To je taj život i lep i tužan

Slobodan (Boban) Dašić je vodio dnevnik decenijama počevši od 1992. Beležio je porodičnu svakodnevnicu, razgovore sa prijateljima, događaje u Braničevu i političke prilike u zemlji i šire. Komentarisao ih je s lucidnošću dajući im prepoznatljiv lični pečat. Stranice njegovog dnevnika svedoče o nežnom ocu i supružniku, pravniku pomalo boemskih manira i druželjubivom šaljivdžiji upečatljivih političkih pogleda. Međutim, dnevnik je i više od toga – dijagnoza društva Srbije tj. svedočanstvo bliske prošlosti čije posledice još uvek živimo.

Delovi dnevnika Bobana Dašića biće objavljivani s vremena na vreme na ovoj stranici.

Ja se ne pravim važna ni za nove cipele

Petak, 31. januar 1992.

Poslednji dan januara. Oseća se da je dan duži, pa je pre sedam sati već bilo svetlo. Filip se budi između pola sedam – sedam. Ustane u krevecu i zabavlja se, zove nas. Ujutru je uvek nasmejan kao i Zoka kada je bila beba. Odmah počinje da „cokće“ i traži mleko. Dok Rada ode da mu donese, uzmem ga, i tad uvek kmeči dok mleko ne stigne.

Za to vreme, Zoka je već spremna za školu. Posebno me raduje što školu ne uzima toliko ozbiljno. Nije opterećena uspehom. Nikad nije imala manju ocenu od petice (jednom čak i pet plus iz matematike kad je uradila i zadatak iz druge grupe na kontrolnom). Ali ne bih smatrala za tragediju i da nekad dobije nižu ocenu. Sve to prihvata kao normalno.

Ne smatra da mora da igra u folkloru, recituje ili peva. U stanju je da kaže učitelju da ne želi da igra ili recituje na priredbi što je za mene bilo nezamislivo. Neka deca bi plakala ako ne igraju u folkloru, neke majke bi se svađale sa učiteljem ako njihovo dete ne bi učestvovalo na priredbi. Zoka sve to najradije ne bi. Nezavisna je i bez ambicije da se nameće i ističe na taj način. Skromna, inteligentna i spremna da uvek kaže šta misli. Šta joj se sviđa, a šta ne. Šta hoće, a šta neće, bez ustručavanja kod učitelja ili bilo kog drugog.

 Jednom je učitelj pohvalio za neki zadatak koji je rešila za IV razred.

Rada je pitala: „Da li si se pravila važna?“.

  „Ja se ne pravima važna ni za nove cipele“, odgovorila je.

Voli Karađorđeviće i zna sve o njima. Puna joj je soba slika, od Karađorđa do Aleksandrove porodice. Ako bude imala još jednog brata, ime se zna – Petar! Voli domaće filmove. „Ko to tamo peva“ je gledala više desetina puta i mislim da je po tome rekorder u Srbiji. Takođe, „Bal na vodi“ Joviće Aćina.  Verujem da zna napamet veliki deo tekstova komedija „Gđa Ministarska“ i „Sumnjivo lice“.

Često me pita za političare kada se pojave na televizoru: „Tata, je l’ ovaj dobar?“. Za Šešelja sam joj odgovorio da je gori i od Tita i od Slobe.

„Nisam znala da od njih ima neko gori“, prokomentarisala je.

Tačkice

Nedelja, 2. februar 1992.

Milenko i Filip su posebna priča. Deda ga nosi, bodi, penje gde god on hoće, daje mu naočare, vodi ga u Zokinu sobu i dovoljno je da Milenko samo progovori u hodniku i Filip već radosno reaguje. Isto kao i Zoka, posebno se uzbudi i obraduje kada čuje uvodnu špicu TV dnevnika – tačkice koje ispunjavaju kartu sveta. Od dnevnika samo tu špicu vredi gledati.

Katastrofa

Subota, 1. februar 1992.

