Igrati je bilo najlakše — sve ostalo je dolazilo sa mnogo više truda. Tako bi se, u nekoliko reči, mogao prepričati dugogodišnji život kulturno-umetničkog društva iz Braničeva. Trebalo je uložiti mnogo volje i maštovitosti da se osmislile koreografije, pronađu kostimi i okupe muzičari kako bi sve povezali u celinu. Ipak, najveći izazov je uvek bila smena generacija — promena tih nevidljivih, ali ključnih trenutaka – kada se zanos igrom prenosi na mlađe Braničevke i Braničevce.

Pamte se bolja i lošija vremena seoskog kulturno-umetničkog društva, ali većina vremešnijih Braničevaca drži da su osamdesete bile zlatne godine folklora. Stasala je tada mnogobrojna generacija mladih, neopterećena svakodnevnim brigama i ušuškana u zavodljivu jugoslovensku bajku. Optimizam je živeo u selu, pa se sasvim prirodno ušunjao među igrače-amatere u seoskom folklornom ansamblu. Uostalom, da taj zanos nije bio neosnovan govore rezultati. Pre svega, prvo mesto na manifestaciji Takmičenje sela Srbije, zatim učešće u popularnoj TV emisiji Znanje -imanje, kao i bratimljenje sa meštanima Garevca (BIH).

Temelji

Temelje svemu što je usledilo postavila je nešto starija generacija meštana. Među njima se isticao nastavnik Branko Milosavljević — elokventan, promišljen, kasnije i direktor seoske škole. Pored njega vredno je pomenuti Olgu Marković, britku žena koju su svi poštovali, a poneko se i plašio. Njeno čuveno Žene, bataljujte! izgovoreno kad bi planula, i danas se prepričava s osmehom.

Ipak, iako srčana, ta generacija nije iznela duh igre van lokalnih okvira. Igralo se po osećaju — kako je ko znao i umeo. Iskorak je došao sa Sladojem Petrovićem Sladom. U pauzama između studentskih obaveza, učio je koreografiju u beogradskom KUD-u Abrašević. Ono što bi tamo upio donosio je u selo. Nije preneo samo korake — doneo je stav i ono neuhvatljivo nešto što pravi razliku. Glava, pogled, pokret — sve je počelo da ima svoju težinu i smisao.

Bez muzike, naravno, ništa ne bi imalo isti sjaj. Za to je bio zadužen majstor Buca (Dragoljub Manojlović). U početku bi se hvatao harmonike pomalo nevoljno, kao da se tek zagreva. Ali kako se bokal vina praznio, tako su mu prsti postajali sigurniji, dirke poslušnije, a ton sve življi. To više nisu bile obične probe — bile su to večeri nadigravanja. Buca protiv čitave čete mladih: oni njega koracima, on njih notama. Što su se više zanosili i saplitali, on ih je žešće vodio. Svedoci pamte da su znali da se nadigravaju satima, do duboko u noć.

Povremeno bi im se pridružio i neki drugi muzičar, ali odnos koji su Slada, Buca i ansambl stvorili, ostao je neponovljiv.

Pripreme

Nabavka nošnji i kostima bila je priča za sebe — i to ne laka. Igrale su se igre iz raznih krajeva i trebalo je pronaći odeću koja bi odgovarala različitim običajima i tradicijama. Osim toga, postojala je i moderna sekcija koja je izvodila tzv. ritmiku, što je dodatno širilo spektar potreba. U takvim okolnostima, jedino rešenje su bile improvizacija i kreativnost.

Koristilo se sve što su starije žene čuvale u ormanima: pregače, marame, tkanice, čarape, muške bridž pantalone i sl. Vremenom se ustalilo nepisano pravilo — znalo se ko od koga i šta pozajmljuje. Posebno je teško bilo pronaći odeću za vojvođanske igre. Kažu da su za to poslužili kućni čaršavi i vešte ruke lokalnih krojačica. Opanak se još i mogao nabaviti, ali čizme su o ono doba bile vrednost od koje su se sedokose čiče teško razdvajale gledajući kako ih mlađarija skida sa tavana umotane u krpe kao najveće blago. Za izvedbu nekih  koreografija pozajmljivane su čak i vojne uniforme.

Probe su se održavale nekoliko puta nedeljno, naročito od oktobra pa sve do ranih letnjih dana. Za mnoge je to bilo više od običnog vežbanja — bio je to izlazak, događaj, mesto susreta. Sve se dešavalo u seoskom Domu kulture koji se nalazio skoro na pola puta popularne šetačke rute u to vreme. Taj svojevrsni seoski korzo protezao se od čuvene Canine kafane do seoskog parka. Zato su se na probama često pojavljivali i oni koji nisu imali mnogo veze s folklorom. Neko bi došao da se pokaže, neko da se zaljubi, neko da se napije i proveseli. U ovom poslednjem posebno se isticao lucidni Zoran Milenković Ćira.

Veče bi obično započinjalo u lokalnoj trgovini, smeštenoj u Domu kulture, u kojoj je radio svima omiljeni Slavan (Slavoljub Bogosavljević). Kako se vreme probe približavalo tezga u obliku ćiriličnog slova P bila je sve više zaklonjena telima braničevske mlađarije. A kada bi Slavan ugasio svetlo i zaključao vrata prodavnice, to je bio znak: proba je zvanično mogla da počne.

Nagrade

Taj zanos, naravno, nije mogao da prođe bez nagrada. A one su stizale gotovo svake godine. Prelomni trenutak dogodio se 1981. godine, kada je braničevski folklorni ansambl osvojili prvo mesto na opštinskim susretima sela u Golupcu. Već naredne godine, u okviru televizijske akcije Znanje – manje, zasluženo je osvojeno prestižno drugo mesto na republičkom nivou.

Takmičenje sela Srbije je imalo posebnu čar jer je učestvovalo čitavo selo. Dok su žene prikazivale svoje umeće u narodnim rukotvorinama, a poljoprivrednici izlagali plodove mukotrpnog rada — pa čak i umeće oranja — omladina je strpljivo čekala svoj red. Nastup folklora je bio kruna dana, momenat kada bi se na bini susreli snaga mladosti i duh tradicije, vešto usklađeni rukom Slade Petrovića. Ponekad su nastupi bili prošireni na izvedbu predstava, poput nezaboravne Smrti majke Jugovića, za koju su čak uspeli da ubede seoskog popa Dragana da zvona udari van svakog crkvenog reda — samo da bi efekat bio potpun!

