Igrati je bilo najlakše — sve ostalo je dolazilo sa mnogo više truda. Tako bi se, u nekoliko reči, mogao prepričati dugogodišnji život kulturno-umetničkog društva iz Braničeva. Trebalo je uložiti mnogo volje i maštovitosti da se osmislile koreografije, pronađu kostimi i okupe muzičari kako bi sve povezali u celinu. Ipak, najveći izazov je uvek bila smena generacija — promena tih nevidljivih, ali ključnih trenutaka – kada se zanos igrom prenosi na mlađe Braničevke i Braničevce.

Pamte se bolja i lošija vremena seoskog kulturno-umetničkog društva, ali većina vremešnijih Braničevaca drži da su osamdesete bile zlatne godine folklora. Stasala je tada mnogobrojna generacija mladih, neopterećena svakodnevnim brigama i ušuškana u zavodljivu jugoslovensku bajku. Optimizam je živeo u selu, pa se sasvim prirodno ušunjao među igrače-amatere u seoskom folklornom ansamblu. Uostalom, da taj zanos nije bio neosnovan govore rezultati. Pre svega, prvo mesto na manifestaciji Takmičenje sela Srbije, zatim učešće u popularnoj TV emisiji Znanje -imanje, kao i bratimljenje sa meštanima Garevca (BIH).

Temelji

Temelje svemu što je usledilo postavila je nešto starija generacija meštana. Među njima se isticao nastavnik Branko Milosavljević — elokventan, promišljen, kasnije i direktor seoske škole. Pored njega vredno je pomenuti Olgu Marković, britku žena koju su svi poštovali, a poneko se i plašio. Njeno čuveno Žene, bataljujte! izgovoreno kad bi planula, i danas se prepričava s osmehom.

Ipak, iako srčana, ta generacija nije iznela duh igre van lokalnih okvira. Igralo se po osećaju — kako je ko znao i umeo. Iskorak je došao sa Sladojem Petrovićem Sladom. U pauzama između studentskih obaveza, učio je koreografiju u beogradskom KUD-u Abrašević. Ono što bi tamo upio donosio je u selo. Nije preneo samo korake — doneo je stav i ono neuhvatljivo nešto što pravi razliku. Glava, pogled, pokret — sve je počelo da ima svoju težinu i smisao.

Bez muzike, naravno, ništa ne bi imalo isti sjaj. Za to je bio zadužen majstor Buca (Dragoljub Manojlović). U početku bi se hvatao harmonike pomalo nevoljno, kao da se tek zagreva. Ali kako se bokal vina praznio, tako su mu prsti postajali sigurniji, dirke poslušnije, a ton sve življi. To više nisu bile obične probe — bile su to večeri nadigravanja. Buca protiv čitave čete mladih: oni njega koracima, on njih notama. Što su se više zanosili i saplitali, on ih je žešće vodio. Svedoci pamte da su znali da se nadigravaju satima, do duboko u noć.

Povremeno bi im se pridružio i neki drugi muzičar, ali odnos koji su Slada, Buca i ansambl stvorili, ostao je neponovljiv.

Pripreme

Nabavka nošnji i kostima bila je priča za sebe — i to ne laka. Igrale su se igre iz raznih krajeva i trebalo je pronaći odeću koja bi odgovarala različitim običajima i tradicijama. Osim toga, postojala je i moderna sekcija koja je izvodila tzv. ritmiku, što je dodatno širilo spektar potreba. U takvim okolnostima, jedino rešenje su bile improvizacija i kreativnost.

Koristilo se sve što su starije žene čuvale u ormanima: pregače, marame, tkanice, čarape, muške bridž pantalone i sl. Vremenom se ustalilo nepisano pravilo — znalo se ko od koga i šta pozajmljuje. Posebno je teško bilo pronaći odeću za vojvođanske igre. Kažu da su za to poslužili kućni čaršavi i vešte ruke lokalnih krojačica. Opanak se još i mogao nabaviti, ali čizme su o ono doba bile vrednost od koje su se sedokose čiče teško razdvajale gledajući kako ih mlađarija skida sa tavana umotane u krpe kao najveće blago. Za izvedbu nekih  koreografija pozajmljivane su čak i vojne uniforme.

Probe su se održavale nekoliko puta nedeljno, naročito od oktobra pa sve do ranih letnjih dana. Za mnoge je to bilo više od običnog vežbanja — bio je to izlazak, događaj, mesto susreta. Sve se dešavalo u seoskom Domu kulture koji se nalazio skoro na pola puta popularne šetačke rute u to vreme. Taj svojevrsni seoski korzo protezao se od čuvene Canine kafane do seoskog parka. Zato su se na probama često pojavljivali i oni koji nisu imali mnogo veze s folklorom. Neko bi došao da se pokaže, neko da se zaljubi, neko da se napije i proveseli. U ovom poslednjem posebno se isticao lucidni Zoran Milenković Ćira.