Subota pre podne je uvek prijatna. Ustanemo kao i obično jer nas Filip budi. Jedino Zoka spava duže. Dok Rada daje Filipu mleko, ja kuvam kafu. Onda oni siđu pa pijemo kafu dok se Zoka i Filip igraju. Jutros smo napravili štetu. Mali je pravi kobac. Čim nešto ugleda, munjevito ugrabi, tako da nema šanse da se u tome preduhitri. Filip se ustremio na čašu vode, a ja da bih ga sprečio da je dohvati, gurnem šoljicu sa kafom i ona se prospe na beli Radin tepih – što je samo malo manja katastrofa od najrazornijeg zemljotresa.

Telefon

Utorak, 11. februar 1992.

Dobili smo telefon. Broj: 66 – 326. Celo popodne smo sedeli oko njega i čekali da nas neko pozove, ali pošto niko nije znao naš broj niko nas nije ni zvao. Mi nemamo nameru da bilo koga o tome obaveštavamo, a koga interesuje neka pita 988. Sa Brančetom smo dvojnici, pa preostaje da međusobno telefoniramo kao i dosad – kroz prozor. To je vrlo povoljna okolnost, jer ako mi nešto treba kod komšije, a ne mogu da ga za to pitam telefonom, onda moram da idem kod njega. A on ima dobro vino!

Ulica na kraju sveta

Subota, 22. februar 1992.

Ovaj vikend je sasvim drugačiji od uobičajenih.

Ustao sam rano da vozim Zagu i Caneta u Kladovo. Krenuli smo posle sedam sati. Pravo zimsko vreme do Dobre, a od tamo za neverovati – sunčano i suvo. Put nov i lep. Predeli izuzetno lepi, pored Dunava, tako da sam stvarno uživao u vožnji. Na jednom mestu me zaustavila milicija radi kontrole, bez petokrake na kapi.

Stigli smo u Kladovo. Oni su otišli u bolnicu, a ja sam uzeo novine i prošetao jednom ulicom u centru. Prava ulica na nekom kraju nekog sveta. Kao da se oseća duh prošlog vremena, onaj mirni miris palanke i nekog zaboravljenog sveta koji se ovde sigurno jače oseća nego u beogradskoj Skadarliji. Pogranična palanka na kraju jednog, nemam drugu reč pa moram da kažem, evropskog sveta (mada je to smešno), a na početku jednog drugog – istočnog. Odavde se nekako jasno može primetiti blizina puta za Sofiju, Istanbul, Bagdad i Teheran. Za jedan, meni uvek mističan i tajanstven svet, za kolevku svega što postoji na ovim prostorima i gore na severu. Sličan osećaj imam kada dođem do jednog putokaza ispred Niša na kome su označena tri pravca: za Niš, za Atinu i za Sofiju. Uvek me nešto privalači na tu stranu. Voleo bih jednom da odem i taj osećaj proverim.

I sve drugo je bilo savršeno u toj ulici. Kafić, odnosno restoran u kome sam sedeo dugo ću pamtiti. Čist i uredan, od stolova, poda, čaša, WC-a. Usluga odlična, ambijent perfektan, puno cveća, minijaturni vodoskok. Sve u svemu – oduševljen sam!

Zagini rezultati su bili izvanredni i nije bilo potrebe da ostane u bolnici, tako da se preporodila u povratku. Puna optimizma, dobila je boju na licu, raspoložena, čak je rekla da bi od septembra mogla da radi. Daće Bog da tako bude.

Mačići

Sreda, 4. mart 1992

Danas Filip treba da ide na vakcinaciju. Treba da se izvrši i sistematski pregled sa analizom krvi, mokraće i stolice. Rada ga stavila na nošu i uspelo je! Da li je slučajno ili je shvatio šta se tu radi, tek uspelo je isto tako i kasnije u toku dana. Najlepši je kada se on i Zoka igraju. On je juri i pošto-poto hoće da je ugrize. Ona beži i vrišti, što ga posebno izaziva da napada. Baš kao mačići. To je nešto najlepše što se može videti.

Protesti

9. mart 1992.

Deveti mart – šta je sve o tom danu pisano i pričano.

Besprizorna kampanja protiv mitinga opozicije i zaštrašivanje: biće krvoproliće, bombe, snajperi, mitraljezi, ubačene ustaše i šiptari. Mesec dana pre ovog datuma javnost se bombarduje saopštenjima SPS-a, SUBNOR-a, BOŽURA, RASA, AFŽ-a da se ne ide na miting da ne dođe do nesreće i pogibije.

