Živeo je Ljubisav Đokić skoro čitav vek. Više u ratu, nego miru mada je pušku nosio svega par godina. Leteli su kuršumi vazdan oko njega, jurišalo se, vrištalo, pucalo i ginulo iz dana u dan. Samo, njegov rat niti je ko video niti čuo, osim ono malo preostalih ispisnika iz slavnog Velikog rata. Jedino je njima grmljavina i letnja provala oblaka donosila zimu, a treštanje prangija o zavitini ili kakvom drugom seoskom slavlju – drhtavicu.
Ponekad, u vreme onih strašnih zimskih večeri, kad se i mesec skloni negde od mraza i kad košava satera mrak u braničevske sokake, Ljuba je znao satima da zuri kroz prozor, sve osluškujući i napeto čekajući. Valjda bugarske izvidnice, šta bi drugo.
Mani se, Ljubo, sedenja! ‘Ajde lezi, čoveče, dockan je. Skapaćeš kraj prozora, govorila mu je žena još dok je bila živa. A ima mnogo godina otkako više nije. Ali, zalud. Sedeo bi tako Ljuba do u gluvo doba noći i čekao nešto samo njemu znano i što jednom izgleda mora doći.
Tako je bilo i ove večeri kad se po ko zna koji put našao u rovovima Solunskog fronta.
Đokiću, živ si!
Ležao je na obodu šume od koje se pružala livada sve do uzvišenja na čijem je vrhu čekao bugarski mitraljez. Već su nekoliko puta tog popodneva jurišali i odustajali na pola livade vraćajući se u sve manjem broju. Na poljani, između šume i brega, ranjenici su zapomagali ostavljeni na milost nekom čudu. Mrtvi su dostojanstveno ćutali.
Sunce je već počelo da zalazi kad je komandant zatražio tri dobrovoljca da se prikradu i onesposobe mitraljesku posadu. Ljuba prvi diže ruku, al’ je potrajalo dok nađoše još dvojicu. Budući najstariji po činu (bio je podnarednik), uzeo je na sebe da se prišunja dovoljno blizu bugarskog položaja i bombom uništi mitraljez.
Sačekali su sumrak i krenuli. Ljuba na jednu stranu, njih dvojica na drugu da otuda pripucaju i zavaraju bugarske vojnike. Srce mu je snažno udaralo. Toliko da je morao je da zastane. Osvrnuo se oko sebe. Ranjenik, gotovo na izdisaju, je ćutao i bodrio ga pogledom. Stresao se, ugrizao za usnu i nastavio.
Sa suprotne strane se prolomiše pucnji i poče uzvratna paljba iz bugarskih cevi. Kasnio je. Puščanu uvertiru zamenilo je štektanje mitraljeza i već je bilo pitanje trenutka kada će ona dvojica pasti. Sve klečeći, često se saplićući kao pijanac na ulici, peo se uzbrdo i došao blizu samog rova kad ga primetiše i sasuše oganj u njegovom pravcu. Nekim čudom se ispred njega našao kamen iza kog se opružio svom dužinom. Olovo je drobilo kamen i tupo udaralo u zemlju oko njega. Držao se o busenje tako čvrsto kao da će se survati niz liticu. Nije mogao da se pomakne. U jednom momentu začuo se neki uzvik iz bugarskog rova i pored njega prasnu bomba.
Diže se prašina i dim, a sa njima i Ljuba, koji svom snagom, u nekom bunilu, hitnu bombu na njih. Opet prasak, jauci, par besciljnih pucnjeva, a onda tišina. Ošamućen, ležao je i čekao. Pomislio je da je sa njim gotovo jer noge nije osećao niti je mogao da se pomeri. Grizao se za usnu sve jače. Spusto je pogled i video da mu je šinjel iskidan. Tek tada, prvo niz vrat, a onda niz celu kičmu, obli ga neki talas i on oseti golicanje u tabanima.
Ona dvojica su se već vratila i izvestiše komandanta da podnarednik Đokić pogibe. Pade komanda da takvog junaka valja doneti nazad među drugove. Posle silnog traženja i povremenog puškaranja, nađoše ga gde leži. Silno su se iznenadili kad ga videše neogrebanog, tako da se jednom vojniku otelo: Đokiću, boga ti tvoga, živ si!
Odlikovan je i poslat na poštedu u pozadinu, ali se tamo nije zadržao, nego je brže-bolje zatražio da se vrati. Zalutali kuršumi su mu prošli kroz šator još prve večeri i nekako mu beše sigurnije na prvoj liniji fronta.
Nemoj, bratko!
Tišina, uvijena u maglu gustu kao mleko, je odzvanjala bugarskim i srpskim rovovima. Vlaga se odomaćila među vojnicima koji su onako dronjavi, uvijeni u ćebad ili krpe, dremali u blatu. Poneko je budan i puši. Učmalost su remetili samo ordonansi večito u žurbi i na smetnji vojnicima. Već danima je tako. Bugari se dobro drže i povremena puškaranja ostaju bez rezultata.
