Posvećeno Momčilu Stokiću Tibi.
Ima ona stara engleska bajka o čarobnom pasulju, znate sigurno, o siromašnom dečaku i bogatom divu, odnosno večitoj borbi između malih i siromašnih i silnih i bogatih, kako to već biva u svakoj pristojnoj priči. Postoji naša seoska priča o čarobnom pasulju. I u njoj, na neki način, ima sudara velikih i malih, ali nije to njena vrednost, već što ima mnogo krajeva i samo jedan početak. Njen junak je Tanasije Stokić, delovođa opštinskog suda u Braničevu. Nije moje da sudim čija je lepša, meni je samo da vam prenesem, a vi procenite koja vam je srcu draža.
Onu englesku sam još davno video na televiziji. Sećam se, tek su se pojavili televizori. Nije bilo mnogo aparata u selu i gledanje televizije beše glavna zanimacija i prilika za druženje, uglavnom muškog sveta. Okupe se stariji naveče, u kafanii ili čitaonici, gleda se u tek pristiglo čudo tehnike i komentarišu vesti i događaji. Ponekad bismo se pridružili i mi, seoska mlađarija.
Tako je jedne večeri prikazan crtani film. Skoro na samom kraju, u trenutku kad div juri dečaka niz stablo pasulja, neko je iz ćoška, promuklim glasom dobacio: Da l’ su ovako Tasu jurili Englezi??? Malo ko je obratio pažnju na pitanje, osim valjda mene, koga je sudbina predodredila da zanavek tražim odgovor.
Možda zato što nisu znali o kojem Tasi je reč, a možda jednostavno tamo nikoga nije ni bilo, mada bih se zakleo u krsnu slavu da jeste. Već te večeri, (i mnogo puta od tada) odlazio sam u magazu, tu odmah iza moje kuće, i satima sedeo pred ikonom svog detinjstva. Bila je to ilustracija devojke u odeždi sa raširenim rukama. Kruna na glavi je krasila besprekornu plavu kosu koja joj je okruživala blago lice, spokojno poput sudbine. Sreli smo se u detinjstvu, ne mogu tačno da procenim kada, što nije ni važno, jer je meni oduvek bila sveprisutna. Ali te večeri je izgubila oreol svetice. Neznanac iz ćoška je osvetlio očigledno. Važniji je krasnopis nad kojim se uzdizala nego ona sama. Pod težinom njenih bosih nogu, slova su se iskrivila ulevo, te je kurzivom bilo ispisano ime Tanasija Stokića kome se uručuje srebrna medalja za poljoprivredne proizvode iz šeste kategorije na Balkanskoj izložbi u Londonu 1907. godine.
Mnogo godina kasnije, saznao sam od prijatelja, zaljubljenika u istoriju, da je Balkanska izložba u Londonu smišljena kao politički manevar tek krunisanog Petra Karađorđevića. Ispričao mi je da su posle kraljeubistva Obrenovića u Srbiji nastupila teška vremena i da je nova vlast očajnički tražila nova tržišta zbog svinjskog rata, tj. austrougarske trgovačke blokade iz 1906. godine. Izbor je pao na London kao centar ondašnjeg sveta. Postojao je još jedan razlog. Izložba je viđena u očima Kralja Petra kao znak pomirenja sa Britanskom krunom, budući da su nakon Majskog prevrata (1903), prekinuti diplomatski odnosi. Ideju su prihvatile Crna Gora i Bugarska. Odmah su usledile opsežne pripreme u čitavoj zemlji. Na izložbi je trebalo predstaviti najbolje iz Srbije, od umetnosti, običaja, zakona do zanatstva i poljoprivrede. Sve što je vredelo poslato je u London.