Braničevci dobro pamte 1984. godinu. Ne zbog smrti Džonija Vajsmilera, slavnog glumca koji se proslavio čuvenim urlikom u ulozi Tarzana, već zbog osvojenog prvog mesto na Takmičenju sela Srbije u Vrnjačkoj banji. I tom prilikom ansambl je morao da se osloni na improvizaciju. Zbog ograničenja televizijske minutaže, profesionalni koreografi su tražili da se izostave pojedini delovi nastupa. Ipak, ništa nije moglo da poremeti njihovu energiju.

Posebno će se ovog događaja sećati Miroslav Kostić. Tokom televizijskog snimanja, shvatio je da ispod tkanice nema kaiš, a kako je igra odmicala, pantalone su počele da klize nadole. U poslednjem trenutku, usled njegove panične mimike, saigrači sa obe strane su neprimetno pridržali pantalone i spasili selo bruke.

Folkloraši su nakon toga postali lokalne zvezde. Puni sebe su šetali seoskim korzom prepričavajući dogodovštine sa takmičenja i gostovanja po Srbiji i okolini. Osim priča i slatkog zadovoljstva, nagrade su, ipak, bile skromne. Mesna zajednica ih je ponekad čašćavala gajbicama koka-kole, pa i to kako se kome zalomi. Možda je najlepše priznanje dolazilo iz ruku talentovanog Dragoslava Redića Rende koji crtežima beležio najživopisnije trenutke s proba i nastupa. Njegove karikature bile su redovno izložene na Domu kulture kao još jedan dokaz da je duh ansambla iznad svakog materijalnog priznanja.

Bratstvo i jedinstvo

Bratimljenje sa bosanskim selom Garevac ostalo je upamćeno kao jedno od najuzbudljivijih poglavlja folklornog ansambla. Prvi susreti su bili puni entuzijazma i iščekivanja, kao da se potvrđuje jugoslovenska bajka koju su svi zajedno živeli. Meštani oba sela, bar ovi mlađi i ondašnji rukovodioci, dočekivali su jedni druge otvorenog srca — sa punim trpezama i ugodnim smeštajem za vreme međusobnih poseta.

Na bini se osećalo zajedništvo, ali je zapravo to bio početak kraja ove sjajne generacije. Kako su godine prolazile, a političke senke postajale sve duže, počele su da izranjaju pukotine ispod površine. Nije ona dolazila s bine, kada je omladina dva sela nastupala, već iz pogleda i prećutnih postupaka starijih meštana. Već u samom početku neki od Braničevaca, učesnici Narodnooslobodilačke borbe, teško su prihvatali ideju zbližavanja sa krajevima gde su nekad vodili krvave bitke. Sa druge strane, prilikom prve poseta Braničevaca bio je vidno primetan izostanak starijih Garevčana. Buka tišine je bila otrežnjujuća i sve jača kako su se osamdesete bližile kraju. Konačno, početkom devedesetih stiglo je obaveštenje da meštani Garevca više ne mogu da garantuju bezbednost za Braničevce i Braničevke u svom mestu.

Obnova

Naravno, nisu  političke senke ugasile svetla bine. Život je, kao i uvek, imao svoje planove. Mnogi članovi i članice ansambla su zasnovali porodice i bilo je nemoguće da isprate ritam proba. One su postale ređe, da bi vremenom prestale. Uskoro su seoskim korzom šetala neka nova lica. Plakate sa Rendinim karikaturama su zaboravljene. Slavan je poslednji put ugasio svetlo i zaključao prodavnicu.

Ipak, plamen nije potpuno ugašen. Čuvao ga je jedan tihi entuzijasta – Kristivoje Anđelković Kika, nastavnik istorije i veliki zaljubljenik u narodnu igru. Tokom mračnih, ratnih devedesetih, dok je sve pucalo po šavovima, Kika je strpljivo okupljao osnovce, prenoseći im koreografiju narodnih i modernih igara.

Čudo se ponovo desilo početkom novog veka. Poput feniksa, ansambl je oživeo. Nekadašnji aktivni igrači – amateri su se ponovo okupili! Samo sada kao veterani sa svojom decom. Umeće koje su nekada sticali pod budnim okom Slade Petrovića, sada su, s jednakim žarom, počeli da prenose novoj generaciji. Dom kulture se ponovo ispunio vriskom, dok su večernje probe bojažljivo najavile da tradicija narodne igre u Braničevu ima budućnost.

Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.

Napomene

Tekst je nastao na inicijativu Slađane Gajić predsednice KUD „Braničevo“. Zahvaljujemo se Nini Jović, Miroslavu Kostiću, Goranu Brankoviću i Slađanki Stanojević na pomoći u nastanku priče i na ustupljenim porodičnim fotografijama. Pojedine fotografije su vlasništvo porodice Anđelković i Bogdanović iz Braničeva. Umetnuti video snimak je sa Jutjub kanala „Arhiv Duga“.

The post Zlatne godine folkora appeared first on Moje Braničevo.

Postoje događaji koje valja pričati u ovo doba godine. Narodno verovanje veli da se u danima od Božića do Bogojavljenja otvara tlo i nečista bića hodaju zemljom. Zato nije bilo dobro omrknuti vani, niti po mraku ići, a kamoli ostavljati delove odeće po avliji. U ove dane nije bilo mudro ništa od posla započinjati jer će po zlu krenuti. Stari su najzlosutniji period godine nazvali – nekršteni dani.

Davno su nestali nekrštani dani iz života Braničevaca, ali priče o onostranom i dalje opstaju. Dovoljno je da se pomene Mrtvica, taj nikad dobro osvetljeni i jedva naseljeni deo sela, i da se neka nelagoda uvuče među prisutne. Jašta, to samo Braničevci mogu osetiti, a kako i ne bi kada se tamo dese nikad razjašnjena ubistva.