Beše praskozorje kad stiže naredba za napad. Samo bajonet i puzeći u bugarske rovove. U tišini, jedan do drugog, izađoše iz rovova i valjajući se po blatu kao gliste, krenuše napred. Ljuba među prvima. Desnicom je stisnuo bajonet i kako su bliži bili bugarski rovovi, sve se jače grizao za usnu.
U trenu je nastala klanica. Kao aveti iz magle, blatnjavi i strašni, srpski vojnici upadoše u rovove urlajući na sav glas svoja imena da se međusobno ne pokolju. One bezopasne gliste odmalopre postaše zveri. Bugari, onako bunovni i preplašeni, zapucaše prvo psovkama, pa zatim nasumično iz pušaka koseći i svoje i srpske vojnike. Trezveniji pobegoše, dok se ostatak rvao, jaukao i ispustao dušu. Utom, počeše i oni da uzvikuju srpska imena. U metežu, više se nije znalo ko koga bajonetom seče i rukama davi. I ona magla, gusta i bela, poprimi nijanse crvene. Potpuno van sebe, slep od uzbuđenja i magle, Ljuba se sve snažnije grizao za usnu, skoro da je osećao kako je zubima para, dok je bajonetom sekao čas maglu, čas ljudsko meso.
Trgnuo ga je oštar bol. Krv, vlažna i topla, prvo stidljivo, a potom bujično u talasima, je pojurila niz njegovu ruku. Okrenuo se i na korak od sebe ugledao zbunjenog bugarskog vojnika sa bajonetom u ruci. Ugrizao se za usnu i besan krenuo ka njemu pa ga veštim pokretom sa onom ranjenom rukom ščepao za kosu.
Nemoj bratko!, zacvileo je bugarski vojnik svestan šta mu se sprema.
Ma, kakva smo mi braća, majku ti, pomislio je Ljuba i zario mu bajonet tik ispod rebara, da bi ga kratkim i naglim trzajem spusto nadole ostavljajući prostor crevima da se prospu u blato.
Posle ovog događaja dobio je drugo odlikovanje i ranu koja nikada neće istinski zaceliti. Kako je stario, ona ga je više pekla. Obično ga je zaticala nespremnog, u časovima samotinje ili pred zoru, ako je budan, baš u ono doba kad se razum povlači pred nakupljenom strepnjom.
U ratu svi putevi vode do neprijateljskih rovova. Kako koji prođeš sve je manje čoveka u tebi, često bi se požalio Koči, komšiji i ispisniku iz solunskih dana.
Rat ti je, Ljubo moj, velika nevolja! odgovorio bi mu Koča. Onda su obojica znali da zaćute.
Ratničke suze
Već se nazirao kraj ratu kada se to desilo. U snažnom jurišu njegova jedinica je napravila dubok klin u bugarskim redovima i izgubila vezu sa srpskom vojskom. Komandant je odredio njega, kao prekaljenog ratnika i nosioca dva odlikovanja, da se vrati nazad i osmotri gde su bugarske linije. Pretila je opasnost da ih opkole.
Dugo je i oprezno hodao. Ne beše mu pravo što nema društva. Ovako, čas je gledao iza, čas sa strane, tražeći sumnjive oblike i pokrete u kojima bi prepoznao kretanje vojske, čas je gledao u zemlju sve pazeći da se ne oda nekom nesmotrenom lomljavom suvog granja. Konačno, u jednom zaseoku naiđe na ženu i odvoji je od radnje da mu pokaže bugarske položaje. Poterao je ispred sebe sve držeći pušku na gotovs.
Kasnije, kako su godine prolazile, sedeći kraj prozora, korio je sebe što je to uopšte učinio. Al’ unazad se nije moglo. Računao je da bugarski položaji nisu daleko i da ona mora znati gde se nalaze jer je nemoguće bilo da onolika vojska neprimećena prođe pored sela.
Preplašena, žena je koračala ispred njega, često se osvrćući i nesvesna svojih pokreta mlatila rukama oko sebe. On se nekako uzbunio i teške misli mu kroz glavu proletoše jer je posumnjao da je u dosluhu sa bugarskim vojnicima i da ga pravo njima u kakvu klopku vodi. Okruži ga sumnja kao neki osip i kako su više odmicali njega je sve više pekla i svrbila. Kako zađoše u neki gustiš, žena krenu da beži. Iznenađen, povikao je za njom da stane, pa još jednom i još jednom. Već je počeo da je gubi iz vida kad je krenula da se penje uz neki breg.
Puče puška. Žena se stropošta i nesta u gustišu. Naokolo zavlada mir.
Uznemiren, vratio se nazad do sela. Bugari su sigurno čuli pucanj. Odao se, ali među svoje nije hteo bez izvršenog naređenja. U prvoj kući je naišao na starca i dete. Starca su već savladale godine i napustila snaga i ne beše druge nego da mu mališan pokaže gde su bugarski položaji. Opet isti putem, samo sa većim nemirom, jer je ispred njega poskakivalo bosonogo dete u crnom džemperu i podrpanim pantalonama.