Međutim, Tasa nikada nije bio u Londonu. Bar ja nisam saznao da jeste, a verujte mi, raspitivao sam se mnogo. Vremešni Braničevci su slegali ramenima na pomen diplome jer su o Tasi pamtili druge detalje, nevažne za našu priču. U familiji je ostalo tek toliko da je bio delovođa opštinskih sudova u nekoliko okolnih mesta i da je svojevremeno dobio priznanje za pasulj. Doduše, onako stidljivo su dodavali da je bio malo prek i inadžija. Više su pričali o njegovom sinu Spasoju koji je bio odlikovan za službu lično od Petrovog naslednika, kralja Aleksandra Karađorđevića. Tasino londonsku avanturu, ako je i bilo, nisu pominjali.
Onaj isti prijatelj je poznavao antikvara, a antikvar je imao katalog izložbe Balkan Expo 1907. Sećam se kada mi se katalog prvi put našao u rukama. Ruke su mi drhtale, toliko da su slova mogla da se rašrafe sa stranica. Listao sam katalog, tražio da mi se prevede svaki pasus, iščekujući poznato mi ime.
… Milisav Matić, iz sela Carevac, okrug Požarevački – izlaže seme lana.
… Rasadnik okruga Ramskog u Velikom Gradištu – izlaže seme suncokreta.
… Tanasije Milojković, iz Požežena, okrug Požarevački – izlaže druga semena.
Konačno, Tanasije Stokić nije bio među izlagačima. Otkud onda Tasi diploma? I ko je postavio pitanje one večeri? I zašto?
Da l’ su ovako Tasu jurili Englezi???
I zašto bi ga jurili?
Onaj siromašni dečak iz bajke je imao dobar razlog da beži. Uzverao se uz stablo čarobnog pasulja do dvorca pohlepnog diva i ukrao mu zlatnu harfu i gusku koja nosi zlatna jaja. Doneo je kući, siromašnoj majci i obezbedio im blagostanje do kraja života. Tako je dobro pobedilo zlo. Mali velike. Je l’ Tasa pobedio zlo? I kako ga je pobedio? Pisale bi o tome već knjige, pričali bi ljudi. Ali, toga nije bilo. Nikakavo sećanje, nikakav pisani trag, osim dipolome.
Godinama sam sedeo u magazi, tu odmah iza kuće, i smišljao odgovore nad najvećom zagonetkom detinjstva, a ispostaviće se i života.
Tasin pasulj je bio čaroban. U Braničevu, blatnjavom pečkom selu, srezu Golubačkom, živeo je seljak čiji je pasulj omamio nepca probirljive engleske gospode. Krasnopis na diplomi potvrđuje. Možda je Tasa, eto, tvrdoglav i nadmen kakav je po pričama bio, neraspoložen da napusti selo, zaista nije lično posmatrao oduševljenje engleske gospode. Nesvestan događaja, dok je mirisao tek pokošeno seno sa pečkih livada, pasulj je ne samo omamio nepca, več i zamutio um britanskoj aristokratiji željnoj novih egzotičnih iskustava. Po otmenim salonima i londonskim kuloarima se proneo glas o pasulju što prija stomaku pre popodnevne šolje čaja. Tako se dala potera za vlasnikom pasulja čarobnog ukusa iz malo poznatih balkanskih krajeva. Telegrafi su prenosili note sa jednog na drugi kraj Evrope. Digla se administracija u Srbiji na noge. Vlasti su ga ubeđivale, žandarmi su pretili, visila je i služba o koncu, samo je Tasino jok, bre! bilo uklesano u kamen. Uporno je odmahivao glavom. Zamišljao sam Tasu, kako se inati i kako neće da se mrdne i sela. Jok! mu je bilo slađe od veličanstvenog Londona.
Opet, možda je Tasa posetio London i zaprepastio englesku gospodu nekim skandalom. Recimo, da je izložbeni paviljon Srbije obilazila ugledna britanska plemkinja bliska kruni. To je bilo negde nakon Tasinog ručka, kad se sit najeo pasulja i belog luka. I da je Tasi, kao čoveku iz naroda, nenaviknutom na ovozemaljska čuda, popustila pažnja pred lepotom porcelanske dame. Očaran, u trenutku je ispustio ono što nije smeo. Rezak miris ili samo zvučna poruka svakako nije mogla da doprinese poboljšanju odnosa sa britanskom krunom zbog čega je Tasa bio hitno sklonjen sa štanda Kraljevine Srbije. Samo onako kako se to u svetu diplomatije radi, uz odgovarajuću diplomu.