I išli smo! Zoran, Ćira i ja.

Usput smo videli da je zastrašivanje uspelo. Autoput prazan, videli smo par vozila za koja smo zaključili da idu na miting i dva-tri autobusa sa obeležjima SPO-a. Policija svuda. Na rampi legitimisanje i pretresi. Beograd pust i prazan. Stigli smo do Branka, popili piće i pošli na miting. U početku je izgledalo da ima malo ljudi, ali su stalno pristizali. Sreli smo neke Gradištance, a ja druga iz armije, Čedu Miladinovića, koji mi duguje avionsku kartu Split – Beograd. Do početka mitinga plato (ispred Hrama Svetog Save) je bio ispunjen. Koliko ljudi nije moguće proceniti. Po meni, u svakom slučaju, mnogo. Sve je proteklo u najboljem redu mada se osećao neki strah.

Govorili su Vuk, Mićunović, Mihiz, Nikola Milošević, Vesna Pešić, Janko Dučić, Popov, Mihajlović, jedan radnik, jedna studentkinja, Petrović iz Novog Sada, Veselinov, Milomir Babić i na kraju ponovo Vuk i Mićunović. Postavljeni zahtevi i sve se završilo nešto posle pola tri. Potom je cela masa krenula prema centru što je bilo impresivno.

Sreda, 11. mart 1992.

Studenti su ipak krenuli. Posle skupa na Filozofskom oko deset uveče izašlu su na Terazije. Skupilo se nekoliko hiljada ljudi i ostali celu noć. Jutro je dočekalo par stotina i sada, oko 9 sati, Studio B javlja da se ponovo skupljaju u velikom broju, da je saobraćaj blokiran, da ljudi dolaze u velikom broju, da je došao veliki broj srednjoškolaca i da se očekuju se studenti iz Novog Sada.

Biće nečega, očekujem nove informacije. Demonstracije su nastavljene celog dana. Uveče ih je bilo oko 15.000, a možda i više.

Uveče sam izašao, a društvo je bilo spremno da pođe za Beograd. Bili su Rade, Cane, Zoran, Jovica, Kraka i Ćira. Dogovorili smo se da to ostavimo za sutra ili prekosutra, zavisno od situacije.

Četvrtak, 12. mart 1992.

Demonstracije su nastavljene. Najavljen dolazak studenata iz Novog Sada i Prištine. Pratio sam šta se dešava preko radija. Čuo sam izvandredan govor Vuka (Draškovića) i vladike Atanasija Jevtovića. Međutim, razočaralo me što se miting ne omasovljuje. Ne dolaze radnici, čak ni studenti, već uglavnom srednjoškolci. U pravu je Kraka koji kaže da kad radnici izađu na ulice on će da gleda na televiziji i pije viski.

To je taj život, i lep i tužan

Ponedeljak, 16. mart 1992.

Posle ručka je došla Ljubina, pa su Rada i ona nastavile sadnju i sejanje, a ja sam čuvao Filipa. Palo mi je na pamet kako smo nas četvoro sada zajedno. Posebno kada uveče spremamo Fiću za spavanje, kad ga Rada svuče, Zoka i ja legnemo na drugi kraj kreveta, pa se on otrgne od majke i skoči na nas. Vrišti od sreće, smeje se. Kako je to posebno lepo!

Sada je sve to normalno i svakodnevno, pa kao i da nismo svesni koliko je to lepo, važno i, nažalost,  prolazno. Za samo nekoliko godina deca će sve manje da budu u kući sa nama i više napolju sa društvom. Posle toga, zasnovaće svoje porodice i tek tada će se shvatiti sreća svih trenutaka kada smo svi zajedno, a koji će tada da budu prošlost koja ne može da se vrati. Poželeću tada da se jedan sekund vrati to vreme i ti trenuci.

Sada kad to imamo nismo potpuno svesni, a kada prođe, žalićemo što je prošlo i što ne može da se vrati.