Priče o onostranom neće nestati. Uvek se šapuće da neka žena vrača. Zazire se od klipova kukuruza, vunice i kokošijih nogu nađenih na raskrsnicama ili ostavljenih pred kapijama. Ponekad se desi događaj koji se poluglasno prepričava. Što ga više ušiju čuje postaje sve kitnjastiji, a onda netragom nestane. Neko poveruje, većina odmahne glavom i zaboravi. Kažu da su u strahu velike oči ili je možda samo do dobre rakije.

Kako god bilo, evo jedne skorašnje priče. Njen glavni junak je mladić, dovoljno star da mu se veruje, i dovoljno razborit da u bajke ne veruje.

Desilo se da je ozbiljno omrknuo u provodu. Već je nastupilo ono doba noći kad nestaje granica između sveta živih i mrtvih. Veselo društvo ga je dovezlo do raskrsnice na početku sela. Ko god na njoj skrene u Braničevo, pogled mu se razvuče u dugu asfaltnu liniju što se sve više sužava dok ne spoji načičkane ruže sa obe strane u jednu tačku. To je Veliki sokak, najveća seoska ulica. Tek tamo na dnu, u toj tački, gotovo neprimetno, da se nazreti blaga krivina.

Baš na toj krivini primetio je svetlost. Tako je bilo isprva, dok ga neka tegoba nije udarila u stopala i prostrujala kičmom završavajući ples po prstima koji su se savijali pod iznenadnim teretom. Jeste svetlost, a i nije. Zurio je u neobičnu pojavu, njemu nikada viđenu i zlokobno neobičnu. Poigravala je, iscrtavajući mrlje po dubini mraka i nije se približavala. Niti se udaljavala. Stajala je, tamo u dnu Velikog sokaka, poput stražara, očekujući susret.

Prvi put te noći, razum je oterao strah. Šta god da je, sa ovog je sveta. Možda samo neko stoji sa baterijskom lampom, pomislio je. Setio se da njegov drugar ostavlja biciklu skrivenu u obližnjem ružičnjaku da se ne vraća peške iz noćnog provoda. Odlučio je da je noćas pozajmi.

Ubrzo se približio  krivini. Svetlost se nije pomerala. Nije se ni udaljavala, već je sve više poprimala ljudski oblik. Osetio olakšanje i nasmejao se samom sebi usporavajući biciklu. Gotovo je stao, kad mu tegoba ponovo navali na telo, ovog puta toliko da su kosti pucale. Kriknuo je!

Žena je lebdela iznad zemlje!

Raščupane kose, čas devojka, a čas baba, strujala je nošena tamom oko zavežljaja uvijenog belim čaršavom.

Okretao je pedale takvom silinom da je zaboravio kuda je prošao i kako se našao u kadi. Zaboravio je gde je ostavio biciklu. Zaboravio je gde se izuo i gde je ostavio odeću. Odvrnuo je slavinu i prepusto se umirujućem dejstvu vode.

Drugi put te noći, razum je oterao strah. Šta god da je video – ne postoji. Nije bilo moguće, uveravao je sebe. Verovatno je  plod njegove uobrazilje ili možda je malo više alkohola učinilo svoje. Naposletku, takvih pojava ima samo u pričama. Uskoro je san progutao napetost.

Ujutru je saznao da je te noći umrla starica. Živela je na onoj blagoj krivini Velikog sokaka što se ugleda čim se skrene u selo.

Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.

The post Nekršteni dani appeared first on Moje Braničevo.

Čeda je gledao u kravu. Krava je gledala u Čedu. Čedi se činilo da ga krava razume. Kravi je bilo svejedno. Mirno je žvakala seno, srećna zbog obilne večere.

„Uradiću to”, odlučno je izgovorio Čeda bodreći sebe. „Uradiću, pa kud puklo!”, pljunuo je u šake i vilom rasturio ostatke slame ispod krave. Njena noćašnja postelja je bila spremna.

Mrak se uveliko spustio kada je Čeda zatvorio vrata na štali. Osvrnuo se oko sebe. Hiljade naslaganih pahulja je rasturilo mesečinu po avliji. Prizor dostojan raja, ali na zemlji. Nesigurnim korakom je nastavio po utabanoj stazi u snegu. Mraz je sve više stezao dok se u njegovim grudima širila toplota. I krava i Čeda su zadovoljni otišli na počinak.

Pismo

Narednih večeri birao je najlepše reči. Prevrtao je po svom vokabularu poput domaćice koja prospe zrna pasulja ispred sebe i bira najzdravija i najlepša za kuvanje ručka. Samo Čeda nije kuvao pasulj. On je naumio da napiše pismo. I to ne bilo kome, već lično Josipu Brozu Titu! Otuda njegov trud nije bio mali. Napisati pismo predsedniku Jugoslavije nije prosto k’o pasulj. Trošio je mastilo, precrtavao reči, prepravljao rečenice i tumbao pasuse da bi u jednom trenutku njegove oči zablistale pred ižvrljanim listom hartije. Konačno, na novom listu, prisećajući se pravila krasnopisa iz škole i strogo pazeći da se koje slovo ne nađe ispod linije pružanja rečenice, napisao je sledeće reči:

Dragi gospodaru, druže Tito,

Čast mi je, sa sela, sada uoči nove godine, da Vam odam blagodarnost na Vašem požrtvovanom radu koji ste sve svoje snage umne i fizičke trošili i trošite, ne za Vaše sinove i unuke, nego lično za nas, za ljude sviju profesija. Druže Tito, Vaša mladalačka patnja Vas je toliko uoštroumila i Vaša plemenita duša dobila je simpatije sviju ljudi u svojoj zemlji, kako u svojoj zemlji tako ste dobili simpatije sviju kontinenata sveta. U istoriji niko nije imao tako trnovit put kao Vi. I ko je imao tako trnovit put i život, on je radio i patio za sebe lično i svoje pokolenje.

