Ne zna se da li na ovom svetu ima više pevača ili pesama. Mi nemamo ovu dilemu u Braničevu. Kod nas je vazdan bilo više pesama nego pevača. No, to nas ne čini sasvim zadovoljnim. Naša je nevolja što nikako da pronađemo najboljeg pevača u selu. Sasvim smo sigurni da se krije u pasusima ove priče i dobro bi nam došla pomoć dobronamernih čitalaca.
Muka u našem traganju se javlja na samom početku. Pamćenje o Braničevu je mnogo mlađe od sela. Pevača i pesama je bilo odvajkada, svuda pa i u Braničevu, samo što ih je prekrila prašina zaborava. Moramo dobro tresnuti po zaboravu i svom snagom dunuti u prošlost ne bili čuli sve te melodije i glasove.
Prva pevačka družina
Ne znamo o čemu je razmišljao Ljubomir Ljuba Mitrović kada je prvi put čuo zvono seoske crkve. Svakako su to bile velike misli jer mu beše tesno između kofera i šerpi. Treskajući se i klackajući na volovskim kolima, čitav je put do Braničeva nešto oduzimao i dodavao, češće množeći nego deleći. Pošto životna jednačina ima mnogo nepoznatih verovatno je odustao od računa u nekom trenutku. Možda baš kada je čuo zvonjavu sa crkvenog tornja praćenu pesmom seoskih momaka.
Početak je XX veka, leto gospodnje 1907, četvrti pasus. Novi seoski pop je pesmom dočekan među vernicima. Zaveden melodijom, shavatio je da radost vere može uvećati pesmom. Činilo mu se da je rešio jednu nepoznatu u životu. I tako je sve počelo, baš ovde u četvrtom pasusu, koliko nas sećanje služi.
U narednim pasusima pop Ljuba je vredno vežbao sa seoskim momcima duhovne pesme. Bilo je tu i onih šaljivih i podrugljivih, ali nećemo sada o tome. Valja zadržati ozbiljan ton priče. Vežbalo se mnogo. Toliko da bi dalje opisivanje pretvorilo reči u muzičke note i obesmislilo čitanje ove priče. Zato je bolje da predstavimo momke iz prve pevačke družine.
Ako zamislimo crno belu fotografiju, na njoj bismo ugledali svega par momaka. U gornjem redu, prvi s leva, stoje braća Radovanovići. Bogdan i Jovan. Ne samo što su se isticali pevanjem, već su se često mogli sresti u Narodnoj čitaonici (koju je takođe osnovao naš dobri pop Ljuba). Odmah do njih je Bora Kuzmanović, malo namrgođen, ne zbog rđavog karaktera već sunca koje se igralo sa njegovim pogledom. Grejaće ga još dosta dugo jer je uspeo neozleđen da protrči kroz rovove Velikog rata i svih balkanskih ratova.
Stanko Obretković je nasmejan. Vešte ruke ovog pletara isplešće, par godina docnije, temelje zadrugarskog pokreta i urediti prvu baštu u selu sa cvećem i šimširom. Malo je napisati da su Braničevci prvi put videli malinu i ribizlu u njegovoj bašti, već ćemo dodati da je osnovao seosko pozorište.
Kao da mu nikada nije bilo dosta hvale, uzdignute brade, sav ponosit stoji Velimir Stokić. Stevan Stević se nešto skupio, verovatno ga je gorušica opet mučila. U donjem redu su Milan Nastasović, Sava Stanković i Jezdimir Aćimović. Prvi glas, Velimir Živić, leži potrbuške i kao da peva, samo što ne možemo čuti na ovoj slici. U ležećem položaju je i Živojin Radomirović, nalakćen, sa bokalom vina ispred sebe.
Kao što svaki pasus ima kraj tako su i vežbe pevanja ovih momaka došle do svoje tačke. Iza nje su se nazirala mutna vremena. Pop Ljuba je napustio selo, a ubrzo je otišla i većina iz ove pevačke družine. Pozvala ih je otadžbina. Umesto pesme vežbali su strojev korak i pucanje u Turke, Bugare i Švabe. Umesto slavuja, slušali su kuršume i jauke nesretnika. Vratili su se nekoliko godina kasnije. Svi sem braće Bogdana i Jovana.