Isti slučaj je sa mnom i sa Brankom. Koliko godina smo nas četvoro bili zajedno. Evo, sad se sećam trenutka iz šezdeset i neke godine u Babićevoj kući. Veče zimsko, šporet gori i Ljubina nam peče meso u šporetu, na žaru. Trenutak koji je otišao u nepovrat, a koliko je još takvih. Koliko smo puta nas četvoro sedeli za stolom – godinama: doručak, ručak, večera, spavanje, ustajanje. I sada može da se desi da sedimo za stolom samo nas četvoro, ali to više nije to.

Ne znam da li Milenko i Ljubina pomišljaju na te trenutke prošlosti. I ako pomošljalju, šta bi dali da se jedan od tih dana vrati. Nešto što je tada bilo normalno, sada zbog svoje prolaznosti, izgleda lepo i tužno.

Isto tako zamišljam dan: Zoka u prvom razredu srednje škole, Filip u prvom ili drugom osnovne. Došli su iz škole, ja i Rada sa posla. Ručak. Kako će već tada da budu daleki ovi dani! Kako ću, bar ja, da budem tužan što su tako brzo prošli. Kakva li će tada osećanja da mi izazove podsećanje na jedno veče: spremamo Filipa za spavanje, svi u istoj sobi, igramo se sa njim, Rada viče na nas što joj smetamo, on se smeje, hoće po svaku cenu da ugrize sestru, ja ga šljepkam po goloj guzi…

To je taj život i lep i tužan. I ne znaš da li je više lep ili tužan, jer svaki lep dan kada prođe postaje tužan pri sećanju na njega – šta ćeš…

O srpskom mentalitetu

Ponedeljak, 23. mart 1992.

Na radiju vest: u Albaniji poraz socijalista-komunista. Pobeda Demokratske stranke!

Ostaje samo još jadna i bedna Srbija. Albanci su pokazali da imaju nešto što su Srbi izgubili pre pedeset godina. Dobijam utisak da se radi o narodu gde svako samo sebe čuva i čiji mentalni sklop ne prihvata misao o bilo kakvoj promeni. Narod koji ne želi nikakvu promenu i zadovoljava se najminimalnijim, samo da mu ne bude još gore. Ako je juče imao imao kilo hleba, a danas za pola, on ubeđuje sebe da mu je i to dovoljno i ne pomišlja da bilo šta promeni.

Suština ovog naroda je izgleda u jednoj „mudrosti“: i da dođe drugi, isto bi bilo. Veća budalaština se ne može zamisliti! I dok u celoj Evropi, pa sad i Albaniji, narod ide da menja, da pokaže da njegovo poverenje nije večito, Srbi fatalistički trpe i prihvataju vlast kao nešto zauvek dato. Ne shvataju da je upravo vlast nešto što treba često i lako da se menja. Kod nas uopšte ne postoji svest i shvatanje da je naše pravo da promenimo vlast i da to nije ništa protivzakonito.

Dva sloma Srbije – sve je prekrila tamna i gusta noć

Sreda, 1. april 1992.

Nekada dan smeha i šale. Sećam se da je to Čkaljin rođendan i Studija B, a mislim i da je Čaplin rođen na ovaj dan. Sada nema smeha, nema šale. Pritisli narod Sloba, Šešelj i SPS, pa jedva diše od težine.

Popodne sam gledao prenos Skupštine i dočekao da vidim, po meni, konačan slom Srbije. Jedan poslanik u parlamentu države, koja je država svih svojih građana, javno je zapretio delu građana da će ih spakovati u kamione i vozove (verovatno sa trakama žute ili neke druge boje oko ruke) i proterati iz Srbije. Neće ih postreljati, što je vrlo humano, a dozvoliće im da ponesu sve što budu mogli – svako po jedan kofer. Radi se, naravno, Hrvatima.

I nije slom Srbije u tome što je taj to rekao za govornicom parlamenta. Slom Srbije je u tome što su svi ostali ćutali i nisu se u ime parlamenta ogradili od ovih patoloških izjava.

Oko osam uveče sam otišao u „Viking“ da gledam utakmicu. Peca, Miki, Ćira i Jovica su već bili tamo. Posle je došao Kraka, a kad je Zvezda povela stigao je i Cane. Sve je počelo lepo, 1:0 za Zvezdu i onda kraj – 3:1 za Sampdoriju.