Nama sa sela skinuli ste veo sa očiju te smo sada progledali, sada smo videli da su nam male kuće, da su nam male štale, da su nam mali obori. Sada smo videli da nam je potreban sobni nameštaj, da nam je potrebna kuhinja. Sada trošimo ogromne sume šećera, pirinča i sve sorte poslastica za koje naš seljak na selu pojma nije imao. A to ste Vi i Vaša ličnost nama to načinili, blagotet koju sada doživljujemo. Kroz selo ‘uka od radio aparata i zadružnih televizora, ‘uka od traktora, ‘uka od motor-bicikala. Naši imućni seljaci – dobri proizvodjači dolaze i do limuzina. Preduzeća se izgradjuju, grade stambene zgrade za svoje radnike i službenike, rudnici isto – i oni to čine. Gradovi se izgradjuju po najnovijem stilu kako veliki tako i mali. Železnica širi svoje mreže i usavršava svoja vozila na najsavršeniji način. Auto mreže na sve strane u zemlji. Avionske mreže na sve strane u zemlji i van zemlje. Morske ladje plove na sve kontinente sveta. Fabrike neumorno rade svoje proizvode, zanatlije svoje rukotvorine izradjuju punom parom. Mi sa sela proizvodimo zemaljske proizvode, kako zemaljske proizvode tako i stočne fondove.

Ali, druže Tito, sve što sam naveo, ove činjenice ne pripadaju samo nama. Sav ovaj napredak pripada Vašoj ličnosti. Da niste Vi nama krčili puteve od rata na ovamo, svi bi se mi ugušili od našeg rada, sav bi naš rad bio uzalud, sviju profesija kao što bio slučaj u bivšoj Jugoslaviji.

Vi druže Tito, gde god ste u koju zemlju išli Vi ste takve simpatije dobili da ste se odmaj sprijateljili i tako ste naš zemlju sprijateljili sa svim zemljama koje ste posetili, koje nas i danas prijateljski gledaju, što se ogledalo u primerima za pomoć Skoplju, kako su se strane zemlje odazvale sa puno oduševljenja. A to je sve uradila Vaša neumorna snaga koja je od mladosti išla golgotskim putem. Rešeni ste da do kraja života da nam otvarate nove i nove kontigente naših proizvoda. Naši stari ljudi od vajkada su tražili i težili, ali u istoriji to nisu doživeli, da mogu svoje proizvode da unovče, i sada se videlo da je sve zavisilo od “vladara” – od domaćina zavisi porodica.

Jeste, druže Tito, imali ste teška stradanja, teške puteve po stranim zemljama. I sada imate umna naprezanja da nas vodite do krajnosti. “Vaše ime lebdi nad Evropom”.

Mi Vas druže Tito sa sela mnogo pozdravljamo i sve naše blagodeti pripisujemo Vama. Mi Vam želimo život i zdravlje, da dugo godina očuvate Vaš organizam i da istrajete do 2.000 godina u takvom stanju u kojem se sada nalazite. Vi ste nad nama da ispravljate šta nije u redu.

Pozdravljamo Vas i Vašu suprugu i Vaše saradnike – našu Vladu i neka Vam bude srećna nova 1964. godina sa puno želja i sreće.

Pozdravlja Vas druže Tito

Čedomir M. Radovanović iz sela Braničeva, Op. Golubac, SR Srbija

Efekat Tito

Prošlo je mnogo godina. Tita više nema. Nema ni Jugoslavije. Već dugo godina, skoro svake zime, pahulje prekriju Čedin grob. Ponekad, kad se razvedri i stegne mraz, pojavi se i mesečina, tek da upotpuni idilu zimske večeri nad njegovom večnom kućom. Simpatični čiča, zemljoradnik i nadaleko čuveni travar, otišao je uveren da je već živeo u raju. Međutim, njegove pažljivo birane reči su nastavile ovozemaljski život.

Pola veka kasnije osvanule su u Muzeju Jugoslavije. Čedino pismo je zauzelo čitav zid na izložbi Efekat Tito održanoj 2009. godine. Tvorci izložbe su u njegovim rečima videli dokaz odnosa stanovništva Jugoslavije prema Titu. Postale su svedočanstvo vremena kada je i bog hodao zemljom makar u liku Josipa Broza Tita.

Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.

Napomene

Fotografija Čedomira Radovanovića je vlasništvo porodice Živojinović iz Braničeva. Zvanični prepis pisma i poslednja stranica pisma su preuzeti iz publikacije VLASTITO iskustvo, past present, urednice Radonje Leposavić (Beograd, Samizdat, 2005. godine). Pravopisne greške u pismu nisu ispravljene za potrebe ovog teksta već su u skladu sa originalnim prepisom pisma.

The post Dragi druže Tito appeared first on Moje Braničevo.

Rat je, moja Neno, velika nevolja. Umori čoveka, malaksa mu telo i napati se duša. I sad, dok je tišina, a Švaba kuj zna gde, men’ je u glavi galama. Kad zatvorim oči, ono sve tutnji. Tako nekad pomislim da su zaludni neki tamo napravili topove da oru zemlju mesto volova. Pa udri, udri, udri… što više mogu. Da preouru svaki pedalj. A ljudi gamižu kaj gliste, kuj bez ruke, kuj bez noge, prevrću se, padaju i beže pod najmanji grumen da se kriju. Crnoj zemlji bude teško od toliko krvi i olova. Nikako duša da mi preda’ne, džaba ti bilo svega!

Gledim u more, Neno moja, a neka me teskoba ‘vata. Blista i sija, sve plavo. Miriše. Lepo je ovdnaka, al’ ništa lepše od našega Peka kad zasija u avgustu. I znam da ste vi sad negde tamo kraj njega. Tamo daleko, al’ dok vi ja dođem mora ponovo da zagrmi.

Natmurilo se s Dunava

Natmurilo se pre neki dan, Kočo moj, nakupili se oblaci, sve sa Dunava. Dunu neka strija, otvori se nebo i pade grad, te ni pobi i ovo mal’ letine što rodilo. Mati se dade u kuknjavu, a ja šta ću. Mislim se, samo nek’ mi se živ vratiš, pa će sejemo mi koliko ‘oćeš. Sam’ da mi se vratiš, Kočo moj! Nit’ znam gde si, nit’ šta radiš, gde noćivaš, da l’ imaš šta da je’š? A tako mi nekad prođe kroz glavu, pa mi se natmuri u duši, pa mi teško bude. Sklonim se u stranu, pod ona ora’ u avliji, pa sve ridam: „Da l’ si živ, Kočo moj?“

Kad proletos Švaba stig’o na Dunav, mlogo je naše vojske došlo. A men’ svaki isti, svaki moj Koča. Pa, ji zagledam, sve nekako sa strane, ispod oka, da ne priča posle narod, a sve mislim na tebe. Ene ih, bili i u našem ataru. Vukli neke topove, al’ kaže tata to su ‘aubice. Njima će d’ oteraju Švabe.