Balada pevačkog društva
I pesma se vratila u selo, ali se nešto promenilo. To nisu bili momci iz prethodnih pasusa. To su bili isti, a opet drugačiji ljudi. Drugačiji je bio i duh posleratnog vremena i sluh mlađih generacija. Tako nam se deveti pasus rastavio na dve polovine. U prvoj su okupljeni momci oko sveštenika Dragoljuba Popovića i, kasnije, Atanasija Ilića. Uglavnom, i dalje pevaju duhovne pesme, mada jednim uvom osluškuju narodne.
Između njih su čarke i pop Petar Jovanović.
U drugoj polovini se pevaju narodne pesme i mnogo više čita. Mašta nam daje za pravo da na jedno veče zavirimo u seosku Narodnu čitaonicu, gde se okupljala ova klapa momaka i zadružnih prvaka, i pažljivo ih poslušamo. Prvo je na repertoaru splet ratnih pesama nastalih u solunsko doba. Kako veče odmiče i vino udara u glavu pesme nekako postaju sve razdraganije. Kolenike, kolenike, vreteno se peva nekoliko puta, i to sa ponavljanjem refrena unedogled sve glasnije i glasnije, da bi se odjednom prisetili Jeremije, te brzo prešli na Lele dunje ranke. Cojle Manojle je vrhunac večeri i ponavlja se toliko puta da pop, a naročito popadija, nisu mogli oka da sklope.
Merak i dert seoskih veseljaka je udario tamo gde nije trebalo. Popadija je vrištala na mučenog popa Atanasija i ovaj je nekako izdejstvovao da se Narodna čitaonica izmesti iz porte gde je postojala još od vremena popa Ljube. Primećujemo da se u ovom pasusu, desetom po redu, pojavljuje sam đavo u našoj priči i to prerušen u pesmu.
Selidba Narodne čitaonice iz crkvene porte je uzbudila duhove u selu. Jedni su podržavali popa Atanasija i crkvu, drugi omladinu, sveopšti napredak i zadružni pokret. Podele su sudbina naroda na Balkanu i što bi zaobišla Braničevce. Samo je bilo potrebano naći zgodan povod.
Neko vreme će postojati dva pevačka društva, a da nije baš bila jasna granica između njih. Bilo je onih koji su pronalazili načina da budu u oba. Filip Mitić, na primer. Jeza ga je hvatala od slova i knjige, ali su ga mnogi videli kao petu žicu violine. Slovio je za najboljeg seoskog pevača međuratnog doba bez obzira da li su pitanju duhovne ili narodne pesme.
Na koncu, ujdurmu sa pevačkim društvom je rešio sveštenik Petar Jovanović. Uspeo da otera đavola iz priče i sve pevače okupi pod jednom pesmom. Tako je stvoreno Braničevsko zadružno pevačko društvo Napredak koje je postojalo sve do Drugog svetskog rata.
Vitezi od pesme i druge bajke
Braničevci više nikada nisu horski zapevali. Saga o pevačkom društvu je otišla u zaborav. Ruku na srce, bilo je pokušaja da se okupe zaljubljenici u pesmu i pevanje u godinama nakon Drugog svetskog rata. Obično se prilika ukazivala za vreme održavanja manifestacija narodnog stvaralaštva. Susreti sela Srbije je bila jedna od njih, ali braničevske pevače ona nije dugo držala na okupu. Skloni smo da poverujemo da na probama nije bilo dovoljno vina.
Talenat pojedinaca se rasipao za kafanskim stolom ili rabio na svadama i porodičnim slavljima. Ko ne vidi dobro, neka stavi naočare i izvuče strpljenje iz džepa jer je puno usamljenih vitezova dobrog glasa: Vojislav Jović – Vojče Papatajko, Nedeljković Radomir – Rada Cica, Aleksandar Stokić – Tiba, Radisav Matejić – Rada Bulja, Vlastimir Kuzmanović – Drta, Aleksandar Caca Nikolić, Rade Mihajlović i ko zna gde bismo stigli da nije došao red i na jednu damu.
Rođena je u Kučevu i odmalena se družila sa Izvorinkom Milošević još dok se potonja zvala Funtinjora Funta Lunga. Bile su to dobre drugarice i još bolje pevačice. Okolina Kučeva bolje nije imala. Kako to obično biva u svim bajkama jednog dana se pojavio princ. Taj princ, a zapravo braničevski mangup Branko Jocić, je uneo nemir u ovaj vlaško kraj. Naposletku, ljubav je trijumfovala. Kučevo je plakalo za Lidijom, ali ona je otišla da živi svoju bajku među Braničevcima. Funtinjora Funta je postala Izvorinka, a zatim i čuvena Cica-Maca.