I to je drugi slom Srbije istog dana. Jedino što je u Srbiji funkcionisalo i uspevalo bila je ta Zvezda, a sad je i s tim gotovo. Posle ove sezone odlaze svi i to je kraj fudbala u Srbiji. Sve dalje će biti bez ikakvog smisal i svrhe. Zvezda dolazi u grupu švajcarskih, kiparskih i norveških timova sa kojima će igrati jedno ili maksimalno dva kola i kraj. Uostalom, i nije mi žao jer je i ovo dokaz da u Srbiji sve mora da propadne. Šta i da očekuje tim, odnosno klub koji u svojim vrhovima uvek ima prisutne jednog Milorada Unkovića, Radmila Bogdanovića i Arkana.

Sve je prekrila tama i gusta noć.

O izdajnicima

18. april 1992.

Dok sam radio slušao sam „Od doručka do ručka“. Javljali su se slušaoci uglavnom u vezi sa ultimatumom Srbiji od strane celog sveta. Stvara se podela u Srbiji. Jedni su normalni i misle kao sav pošten svet. Drugi bi ratovali protiv Amerike i celog sveta.

Nadam se da je nas, normalnih, više. Nazivaju nas izdajnicima. Kakvi smo to mi izdajnici? Ako je ideal Srbije da bude demokratska, ekonomski jaka, sa privrednim, kulturnim i drugim vezama sa celim svetom, onda je patriota onaj ko radi za stvaranje takve Srbije, a izdajnik onaj ko radi na tome da se stvori Srbija suprotna ovoj. Izolovana, bedna i siromšana, nedemokratska i totalitarna. Oni koji su za to da se bijemo sa Amerikom i koji pričaju da smo mi izdajnici, u stvari su izdajnici, i rade na tome da ona bude izolovana i upropašćena. Izdajnicu su upravo oni koji kažu da smo mi izdajnici. Mi jesmo izdajnici, ove i ovakve Srbije, ali nismo izdajnici slobodne, jake i demokratske Srbije.

Da li je Nemac koji je bio protiv Hitlera izdajnik Nemačke? Jeste, ali Hitlerove Nemačke, a ne Geteove Nemačke. Koja je Nemačka  bolja, jasno je. Ista je situacija i kod nas.

Nije dovoljno vikati: „Ja sam Srbin, ja sam patriota, ja sam protiv Amerike, itd.“, već treba videti šta će biti rezultat toga. Ako je to izolacija i mržnja celog sveta, onda je taj izdajnik, a ne mi.

Javio se jedan slušalac, Ramiz, musliman. Neko mu je telefonom rekao: „Marš iz Srbije, đubre muslimansko!“. Čovek je plakao preko radija.

Panika

Velika subota, 25. april 1992.

Ustao sam ranije, doručkova i pošao kod Grge. Tamo su već bili Ćira i Zoran. Prvo smo Ćira i ja išli za pruće, a oko pola deset došao je Mića i počeli smo sa sređivanjem (prasića). Pošli smo oko jedan sat. Traktor je vozio Ćira, a išli smo kolima pop i ja. Našli smo lepo mesto, hladovinu pored Ponikvice, sa mnogo granja i čim smo stigli počeli smo da ga skupljamo. Izgoreli smo dve prikolice granja. Tada su došli Saša Peca, Desimir i Mića sa Ivanom.  Stavili smo pečiva u 2:45. Počela su da se peku, ali – slabo! Postalo je sumnjivo. Oko četri sata smo utvrdili da žara uopšte nema.

 Počinje panika, šta da se radi?

Grga i Ćira polaze traktorom da nađu lozu. Posle njih polazimo Desimir i ja za tuluzinu, ali menjamo plan i idemo u Gradište za ćumur. Pečiva se dižu u stranu. Put izravan i pun blata. Zaglavljujemo se na više mesta kao na reliju Kamel trofi. Jugo se ne vidi od blata, a i (Desimir) Ćira blatnjav od guranja. U Gradištu smo uzeli ćumur i vratili se, ali sada drugim i boljim putem.

Kada smo stigli, loza je već bila izgorela i pojavio se žar. U 17h je počelo pravo pečenje. Vratila se i atmosfera.

Umor od praznika

Petak, 1.maj 1992.