Srpska vojska je odbila Austougare pobedama na Ceru, Drini i Kolubari u drugoj polovini 1914. godine. Prva polovina 1915. godine je u vojnom smislu protekla relativno mirno. Međutim, združene austrougarske i nemačke vojne snage su ubrzo grupisale vojsku na obali Dunava gde se očekivao glavni udar. Austrougari su bili skoncentrisani oko Beograda, dok je nemačka vojska zauzela položaje na levoj obali Dunava sve do Đerdapa. Zadatak da brani potez od Grocke do Dobre dobila je srpska Treća armija na čijem čelu je bio Pavle Jurišić Šturm. Glavni štab je bio smešten u Požarevcu, a u njenom sastavu su bile Drinska i Dunavska divizija prvog poziva i Braničevski odred.

Braničevski odred je branio desno armijsko krilo koje se prostiralo linijom Dobra – Golubac – Veliko Gradište – Ram – Đurakovačka reka, uključujući i selo Ostrovo kod Kisiljeva. Sedište štaba je bilo u Šuvajiću, a komandant pukovnik Pantelija Grujić. Odred je bio na prvoj liniji fronta i predviđeno je da pretrpi prvi udar. Zbog toga je mahom bio popunjem drugopozivcima i trećepozivcima. Najoperativnije trupe, tj. prvopozivci,  su bili u pozadini, u sklopu Dunavske divizije (sa štabom u Majilovcu) i Drinske divizije (sa štabom u Osipaonici).

Početak

Rat je, moja Neno, velika nevolja. Odvoji te od kuće i poroda, potucaš se po pustim i garavim selima, gledaš tuđu muku i nesreću, a sve se misliš u sebi: „Bože dragi, da l’ je i mojima ovako?“ Pa, te stegne u grudima, oće d’ umreš. Zar i ono mal’ sirotinje da mi nestane!

Kad je sve počelo, mi smo ti bile u zbegu, daleko od kuće i avlije. Sam’ tata ost’o. Nije ‘teo stoku d’ ostavi, a bilo je i mal’ jabuka i dunja da se pokupe. Mati ga kumila i molila, on ni makac. Kaže nisu Turci, pa neće ni Švabe da ni oteraju. Posle ni prič’o da nije bilo tako strašno. Pucalo se mlogo, al’ se ginilo tam’ negde kod Gradišta. Ovde sam’ bilo strašno kad su Švabe bacile bombu iz eroplana. Nije mog’o da se načudi tim eroplanima. Ne bi ni ja da sam videla tako nešto. Čovek leti kaj tica. Kaže da su mlogo leteli ti’ dana pre nego što će Švabe da udare. Svaki put je trč’o da ji gleda, a nekad bacali artije pa mu beše zgodno da njima duvan uvija. Al’ jedanput ti naši zapucaše na eroplan. Prvo, kaj negde tamo u daljini – grmljavina. Pa još jedared, pa sve bliže dok se ne’ ču ‘uka motora. Kaže tata da je istrčo iz ambara da ga gleda, iako su već praštale puške. Uto’ ti puče, zatrese se zemlja. Opruž’o se koliko je dug. Kad je ust’o i mal’ doš’o sebi, vid’o je da se dimi s Bare. A dimilo i tam’ iz pravca Kruševice i Šuvajća… оnda je počelo.

U danima pred napad bombardovana su mnoga mesta u okolini Požarevca. Braničevo je bombardovano 3. oktobra 1915. godine. Bačena je jedna bomba. Bilo je to prvo i poslednje bombardovanje u istoriji sela. Srećom, bez zabeleženih ljudskih žrtava. Aeroplan, koji je tog dana preleteo Dunav kod Rama, uputio se ka dolini Peka, te je pored Braničeva, ispustio po jednu ili dve bombe na Srednjevo, Carevac, Miljević, Šuvajić i Veliko Gradište.

Napad nemačke vojske je počeo rano ujutru 7. oktobra kod Rama. Prethodno su položaji srpske vojske zasuti artiljeriskom vatrom, da bi usledio prelazak preko Dunava. Bio je ovo prvi direktni sukob nemačke i srpske vojske. Ubrzo je zauzeto Zatonje, Kličevac i okolna sela, te je već popodne došlo do drugog talasa iskrcavanja kod Kostolca. Počela je odbrana Požarevca. Teške borbe u Stigu su vođene skoro tri sedmice. Odsudna bitka se desila na brdu Vranjevac, kod Kule, u noći između 18. i 19. oktobra. Tom prilikom su Nemci kradomice prišli s leđa srpskoj vojsci zahvaljujući Đorđu Milutinoviću šezdesetogodišnjem čiči iz ovog sela. Borba je vođenja prsa u prsa, bajonetima.

Propast

Rat je, moja Neno, velika nevolja. Poštenoga čoveka u zver pretvori. Ete sad, gledam ti ovu našu vojsku i mislim se koliko li je ovde silni domaćina ruke okrvavilo. Onda gledim u svoji deset prstiju te se prestravim: Koliko li ji na duši nosim? Čiju li sam majku u crno zavio? Ono u početku sam sve mal’ poviše glava puc’o, al’ kad jurnu, Neno, sve me stra’ uvati. Il’ ćeš ti nji il’ će oni tebe. Udari mi krv u glavu, a sve mi se ruke tresu. Al’ da ti kažem. Navikne se čovek na zlo. Što najgore, nekima crni đavo ovlada, pa nedužnu krv proliju. Udare na nejač, žene, na goloruke starce. Gde li si, Neno moja, da l’ ste živi?   

Priča narod da Bugari mloge kuće po kraju zaviše u crno. Otkako dođoše, sve zlo i naopoko. Ono jes’ retko kad zađu u selo, al’ sva strepim čim čujem da se guske po selu uznemire. Sve pomislim, Kočo moj, ete su idu, sve će ni pokolju. Onomad odvedoše nekoliko stariji ljudi, sve domaćin do domaćina. Od tad ni glasa od nji. Ovi u opštine sam’ sležu ramenima. Malo li je što ne znam ‘de si, što ‘leba nemamo i gladujemo, još od bugarskog noža da strepim. A tako ni je otkako se vrnusmo iz bežanije.

