Igrati je bilo najlakše — sve ostalo je dolazilo sa mnogo više truda. Tako bi se, u nekoliko reči, mogao prepričati dugogodišnji život kulturno-umetničkog društva iz Braničeva. Trebalo je uložiti mnogo volje i maštovitosti da se osmislile koreografije, pronađu kostimi i okupe muzičari kako bi sve povezali u celinu. Ipak, najveći izazov je uvek bila smena generacija — promena tih nevidljivih, ali ključnih trenutaka – kada se zanos igrom prenosi na mlađe Braničevke i Braničevce.
Pamte se bolja i lošija vremena seoskog kulturno-umetničkog društva, ali većina vremešnijih Braničevaca drži da su osamdesete bile zlatne godine folklora. Stasala je tada mnogobrojna generacija mladih, neopterećena svakodnevnim brigama i ušuškana u zavodljivu jugoslovensku bajku. Optimizam je živeo u selu, pa se sasvim prirodno ušunjao među igrače-amatere u seoskom folklornom ansamblu. Uostalom, da taj zanos nije bio neosnovan govore rezultati. Pre svega, prvo mesto na manifestaciji Takmičenje sela Srbije, zatim učešće u popularnoj TV emisiji Znanje -imanje, kao i bratimljenje sa meštanima Garevca (BIH).
Temelji
Temelje svemu što je usledilo postavila je nešto starija generacija meštana. Među njima se isticao nastavnik Branko Milosavljević — elokventan, promišljen, kasnije i direktor seoske škole. Pored njega vredno je pomenuti Olgu Marković, britku žena koju su svi poštovali, a poneko se i plašio. Njeno čuveno Žene, bataljujte! izgovoreno kad bi planula, i danas se prepričava s osmehom.
Ipak, iako srčana, ta generacija nije iznela duh igre van lokalnih okvira. Igralo se po osećaju — kako je ko znao i umeo. Iskorak je došao sa Sladojem Petrovićem Sladom. U pauzama između studentskih obaveza, učio je koreografiju u beogradskom KUD-u Abrašević. Ono što bi tamo upio donosio je u selo. Nije preneo samo korake — doneo je stav i ono neuhvatljivo nešto što pravi razliku. Glava, pogled, pokret — sve je počelo da ima svoju težinu i smisao.
Bez muzike, naravno, ništa ne bi imalo isti sjaj. Za to je bio zadužen majstor Buca (Dragoljub Manojlović). U početku bi se hvatao harmonike pomalo nevoljno, kao da se tek zagreva. Ali kako se bokal vina praznio, tako su mu prsti postajali sigurniji, dirke poslušnije, a ton sve življi. To više nisu bile obične probe — bile su to večeri nadigravanja. Buca protiv čitave čete mladih: oni njega koracima, on njih notama. Što su se više zanosili i saplitali, on ih je žešće vodio. Svedoci pamte da su znali da se nadigravaju satima, do duboko u noć.
Povremeno bi im se pridružio i neki drugi muzičar, ali odnos koji su Slada, Buca i ansambl stvorili, ostao je neponovljiv.
Pripreme
Nabavka nošnji i kostima bila je priča za sebe — i to ne laka. Igrale su se igre iz raznih krajeva i trebalo je pronaći odeću koja bi odgovarala različitim običajima i tradicijama. Osim toga, postojala je i moderna sekcija koja je izvodila tzv. ritmiku, što je dodatno širilo spektar potreba. U takvim okolnostima, jedino rešenje su bile improvizacija i kreativnost.
Koristilo se sve što su starije žene čuvale u ormanima: pregače, marame, tkanice, čarape, muške bridž pantalone i sl. Vremenom se ustalilo nepisano pravilo — znalo se ko od koga i šta pozajmljuje. Posebno je teško bilo pronaći odeću za vojvođanske igre. Kažu da su za to poslužili kućni čaršavi i vešte ruke lokalnih krojačica. Opanak se još i mogao nabaviti, ali čizme su o ono doba bile vrednost od koje su se sedokose čiče teško razdvajale gledajući kako ih mlađarija skida sa tavana umotane u krpe kao najveće blago. Za izvedbu nekih koreografija pozajmljivane su čak i vojne uniforme.
Probe su se održavale nekoliko puta nedeljno, naročito od oktobra pa sve do ranih letnjih dana. Za mnoge je to bilo više od običnog vežbanja — bio je to izlazak, događaj, mesto susreta. Sve se dešavalo u seoskom Domu kulture koji se nalazio skoro na pola puta popularne šetačke rute u to vreme. Taj svojevrsni seoski korzo protezao se od čuvene Canine kafane do seoskog parka. Zato su se na probama često pojavljivali i oni koji nisu imali mnogo veze s folklorom. Neko bi došao da se pokaže, neko da se zaljubi, neko da se napije i proveseli. U ovom poslednjem posebno se isticao lucidni Zoran Milenković Ćira.
Veče bi obično započinjalo u lokalnoj trgovini, smeštenoj u Domu kulture, u kojoj je radio svima omiljeni Slavan (Slavoljub Bogosavljević). Kako se vreme probe približavalo tezga u obliku ćiriličnog slova P bila je sve više zaklonjena telima braničevske mlađarije. A kada bi Slavan ugasio svetlo i zaključao vrata prodavnice, to je bio znak: proba je zvanično mogla da počne.
Nagrade
Taj zanos, naravno, nije mogao da prođe bez nagrada. A one su stizale gotovo svake godine. Prelomni trenutak dogodio se 1981. godine, kada je braničevski folklorni ansambl osvojili prvo mesto na opštinskim susretima sela u Golupcu. Već naredne godine, u okviru televizijske akcije Znanje – manje, zasluženo je osvojeno prestižno drugo mesto na republičkom nivou.
