Priča narod da Bugari mloge kuće po kraju zaviše u crno. Otkako dođoše, sve zlo i naopoko. Ono jes’ retko kad zađu u selo, al’ sva strepim čim čujem da se guske po selu uznemire. Sve pomislim, Kočo moj, ete su idu, sve će ni pokolju. Onomad odvedoše nekoliko stariji ljudi, sve domaćin do domaćina. Od tad ni glasa od nji. Ovi u opštine sam’ sležu ramenima. Malo li je što ne znam ‘de si, što ‘leba nemamo i gladujemo, još od bugarskog noža da strepim. A tako ni je otkako se vrnusmo iz bežanije.
Braničevo je bilo u bugarskoj okupacionoj zoni od januara 1916. do oktobra 1918. godine. Okupacione vlasti su bile izuzetno surove prema lokalnom stanovništu. U tom periodu, pojedina sela požarevačkog kraja (Kobilje, Kladurovo i Ranovac) su pretrpela prave pogrome u kojima je pobijena ili odvedena u logore većina preostalog stanovništva. Po svojoj surovosti posebno se istakao Ivan Bojadžijev, mesni komandant u Petrovcu na Mlavi.
Iako nije bilo zločina u samom selu, zabeleženi su slučajevi odvođena civila u logore u Bugarsku, Nemačku i delove tadašnje Austrougarske. U tim logorima se već nalazio veliki broj zarobljenih vojnika iz Braničeva. Mnogi se nikada nisu vratili.
Povratak
Gledim u more i čekam. Čekam sudnji dan il’ život. Ništa mi drugo ne preostaje, a voleo bi da je drugačije. Da sam uprego volove i orem na Kameniti. Da mi je najveća briga kako će žito da ni rodi. Da ne udari mraz na voćku. Da se ne natmuri nebo sa Dunava. Kad zatvorim oči, opet tutnji. Kad otvorim, ti se smešiš. Stojiš ispred men’, a tamo si negde daleko. Rat je, moja Neno, velika nevolja!
Srpska vojska je oslobađala pedalj po pedalj okupirane otadžbine nakon proboja Solunskog fronta. Bugarska vojska i okupacione vlasti su prepustile upravu požarevačkim krajem nemačkoj vojsci oktobra 1918. godine. U ranu zoru 30. oktobra, isturena patrola srpske vojske je napala nemačke vojnike u Velikom Gradištu i do podneva oslobodile varošicu. U međuvremenu, oficirska patrola srpske vojske je ušla u Golubac oko 10 časova. Borbe su nastavljene narednog dana jer su se čete nemačke vojske nalazile oko Radoševca, Bikinja, Usija i Ponikvama. Do podneva 31. oktobra 1918. godine, nije više bilo nemačkih vojnika u ovom delu Srbije.
Kostadin Damnjanović Koča se vratio svojoj porodici. Preminuo je u dubokoj starosti u svom rodnom Braničevu.
Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.
Napomene
Fotografije upotrebljene u tekstu su vlasništvo porodice Nikolić iz Braničeva, sajta secanje.nl, dok je naslovna fotografija spomenik braniocima Srbije u selu Ram. Zatvoreničke karte su preuzete iz arhive Međunarodnog Crvenog krsta. Istorijska faktografija je obrađena na osnovu monografije “Srbija i Braničevo u Velikom ratu, 1914 – 1918” (Istorijski arhiv Požarevac, 2014) i „Od Rama do Krfa 1915: do poslednjeg čoveka…“ (Prosveta, Grad Požarevac, Opština Veliko Gradište, 2015) autora Vlastimra S. Petkovića.