Braničevo je bilo u bugarskoj okupacionoj zoni od januara 1916. do oktobra 1918. godine. Okupacione vlasti su bile izuzetno surove prema lokalnom stanovništu. U tom periodu, pojedina sela požarevačkog kraja (Kobilje, Kladurovo i Ranovac) su pretrpela prave pogrome u kojima je pobijena ili odvedena u logore većina preostalog stanovništva. Po svojoj surovosti posebno se istakao Ivan Bojadžijev, mesni komandant u Petrovcu na Mlavi.

Iako nije bilo zločina u samom selu, zabeleženi su slučajevi odvođena civila u logore u Bugarsku, Nemačku i delove tadašnje Austrougarske. U tim logorima se već nalazio veliki broj zarobljenih vojnika iz Braničeva. Mnogi se nikada nisu vratili.

Povratak

Gledim u more i čekam. Čekam sudnji dan il’ život. Ništa mi drugo ne preostaje, a voleo bi da je drugačije. Da sam uprego volove i orem na Kameniti. Da mi je najveća briga kako će žito da ni rodi. Da ne udari mraz na voćku. Da se ne natmuri nebo sa Dunava. Kad zatvorim oči, opet tutnji. Kad otvorim, ti se smešiš. Stojiš ispred men’, a tamo si negde daleko. Rat je, moja Neno, velika nevolja!

Srpska vojska je oslobađala pedalj po pedalj okupirane otadžbine nakon proboja Solunskog fronta. Bugarska vojska i okupacione vlasti su prepustile upravu požarevačkim krajem nemačkoj vojsci oktobra 1918. godine. U ranu zoru 30. oktobra, isturena patrola srpske vojske je napala nemačke vojnike u Velikom Gradištu i do podneva oslobodile varošicu. U međuvremenu, oficirska patrola srpske vojske je ušla u Golubac oko 10 časova. Borbe su nastavljene narednog dana jer su se čete nemačke vojske nalazile oko Radoševca, Bikinja, Usija i Ponikvama. Do podneva 31. oktobra 1918. godine, nije više bilo nemačkih vojnika u ovom delu Srbije.

Kostadin Damnjanović Koča se vratio svojoj porodici. Preminuo je u dubokoj starosti u svom rodnom Braničevu.

Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.

Napomene

Fotografije upotrebljene u tekstu su vlasništvo porodice Nikolić iz Braničeva, sajta secanje.nl, dok je naslovna fotografija  spomenik braniocima Srbije u selu Ram. Zatvoreničke karte su preuzete iz arhive Međunarodnog Crvenog krsta. Istorijska faktografija je obrađena na osnovu monografije “Srbija i Braničevo u Velikom ratu, 1914 – 1918” (Istorijski arhiv Požarevac, 2014) i „Od Rama do Krfa 1915: do poslednjeg čoveka…“ (Prosveta, Grad Požarevac, Opština Veliko Gradište, 2015) autora Vlastimra S. Petkovića.

The post Velika nevolja appeared first on Moje Braničevo.

Bilo je to jedno od onih jutara kad košava urliče nad selom. Napolju se našao samo onaj ko je morao, a takvih je bilo dosta. Osvanuo je Veliki petak i valjalo je pripremiti Uskrs. Šćućureni i mrzovoljni Braničevci su gomilali  jaja, tražili lukovinu i merkali prasiće. Sve se to odvijalo nekako potajno jer u to vreme drug Tito nije smeo da sazna da postoji neko važniji od njega. Zaokupljeni zavereničkim poslom, nisu ni primetili da im je košava donela dramu u selo.

Popova neverica

Pop je sa mukom otvorio oči. Sva jutra su mu bila teška, a posebno kad košava procuri kroz rupe oronulog tišleraja. Od svih Brančevaca, nju je najmanje voleo. Greh je mrzeti, znao je to i naš pop, ali košava se jednostavno nije dala voleti. Još od kako je došao među Braničevce, davne 1964. godine, paroh braničevski Dobrivoje Milosavljević – Biba, je nekako ispod oka gledao na košavu. Evo, čak ni u proleće, kada uveliko ozeleni, ona se ne predaje.

Borka je kao i obično ustala pre njega. Okretna popadija je uveliko čangrljala u kuhinji. Vidimo je kako užurbano pere posuđe i presipa ostatke doručka u tanjir namenjen Dobrivoju. Valjalo je sve kućevne poslove završiti pre nego što ode na posao u mlin. Eto kakva je silna žena bila naša popadija! Borila se na dva fronta: duhovnom, održavajući plamen vere među parohijanima i udarničkom, gradeći samoupravnu socijalističku Jugoslaviju.

Dobrivoje je sačekao da Borka ode pre nego se iskrade iz kreveta. Zvuk tanjira ga je upozorio da popadiji nisu baš sve koze na broju. Veli, bolje je da ne dižu galamu na praznik. Šteta bi bilo i za tanjire. Opet, ni popadijin odlazak mu nije olakšao tegobu. Nelagoda se uvukla u dušu, a da nije imala veze ni sa košavom ni sa Borkom.

Ubrzo se našao u crkvi. Nelagoda nikako da ga mane. Vrpoljio se tamo-amo po crkvi dok u jednom trenutku košava nije tako zarlaukala da mu se krv sledila. Malo je reći da ga je oblio hladan znoj. Prvo je izgubio dah, a zatim su kolena počala da klecaju, da bi ga, na kraju, obuzela neverica u očinji vid. Umesto zlatom optočene ikone Bogorodice, poklona izvesog ruskog generala Miloradovića hramu Svetog Jeremije u Braničevu, naš dobri pop Biba, stajao je nasred crkve i gledao u ništa!

Nestao je najvredniji komad inventara seoske crkve!

Riznica popovih nestašluka

Vest o nestanku ikone košava je prenela kroz sve seoske sokake. Verzije o krađi su se množile brže nego što je sastavljen zapisnik narodne milicije. Osećao je mučeni Dobrivoje da ovo neće izaći na dobro. Sa narodom i njegovom maštom nije se lako nositi. Naročito ako mu se da povoda, što u slučaju našeg dragog popa i nije bilo teško.