Prvi maj. Nekada veliki praznik, a sad sve mrtvo i prazno. Ustali smo, pili kafu i doručkovali, kao svake nedelje. Posle ručka smo išli u Tumane jer su tamo bili Branko, Mika i Milan. Tražili smo ih, penjali se po brdu, ali ih nismo našli, pa smo popili kafu i otišli u Krivaču da se Milenko i Ljubina podsete kada su sa mnom bili tu pre trideset i više godina. Kući smo se vratili oko 6.20. Filip je zaspao u kolima i tako je spavao sve do sutradan. Umorio se od pešačenja po brdu.

Litija

Četvrtak, 14. maj 1992.

Zavetina. Ustali smo, popili kafu. Rada ima još nešto da sredi po kući, a Filip kmeči. Uzeo sam ga, upalio jugo i odveo kod Ljubine. Odneo sam Ćiri korito koje je kod mene bilo još od Uskrsa. Posle toga sam otišao u Gradište da kupim vino. Vratio sam se brzo jer u 10 sati polazi litija.

Kreće se ispred crkve. Napred barjaci i srpska zastava koju nose momci – neoženjeni. Povorka se kreće kroz selo, a žene iz sita bacaju žito, bombone i sitan metalni novac. Išli smo prema školi, onda skrenuli u polje pored ciganskih kuća. Prvo stajanje kod oraha gde je urezan krst. Popovi su čitali molitve za zdravlje i sreću stanovnika Braničeva i za dobru žetvu. Onda se tri puta obiđe oko tog drveta i krene dalje. Usput se prave venčići od žita i stavljaju na barjake. Krst je urezan u još jedan orah kod Brančetovog vinograda i posle i na jedan stari brest iznad Iketove vodenice. Onda smo se vratili u selo gde je opet celim putem do crkve na povorku bacano žito, bombone i novac. U porti je na kraju prerezan slavski kolač i litija je bila završena. Posle toga sam kupio kiselu vodu i preostalo je samo da čekam goste.

Pokušao sam da gledam utakmicu Zvezda – Partizan, ali sam zaspao. Pre utakmice se izvodila himna „Hej, Sloveni“. Publika zviždi i počinje da peva „Od Topole…“. Niko ne ustaje.

Glavno u novinama. Juče je otkriven spomenik Draži Mihailoviću na Ravnoj gori. Preko 100.000 ljudi. Govorio Vuk.

Sunce će uvek grejati

Utorak, 2. jun 1992.

Vreme je sunčano i toplo i to je jedino što u ovoj zemlji prija. Posla opet nema. Kući sam pošao ranije, oko jedan. Na pumpi redovi za običan benzin. Nisam hteo da odem da čekam.

Nastaviće se…

Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.

Napomene

Zahvaljujemo se Filipu i Ani Dašić iz Braničeva na pomoći u izradi ovog teksta. Dnevnici Bobana Dašića i porodične fotografije su ustupljene njihovom ljubaznošću. Sve fotografije na ovoj stranici su vlasništvo porodice Dašić (ukoliko nije drugačije naznačeno) i potrebno je dobiti njihovo odobrenje za bilo kakvu upotrebu ili deljenje. U okviru ove stranice je korišćen video sadržaj kako bi se što verodostojnije dočarao duh vremena u kojem je živeo Boban Dašić. Video materijal je umetnut na stranicu sa Jutjuba. U opisima ispod svakog umetnutog snimka su navedeni nazivi Jutjub kanala odakle su preuzeti.

Boban je ostavio veliki broj stranica dnevnika. Nije bilo moguće preneti celokupan sadržaj. što je zahtevalo izbor pojedinih zapisa i njihovo uređivanje za potrebe objavljivanja na ovom sajtu. Odabran je sadržaj, koji po procenama uređivača, verodostojno predstavljaja različite strane njegove ličnosti i odražava duh vremena o kojem je svedočio. Pored toga, vodilo se računa o konciznosti i atraktivnosti sadržaja što je uobičajeno prilagođavanje za publiku digitalnog doba. Dalje, zapisi o pojedinim danima nisu u celosti preneti, vodeći se već opisanim kriterijumima. Konačno, uređivanje je podrazumevalo i izvesne stilske i gramatičke intervencije radi što boljeg ugođaja čitalaca.