Bajka se još uvek nije završila i ne možemo da kažemo da su živeli srećno do kraja života, već samo da tvrdimo da još uvek srećno žive. Zlobnici neće verovati, ali drugačije nije moguće u Braničevu.
Pasus je osamaesti i vrisak prekida naše objašnjenje o bajkovitom životu u Braničevu. Bez brige, nije Crvenkapa ugledala vuka, niti je Pepeljuga izgubila cipelicu, već se to veseli Aleksandar Caca Nikolić. Nekako se iskobeljao sa onog spiska odozgo i, evo ga, lumpuje u ovom pasusu. Zapravo, on se svuda veseli i u svakoj prilici lumpuje, te je nemoguće da tako ne bude u ovoj priči. Primećujete da je ovaj pasus
drugačiji i da su se
reči uhvatile u kolo.
Mala slova postaše velika,
velika umisliše da su proširene rečenice,
tačke i zapete se otkotrljaše svuda po tekstu kao klikeri,
dok se uzvičnik nešto iskrivio i zakačio ko zna gde.
U ovom opštem pravopisnom tulumu
već je upitno kako ćemo priču da privedemo kraju.
Možda je najbolje da Cacu ostavimo u pasusu iznad pa neka se nastavnice srpskog jezika, koje čitaju ove redove, snalaze i objašnjavaju sa njim i raspojasanim slovima. Mada sumnjamo da će ih Caca poslušati. Pre će biti da će u momentu raširiti ruke, pucnuti prsima i zapevati Ne menjam se ni malo, pa se ljudi čude.
Red je da upoznamo zlatni glas Braničeva: Zlatka Stevića Doktora. Zagonetka je da li je ime dobio zbog zlatnog glasa i još veća da li je sebe nazvao doktorom zbog izvrsnosti u pevanju. Saznaćemo nekom prilikom. Nije studirao medicinu, već vežbao glas na svakom mestu gde se pesma tražila. Zlatko je vrstan izvođač narodne muzike i jedini može da se pohvali objavljenim albumom.
Neki novi klinci
Među Braničevcima postoji još jedan doktor vičan muzici. Kažemo vičan muzici jer nije istinski pevač iako ima dobar glas. Više pravi buku i pije rakiju. Vazdan dosađuje Braničevcima modernom muzikom, a zapravo škripom, cvilenjem i lupnjavom. Da se kojim slučajem neko od momaka sa početka priče opet nađe među Braničevcima, verovatno bi pomislio da ga je Sveti Petar osudio na večne muke. Ali, ne, to samo muziku pušta Miša Imamović Ašim. Uvek spreman na šalu i veselje. Ime i nadimak mu baš dobro pašu. Kao neki neuhvatljivi miš sklon neprestanom krckanju i glodanju. Ne pravi štetu, a opet ne znate šta biste sa njim.
Sumnjamo da su Braničevci znali šta bi sa rokenrolom kad su ga prvi put čuli. Bio je to posve neprijatan susret. Novi zvuk je ličio ne sve, osim na milozvučje narodnog melosa na koje su navikli. Kao neka groznica brzo je obuzeo nekolicinu mladića u selu. Greše svi koji misle da je grad bio jedino mesto razvoja rokenrola i zabavne muzike. Gitare su počele da reže na prvim igrankama zabavne muzike preteći da izujedaju svakog protivnika novog zvuka. Pojavila su se tri jahača rokenrol apokalipse u Braničevu i osnovala grupu DAD sedamdesetih godina prošlog veka. Posmatrano sa ove vremenske distance bilo je to ravno letu na Mesec. Dugo se čekalo na njihove muzičke naslednike. Zasvirali su u bendu Treće stanje skoro četrdeset godina kasnije.
Nije isti svaki srećan kraj
Šetnju po pasusima privodimo kraju, a da najboljeg pevača nismo našli. Možda se nekome učini da naša priča nema srećan kraj. Greši, jer pevalo se sve do samog kraja. Pesama beše toliko, da nismo sigurni da li su nam svi pasusi na broju. Po prvi put, jato braničevskih slavuja je okupljeno na jednom mestu. Verovatno ima još nekih, ali stidljivijih. Možda se kriju iza nekog velikog slova te ih nismo primetili ni pomenuli. Neka slobodno izađu i zapevaju. Ko zna, možda baš njih tražimo. Živeli!
Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.
Napomene
Fotografije upotrebljene u tekstu su vlasništvo porodica Kostić, Nikolić, Radovanović i Anđelković iz Braničeva.