Svojim ponašanjem mnoge je veselio, dok je vernike uglavnom žalostio. Našem popu je gitara bila milija od kandila. Nije se razdvajao od nje i uvek je bio spreman za pesmu i veselje. Šeretski je znao da dobaci da može svetiti vodicu čitajući tropar ili svirajući gitaru. Pre bi se o njemu moglo reći da je bio neki rokenrol  buntovnik ili hipik, nego duhovni otac grešnih Braničevaca.

Pored gitare imao je još  dve ovozemaljske strasti – fudbal i ribolov. Leti je znao da zabaci udicu i često se mogao videte kraj Peka u kratkim pantalonama bez majice. Tako se jednom i desilo da je otišao na opelo u Donju Kruševicu. Povratak se pretvorio u pakao. Žega je upekla te je grešni Dobrivoje, želeći da se oslobodi paklene jare, strgao sa sebe mantiju i u gaćicama došetao do sela.

U fudbalu je bio sve – igrač, sudija i navijač. Često je trčao za loptom sa seoskom dečurlijom i pamti se kako je nekom prilikom pošao na opelo u susedno Kusiće pa je usput svratio na igrališe. Lopta se okretala, magija je bila sve jača. Vremena je bilo na pretek jer pokojniku se ionako nije žurilo. Ali jeste nesretnoj rodbini koja je na kraju došla po njega i sa zaprepašćenjem zatekla popa u žaru fudbalske borbe. Ožalošćenoj rodbini nije preostalo mnogo izbora. Vatreno je navijala da se fudbalski okršaj što pre završi.

Uzimao je za pravo da sudi na utakmicama, a mnogi ga se sećaju kao strastvenog navijača koji je šetao duž linije auta i prosipao zavidan repertoar psovki na fudbalski teren. Srce je ostavljao ne samo na fudbalskom terenu već i za kafanskim stolom. Tamo se dokazao kao odličan borac, spreman da pesnicama brani pravdoljublje. Među nama govoreći, zato je i završio u Braničevu. Nakon jedne kafanske tuče u Boževcu te skandala u štampi, duhovni oci su mu pružili drugu priliku poslavši ga među Braničevce.

Prohujalo sa košavom

Ikona nikada nije vraćena u seosku crkvu. Koliko nam je poznato, nikada nije ni pronađena. Borka se zaljubila i napustila Dobrivoja, a on Braničevo. Bilo je to 1971. godine, u vreme kada je popustila vera u Tita. Dobrivoje nije iskoristio drugu priliku. Popustila je i njegova vera u duhovni život. Zauvek je ostavio kandilo i sa gitarom otišao u beli svet. Jedino košava i dalje urliče. Raznosi priče i ljudske sudbine na sve četri strane sveta sve dok se ne zagube u lavirintu vremena.

Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.

Napomene

Prva fotografija u tekstu je vlasništvo porodice Perić iz Donje Kruševice. Druga fotografija, autora Caio Silva, je objavljena i preuzeta sa sajta Unsplash.

The post Bluz popa Dobrivoja appeared first on Moje Braničevo.

Najbolje priče su one koje se nikada nisu desile. Ili možda jesu, ali toliko davno da više niko ne može da razmrsi stvarne događaje od mašte. Pripovedaju se u vreme dokolice, kotrljaju niz jezike generacijama, kite suvišnim rečima, sve dok se iznenenada ne izgube u hodnicima istorije. Svako mesto i svaka porodica ima takve priče.

Misterija stare šume

Nedaleko od Braničeva se susreću poslednji bregovi Kučajskih planina sa obroncima Golubačko-ramske peščare. Na ovoj razdelini nalazi se Martina šuma. U njoj se ne krije zakopano hajdučko blago, već samo priča koja bledi jer retki za nju znaju, a još ređi voljni da je čuju. Retki su i posetioci šume. U nju zalaze samo lovački psi i poneki Braničevac. Prvi jureći za tragovima divljači, a drugi u nameri da pripreme ogrev za zimu.

Slučajni posetilac šume, naročito ako je sam i prepušten omamljujućem dejstvu prirode, može doživeti grdno iznenađenje u vidu jeze dostojne dobrog horor filma. Neće videti rusalku, vilino kolo ili (ne daj Bože!) drekavca, niti bilo kakvo slično biće iz slovenske mitologije, već samo obeležje koje razdavaja ovaj svet od onog.

Ugledaće spomenik!

Nikakvo čudo jer se ama baš  ni po čemu ne razlikuje od spomenika na starim grobljima, osim što je jedini na tom mestu. “Odakle sad spomenik nasred šume?”, može se zapitati slučajni posetilac, srećan što je na svega par kilometara od Đerdpske magistrale, a ne u nekakvom horor filmu.

Spomenik ljudskoj prolaznosti

U vreme kada se Braničevo drugačije zvalo i bilo smešteno na drugom mestu zavladala je bolest. Narod se uskomešao i prepao jer je stilga Čuma, a možda je, ipak, bila samo kolera. Svejedno, stigla je pošast poput sadašnje korone. Verovatno je strah u to doba bio izraženiji, što zbog praznoverja, što zbog odsustva bilo kakvog leka. Jedina uzdanica za spas je bio poseban ritual.

Po narodnom verovanju kada u selo stigne kuga, odnosno Čuma ili Morija, bilo je potrebno da devet golih baba satkaju košulju za samo jednu noć i da se sva zdrava čeljad i odrasli ispod nje provuku. Izgleda da izvesna baba Marta nije poverovala u moć rituala. Niti je tkala košulju, niti se ispod nje provlačila. Vođena strahom, pre nego zdravim razumom, baba Marta je odlučila da pobegne.

Možemo je zamisliti kako pod okriljem noći napušta selo pazeći da nikoga ne sretne i noseći preko ramena samo najnužnije stvari. Probijala se kroz obližnje gustiše i bagremare često se osvrćući i pazeći da je slučajno Čuma ne prati. Kada je došla sa druge strane brda odlučila je da zastane. Gde je stala, tu je i nastavila da živi. Kažu da ju je bolest ipak stigla posle nekog vremena. Seljaci su je tu sahranili i podigli spomenik. Mesto su nazvali Martina šuma.