Ili je možda sve to bilo mnogo bučnije. Da nije, po dobijanju priznanja, onako prek i nenavniknut na englesko mumlanje, ošamario kakvog ljubopitljivog džentlemna da se prizove sebi i priča razumljivije. I da je nastao rusvaj, toliki da su ga detektivi Skotland jarda jurili kroz čitav grad kao da je u pitanju lično Džek Trbosek. U ovom verziji mi se činilo razložnim da se putovanje u London u porodici zaboravilo. Zamišljao sam, u nešto drugačijim verzijama, da je možda Tasa, pored diplome, doneo još nešto sa putovanja. Nešto što možda u prvu ruku nije bilo od značaja, ali se u ono predratno vreme, ispostavilo važnim i onda se dala jurnjava za njim. Kako to već biva, vrlo brzo su se sjatili britanski, turski i austrijski špijuni i svi ljubazno raspitivali o Tasi dok se on krio u brdima oko sela.
Verzije i krajeva je bilo sve više kako su godine prolazile. Već u nekom momentu mi se činilo da zamišljam istu priču po drugi ili treći put. Nisam bio siguran i nije bilo važno. Prestao sam da tražim istinski rasplet, već samo novu verziju kraja. Strahovao sam da će se moj život završiti otkrivanjem istinite verzije. Sada znam da sam pogrešio. Zapravo, nekako sam zaključio da je u svemu asnu imao isključivo Tasa. Ne samo što je započeo priču, već se svojski potrudio da ona uvek dobije novi i drugačiji kraj. Nije se on inatio samo Englezima nego samoj smrti. Našao je taj procep između svetova tu negde gde se dodiruju Kotluk i Kamenita, o kojem svi mi ovde u zagrobnom životu pričamo, i u noći kad pun mesec baci prvi zrak od Velike Ravne u ovom pravcu, odšetao niz Seočki put do sela i pojavo se one večeri u ćošku iako ga poodavno nije bilo među Braničevcima. Što je više verzija bilo, duže je živeo. U priči bez kraja obezbedio je večni život, kao što u svakoj bajci treba da bude.
Eto, to vam je ta priča, kako sam je živeo i pričao. Nikad naglas, uvek samom sebi. Verujte, uvek sam se slatko smejao. Nisam vam ja bio vešt pripovedač, a iskren da budem, klonio sam se pričanja. Znate kako je u selu. Metnu vam u usta reči koje niste rekli, malo okite i ispadne čovek lud i naopak. Sad mi već niko ništa ne može. Tu sam, a nisam. Došao sam do svog ovozemaljskog kraja, pa, velim, da podelim dok još ima sećanja na mene i Braničevaca da je čuju. Ali priča, izgleda, nije blizu kraja, možda nikad neće ni biti. Možda se krajevi još više umnože. Ako se ikada završi, ne bilo vam teško, dok ste u prolazu na nekim zadušnicama, zastanite i ispričajte pored mog spomenika. Možda se tada smirim.
Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.
Napomene
Priča je inspirisana istinitim događajem iako je poprimila fantastične elemente na sajtu Moje Braničevo. Svaka sličnost sa stvarnim likovima je namerna, svaka sličnost sa izmišljenim događajima je slučajnost. Zahvaljujemo se Ivani Stević iz Braničeva na pomoći u nastanku priče i na ustupljenim porodičnim fotografijama. Prve dve fotografije u tekstu su vlasništvo porodice Stokić iz Braničeva. Ostale fotografije su preuzete iz zvaničnog kataloga izložbe The Balkan states exhibition : 1907, Earl’s Court, London S.W., [London Exhibitions, Ltd.] koji je dostupan na internet sajtu archive.org.