Takmičenje sela Srbije je imalo posebnu čar jer je učestvovalo čitavo selo. Dok su žene prikazivale svoje umeće u narodnim rukotvorinama, a poljoprivrednici izlagali plodove mukotrpnog rada — pa čak i umeće oranja — omladina je strpljivo čekala svoj red. Nastup folklora je bio kruna dana, momenat kada bi se na bini susreli snaga mladosti i duh tradicije, vešto usklađeni rukom Slade Petrovića. Ponekad su nastupi bili prošireni na izvedbu predstava, poput nezaboravne Smrti majke Jugovića, za koju su čak uspeli da ubede seoskog popa Dragana da zvona udari van svakog crkvenog reda — samo da bi efekat bio potpun!
Braničevci dobro pamte 1984. godinu. Ne zbog smrti Džonija Vajsmilera, slavnog glumca koji se proslavio čuvenim urlikom u ulozi Tarzana, već zbog osvojenog prvog mesto na Takmičenju sela Srbije u Vrnjačkoj banji. I tom prilikom ansambl je morao da se osloni na improvizaciju. Zbog ograničenja televizijske minutaže, profesionalni koreografi su tražili da se izostave pojedini delovi nastupa. Ipak, ništa nije moglo da poremeti njihovu energiju.
Posebno će se ovog događaja sećati Miroslav Kostić. Tokom televizijskog snimanja, shvatio je da ispod tkanice nema kaiš, a kako je igra odmicala, pantalone su počele da klize nadole. U poslednjem trenutku, usled njegove panične mimike, saigrači sa obe strane su neprimetno pridržali pantalone i spasili selo bruke.
Folkloraši su nakon toga postali lokalne zvezde. Puni sebe su šetali seoskim korzom prepričavajući dogodovštine sa takmičenja i gostovanja po Srbiji i okolini. Osim priča i slatkog zadovoljstva, nagrade su, ipak, bile skromne. Mesna zajednica ih je ponekad čašćavala gajbicama koka-kole, pa i to kako se kome zalomi. Možda je najlepše priznanje dolazilo iz ruku talentovanog Dragoslava Redića Rende koji crtežima beležio najživopisnije trenutke s proba i nastupa. Njegove karikature bile su redovno izložene na Domu kulture kao još jedan dokaz da je duh ansambla iznad svakog materijalnog priznanja.
Bratstvo i jedinstvo
Bratimljenje sa bosanskim selom Garevac ostalo je upamćeno kao jedno od najuzbudljivijih poglavlja folklornog ansambla. Prvi susreti su bili puni entuzijazma i iščekivanja, kao da se potvrđuje jugoslovenska bajka koju su svi zajedno živeli. Meštani oba sela, bar ovi mlađi i ondašnji rukovodioci, dočekivali su jedni druge otvorenog srca — sa punim trpezama i ugodnim smeštajem za vreme međusobnih poseta.
Na bini se osećalo zajedništvo, ali je zapravo to bio početak kraja ove sjajne generacije. Kako su godine prolazile, a političke senke postajale sve duže, počele su da izranjaju pukotine ispod površine. Nije ona dolazila s bine, kada je omladina dva sela nastupala, već iz pogleda i prećutnih postupaka starijih meštana. Već u samom početku neki od Braničevaca, učesnici Narodnooslobodilačke borbe, teško su prihvatali ideju zbližavanja sa krajevima gde su nekad vodili krvave bitke. Sa druge strane, prilikom prve poseta Braničevaca bio je vidno primetan izostanak starijih Garevčana. Buka tišine je bila otrežnjujuća i sve jača kako su se osamdesete bližile kraju. Konačno, početkom devedesetih stiglo je obaveštenje da meštani Garevca više ne mogu da garantuju bezbednost za Braničevce i Braničevke u svom mestu.
Obnova
Naravno, nisu političke senke ugasile svetla bine. Život je, kao i uvek, imao svoje planove. Mnogi članovi i članice ansambla su zasnovali porodice i bilo je nemoguće da isprate ritam proba. One su postale ređe, da bi vremenom prestale. Uskoro su seoskim korzom šetala neka nova lica. Plakate sa Rendinim karikaturama su zaboravljene. Slavan je poslednji put ugasio svetlo i zaključao prodavnicu.
Ipak, plamen nije potpuno ugašen. Čuvao ga je jedan tihi entuzijasta – Kristivoje Anđelković Kika, nastavnik istorije i veliki zaljubljenik u narodnu igru. Tokom mračnih, ratnih devedesetih, dok je sve pucalo po šavovima, Kika je strpljivo okupljao osnovce, prenoseći im koreografiju narodnih i modernih igara.
Čudo se ponovo desilo početkom novog veka. Poput feniksa, ansambl je oživeo. Nekadašnji aktivni igrači – amateri su se ponovo okupili! Samo sada kao veterani sa svojom decom. Umeće koje su nekada sticali pod budnim okom Slade Petrovića, sada su, s jednakim žarom, počeli da prenose novoj generaciji. Dom kulture se ponovo ispunio vriskom, dok su večernje probe bojažljivo najavile da tradicija narodne igre u Braničevu ima budućnost.
Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.
Napomene
Tekst je nastao na inicijativu Slađane Gajić predsednice KUD „Braničevo“. Zahvaljujemo se Nini Jović, Miroslavu Kostiću, Goranu Brankoviću i Slađanki Stanojević na pomoći u nastanku priče i na ustupljenim porodičnim fotografijama. Pojedine fotografije su vlasništvo porodice Anđelković i Bogdanović iz Braničeva. Umetnuti video snimak je sa Jutjub kanala „Arhiv Duga“.