Trajno ostaje ono što je zapisano

Čume su davno nestale iz Srbije. Izgubile su bitku sa naukom i medicinom. Ostalo je zapisano da su se pojavljivale u grešna vremena sa knjigom sudbine i spiskom ljudi koje će pozvati na onaj svet. Bile su to žene sa dva para očiju, raščešljanim dugim kosama do zemlje, obučene u belu ili crnu odeću. U kuće su dolazile noću spuštajući se kroz dimnjak. Ubijale su pogledom, tako što nesrećnika dotaknu prstom po čelu ili pogode strelicama prethodno umočenim u lonac koji im je uvek bio pri ruci. Zato je valjalo oprati sudove uveče, a nikada ujutru jer kad Čuma dođe, grebe sudove svojim prljavim noktima i truje ukućane. Ako je kuća čista i uredna, ukućani su bezbedni.

 O baba Marti ništa nije zapisano. Nismo sigurni ni da li je postojala, da li je zaista sahranjena u šumi ili se možda još uvek krije od Čume. Ostala je samo priča, naziv šume i spomenik koga je načeo zub vremena.

Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.

NAPOMENE

Naslovna fotografija Kristian Seedorff na sajtu Unsplash.

The post Tajna Martine šume appeared first on Moje Braničevo.

Starost je čini lepšom. Nevolja je rodila, nada izgradila, a vera održala. Priča o seoskoj crkvi u Braničevu traje već tri stotine godina.

Braničevo je vazda bilo na putu austrijske i turske vojske. Često se dešavalo da austrijski vojnici poteraju Turke prema Šumadiji, i još dalje. Turci bi ubrzo uzvratili i ponovo došli do Dunava. Sukobi su trajali vekovima. Narod je stradao i često išao u zbeg. Jedan od brojnih ratova se završio Požarevačkim mirom 1718. godine. Po slovu ovog mira, Austriji je pripalo područije od Dunava do Zapadne Morave. Tako je bilo sve dok se Turci nisu vratili 1739. godine. U vreme kratkog predaha od turske vlasti, počinje život seoske crkve.

Život prvi – podela

Braničevo ima crkvu zahvaljujući meštanima obližnjeg Bariča. Još tada je postojala bikotinačka parohija, ali se crkva nalazila u Bariču. Ilija Dimitrijević, ondašnji paroh bikotinački, živeo je u selu, a služio u baričkoj crkvi koja je verovatno izgrađena još u 16. veku. Zgrada je bila oronula i skromni inventar je propadao. U to su se uverili i crkveni velikodostojnici koji su u to vreme beležili stanje po parohijama Srpske pravoslavne crkve. Prilikom posete izvesnog Jovana Mihajlovića početkom 1734. godine okupljeni su meštani Bariča da bi se odlučilo o budućnosti crkve u njihovom selu. Kada je video u kakvom je stanju crkva, Jovan je sakupio preostale ikone i crkvene knjige i poverio pop Iliji na čuvanje, a od Baričana je dobio obećanje da će sakupiti građu za popravku crkve.

Međutim, velikodostojnik se sastao i sa viđenijim meštanima u Bikotincima. Prilikom susreta dogovoreno je da se do njegove naredne posete sakupi novac i građa za izgradnju crkve. Pored Bikontičana, ovom susretu su prisustvovali meštani današnjih sela Tribroda, Kusića i Donje Kruševice. Prikupljanje novca je povereno bikotinačkom obor-knezu Nikodimu i njegovom sinu Lazaru.

Velikodostojnik Jovan se vratio u Barič i Bikotince kroz nekoliko meseci. Meštani Bariča jesu sakupili građu, ali su odustali od popravke crkve. Sasvim drugačija slika je zatekla velikodostojnika u Bikotincima. Iskopan je temelj i počelo se sa zidanjem nove crkve. Tada je parohija podeljena na baričku i bikotinačku.

Život drugi – izgradnja

Započeti radovi na izgradnji crkve su čekali bolja vremena. Turci su se ponovo vratili i proterali austrijsku vojsku na levu obalu Dunava. Prošao je skoro čitav vek sve dok Drugi srpski ustanak nije probudio nadu u bolje sutra. Parohijani okolnih sela su nastavili davno započetu izgradnju crkve. Po svemu sudeći, radovi su završeni u drugoj deceniji 19. veka jer je 1826. godine selo posetio Joakim Vujić, otac srpskog pozorišta i veliki putopisac i ostavio belešku o crkvi. 

Zahvaljujući njegovom zapisu i drugim izvorima, zna se da je nekadašnja crkva bila pletara od nabijenog blata i dasaka, bez zvona, ali lepo opremljena. Najstarije ikone, naslikane četkicom belocrkvanskog slikara Arsenija Jakšića,  potiču iz tog doba. Crkva je bila nasred sela, između dva puta.

Život treći – ulepšavanje

Crkva koja danas dominira selom je građena od čvrstog materijala između 1874 i 1876. godine. Ktitor je tadašnja opština bikotinačka zahvaljujući kmetu Živanu Radojkoviću i svešteniku Mihajlu Popoviću. Pop Mihajlo, koji je zaslužan i za promenu imena sela,  je poklonio crkvi zvono. Nesvakidašnju lepoticu iz Braničeva  je posetio kralj Aleksandar Obrenović 1893. godine.

Sagrađena je u duhu klasicizma, sa romantičarskim i baroknim elementima. Delimično je obnovljena u drugoj polovini prošlog veka, kada je izgrađen novi parohijski dom. Nedavno je kompletno renovirana i vraćen joj je nekadašnji izgled. Po prvi put, freskama je oslikana njena unutrašnjost. Ima status spomenika kulture i posvećena je Svetom proroku Jeremiji.

Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.

Napomene

Fotografija u tekstu je vlasništvo porodice Perić iz Donje Kruševice. Izvori: Dragoslav Radovanović et. al, Braničevo, MZ Braničevo, drugo dopunjeno izdanje, 1984; mr Nebojša Đokić, Crkva u Zviždu i Peku u XVIII veku u: ZAPISI Godišnjak Istorijskog arhiva Požarevac, godina IV, broj 4, 2015. Posebna zahvalnost Darku R. Mirkoviću svešteniku u Braničevu.

The post Tri života lepotice iz Braničeva appeared first on Moje Braničevo.