Šta ako mali počne da beži? Nije valjda dotle došlo da u dete nišanim, mislio je dok mu je znoj natapao ruke, već toliko da je puška počela da mu klizi.
Kad su bili kod onog gustiša, ugrizao se za usnu. Viknuo je malom da ga zaobiđu. Dečak je slegnuo ramenima i krenuo zaobilaznim putem. Dok je Ljuba drhtao, dečak je veselo poskakivao. Nedugo zatim, dođoše i do kraja nekog šumarka, kad dete zastade i uperi kažiprst ispred sebe. Ljubi je laknulo. Latio se pojasa gde mu je bio zašiven novac i udelio mališanu par groševa.
Dugo je gledao u mališana koji se sav radostan vraćao u selo. Niz obraze su mu krenule suze i više nisu stale sve do onog dana kada su po sili ovozemaljskih zakona morale da išeznu. Te suze, česte među preživelim ratnicima, retko su kvasile obraze, a gotovo uvek pekle dušu.
Šamaranje
Rat je znao da mu udesi svakakve zgode pa i one što čoveka vesele, kasnije, kada ih se seti. Tako je, nekom prilikom, bio zadužen da sprovede manju grupu bugarskih zarobljenika. Beše ih doveo do rečenog mu mesta – prostrane ledine ograđene žicom, dokle se pogled pruža. U jednom delu se nalazilo mnogo civila. Ne gubeći ni časa, kako su stali, zarobljenici su počeli da se penju i tresu ogradu u nameri da se izmešaju sa civilima. Odlučan, kakav je bio, on diže pušku u vis te poče da puca i preti da će već naredni kuršumi završiti u njima ako se ne udalje od žice.
Privučen larmom, odjednom se ispred njega stvori oficir, kapetan po činu, i sve unoseći mu se u lice, poče da ga grdi. Dreka je privukla drugog oficira, na kapetanovu nesreću, po činu mnogo višem od njegovog. Gledao je Ljuba, sav u čudu, kako se iza kapetanovih leđa žurnim korakom približava niko drugi do vojvoda Stepa Stepanović. Onako nizak rastom, sablja mu se vuče po zemlji te sve hita ka njima korakom dvaput dužim nego uobičajenim. Ne pita ništa kapetana, već njega, čemu ova galama. Ljuba reče kako je bilo, kad Stepa izvuče sablju i pljoštimice raspali kapetana par puta po zadnjici, kao da je dete uhvaćeno u krađi komšijskih trešanja. Kapetan se postide, salutira i ode, a za njim Stepa tamo otkud je i došao, a Ljuba ostade sa Bugarima, valjda jednako zatečenim ujdurmom među srpskom vojskom.
Poslednja noć
Događaji su se i dalje nizali, uostalom, kao i mnogo puta do tada, samo možda drugačijim redosledom. Setio se gladi i zime u albanskim gudurama, umiranja na grčkoj obali i mnogih drugih.
Već je nastupilo ono doba noći kad nestaje granica između svetova živih i mrtvih. Bilo bi ovo posve uobičajeno veče da nije ugledao senu, gotovo neprimetnu u početku i skrivenu među mnoštvom varljivih oblika koji nastaju u igri tame i oskudne svetlosti. Tren za trenom, sena se krivila i dobijala gotovo ljudsko obličje. Ljubi se prizor učinio poznatim i zbog toga je osećao sve veći nemir, iako je, godinama unazad, očekivao da će mu ovaj trenutak doneti spokoj.
Onda se jasno ukazalo bosonogo dete u crnom džemperu i podrpanim pantalonama. Išlo je ka kući. Iza njega je koračala žena, raskrvavljenih grudi, često se osvrćući i nesvesna svojih pokreta mlatila rukama oko sebe.
Ljuba se nekako uzbunio i teške mu misli proletoše kroz glavu. Okruži ga strepnja kao neki osip pa kako su se više primicali, tako je njega sve više stezalo u grudima. Pokušao je da se pomeri, ali su mu noge postale teške kao bukagijama vezane za stolicu i od prozora nije mogao da se odmakne. Dah mu postade plići, znoj sve hladniji, dok je jeza već u potpunosti ovladala njegovim telom. Držeći se grudi, sa mukom je gledao dete kako se okreće ka ženi i upire prst u pravcu njegovog prozora. Žena, bleda kao kreč, sada je već spustila ruke pored tela, nepomično stajala, i zurila u njega. On je i dalje sedeo pored prozora, nemoćan da bilo šta učini i ne znajući da li sanja ili je sve istinska java.
Ugrizao se za usnu i zatvorio oči. U sobi je zavladao mir.
Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.
Napomene
Zahvaljujemo se Nenadu Đokiću, potomku Ljubisava Đokića, na izuzetnom doprinosu u pisanju teksta. Fotografija braničevskih solunaca je vlasništvo porodice Nikolić iz Braničeva. Ostale fotografije su u javnom vlasništvu i preuzete su sa Vikipedije (odrednice Srpska kampanja i Samson Černov) i Pretraživača kulturnog nasleđa Ministarstva kulture Republike Srbije. Dodatno su obrađene isključivo za potrebe ovog teksta.