Najbolje priče su one koje se nikada nisu desile. Ili možda jesu, ali toliko davno da više niko ne može da razmrsi stvarne događaje od mašte. Pripovedaju se u vreme dokolice, kotrljaju niz jezike generacijama, kite suvišnim rečima, sve dok se iznenenada ne izgube u hodnicima istorije. Svako mesto i svaka porodica ima takve priče.
Misterija stare šume
Nedaleko od Braničeva se susreću poslednji bregovi Kučajskih planina sa obroncima Golubačko-ramske peščare. Na ovoj razdelini nalazi se Martina šuma. U njoj se ne krije zakopano hajdučko blago, već samo priča koja bledi jer retki za nju znaju, a još ređi voljni da je čuju. Retki su i posetioci šume. U nju zalaze samo lovački psi i poneki Braničevac. Prvi jureći za tragovima divljači, a drugi u nameri da pripreme ogrev za zimu.
Slučajni posetilac šume, naročito ako je sam i prepušten omamljujućem dejstvu prirode, može doživeti grdno iznenađenje u vidu jeze dostojne dobrog horor filma. Neće videti rusalku, vilino kolo ili (ne daj Bože!) drekavca, niti bilo kakvo slično biće iz slovenske mitologije, već samo obeležje koje razdavaja ovaj svet od onog.
Ugledaće spomenik!
Nikakvo čudo jer se ama baš ni po čemu ne razlikuje od spomenika na starim grobljima, osim što je jedini na tom mestu. “Odakle sad spomenik nasred šume?”, može se zapitati slučajni posetilac, srećan što je na svega par kilometara od Đerdpske magistrale, a ne u nekakvom horor filmu.
Spomenik ljudskoj prolaznosti
U vreme kada se Braničevo drugačije zvalo i bilo smešteno na drugom mestu zavladala je bolest. Narod se uskomešao i prepao jer je stilga Čuma, a možda je, ipak, bila samo kolera. Svejedno, stigla je pošast poput sadašnje korone. Verovatno je strah u to doba bio izraženiji, što zbog praznoverja, što zbog odsustva bilo kakvog leka. Jedina uzdanica za spas je bio poseban ritual.
Po narodnom verovanju kada u selo stigne kuga, odnosno Čuma ili Morija, bilo je potrebno da devet golih baba satkaju košulju za samo jednu noć i da se sva zdrava čeljad i odrasli ispod nje provuku. Izgleda da izvesna baba Marta nije poverovala u moć rituala. Niti je tkala košulju, niti se ispod nje provlačila. Vođena strahom, pre nego zdravim razumom, baba Marta je odlučila da pobegne.
Možemo je zamisliti kako pod okriljem noći napušta selo pazeći da nikoga ne sretne i noseći preko ramena samo najnužnije stvari. Probijala se kroz obližnje gustiše i bagremare često se osvrćući i pazeći da je slučajno Čuma ne prati. Kada je došla sa druge strane brda odlučila je da zastane. Gde je stala, tu je i nastavila da živi. Kažu da ju je bolest ipak stigla posle nekog vremena. Seljaci su je tu sahranili i podigli spomenik. Mesto su nazvali Martina šuma.
Trajno ostaje ono što je zapisano
Čume su davno nestale iz Srbije. Izgubile su bitku sa naukom i medicinom. Ostalo je zapisano da su se pojavljivale u grešna vremena sa knjigom sudbine i spiskom ljudi koje će pozvati na onaj svet. Bile su to žene sa dva para očiju, raščešljanim dugim kosama do zemlje, obučene u belu ili crnu odeću. U kuće su dolazile noću spuštajući se kroz dimnjak. Ubijale su pogledom, tako što nesrećnika dotaknu prstom po čelu ili pogode strelicama prethodno umočenim u lonac koji im je uvek bio pri ruci. Zato je valjalo oprati sudove uveče, a nikada ujutru jer kad Čuma dođe, grebe sudove svojim prljavim noktima i truje ukućane. Ako je kuća čista i uredna, ukućani su bezbedni.
O baba Marti ništa nije zapisano. Nismo sigurni ni da li je postojala, da li je zaista sahranjena u šumi ili se možda još uvek krije od Čume. Ostala je samo priča, naziv šume i spomenik koga je načeo zub vremena.
Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.
NAPOMENE
Naslovna fotografija Kristian Seedorff na sajtu Unsplash.