Veče bi obično započinjalo u lokalnoj trgovini, smeštenoj u Domu kulture, u kojoj je radio svima omiljeni Slavan (Slavoljub Bogosavljević). Kako se vreme probe približavalo tezga u obliku ćiriličnog slova P bila je sve više zaklonjena telima braničevske mlađarije. A kada bi Slavan ugasio svetlo i zaključao vrata prodavnice, to je bio znak: proba je zvanično mogla da počne.

Nagrade

Taj zanos, naravno, nije mogao da prođe bez nagrada. A one su stizale gotovo svake godine. Prelomni trenutak dogodio se 1981. godine, kada je braničevski folklorni ansambl osvojili prvo mesto na opštinskim susretima sela u Golupcu. Već naredne godine, u okviru televizijske akcije Znanje – manje, zasluženo je osvojeno prestižno drugo mesto na republičkom nivou.

Takmičenje sela Srbije je imalo posebnu čar jer je učestvovalo čitavo selo. Dok su žene prikazivale svoje umeće u narodnim rukotvorinama, a poljoprivrednici izlagali plodove mukotrpnog rada — pa čak i umeće oranja — omladina je strpljivo čekala svoj red. Nastup folklora je bio kruna dana, momenat kada bi se na bini susreli snaga mladosti i duh tradicije, vešto usklađeni rukom Slade Petrovića. Ponekad su nastupi bili prošireni na izvedbu predstava, poput nezaboravne Smrti majke Jugovića, za koju su čak uspeli da ubede seoskog popa Dragana da zvona udari van svakog crkvenog reda — samo da bi efekat bio potpun!

Braničevci dobro pamte 1984. godinu. Ne zbog smrti Džonija Vajsmilera, slavnog glumca koji se proslavio čuvenim urlikom u ulozi Tarzana, već zbog osvojenog prvog mesto na Takmičenju sela Srbije u Vrnjačkoj banji. I tom prilikom ansambl je morao da se osloni na improvizaciju. Zbog ograničenja televizijske minutaže, profesionalni koreografi su tražili da se izostave pojedini delovi nastupa. Ipak, ništa nije moglo da poremeti njihovu energiju.

Posebno će se ovog događaja sećati Miroslav Kostić. Tokom televizijskog snimanja, shvatio je da ispod tkanice nema kaiš, a kako je igra odmicala, pantalone su počele da klize nadole. U poslednjem trenutku, usled njegove panične mimike, saigrači sa obe strane su neprimetno pridržali pantalone i spasili selo bruke.

Folkloraši su nakon toga postali lokalne zvezde. Puni sebe su šetali seoskim korzom prepričavajući dogodovštine sa takmičenja i gostovanja po Srbiji i okolini. Osim priča i slatkog zadovoljstva, nagrade su, ipak, bile skromne. Mesna zajednica ih je ponekad čašćavala gajbicama koka-kole, pa i to kako se kome zalomi. Možda je najlepše priznanje dolazilo iz ruku talentovanog Dragoslava Redića Rende koji crtežima beležio najživopisnije trenutke s proba i nastupa. Njegove karikature bile su redovno izložene na Domu kulture kao još jedan dokaz da je duh ansambla iznad svakog materijalnog priznanja.

Bratstvo i jedinstvo

Bratimljenje sa bosanskim selom Garevac ostalo je upamćeno kao jedno od najuzbudljivijih poglavlja folklornog ansambla. Prvi susreti su bili puni entuzijazma i iščekivanja, kao da se potvrđuje jugoslovenska bajka koju su svi zajedno živeli. Meštani oba sela, bar ovi mlađi i ondašnji rukovodioci, dočekivali su jedni druge otvorenog srca — sa punim trpezama i ugodnim smeštajem za vreme međusobnih poseta.

Na bini se osećalo zajedništvo, ali je zapravo to bio početak kraja ove sjajne generacije. Kako su godine prolazile, a političke senke postajale sve duže, počele su da izranjaju pukotine ispod površine. Nije ona dolazila s bine, kada je omladina dva sela nastupala, već iz pogleda i prećutnih postupaka starijih meštana. Već u samom početku neki od Braničevaca, učesnici Narodnooslobodilačke borbe, teško su prihvatali ideju zbližavanja sa krajevima gde su nekad vodili krvave bitke. Sa druge strane, prilikom prve poseta Braničevaca bio je vidno primetan izostanak starijih Garevčana. Buka tišine je bila otrežnjujuća i sve jača kako su se osamdesete bližile kraju. Konačno, početkom devedesetih stiglo je obaveštenje da meštani Garevca više ne mogu da garantuju bezbednost za Braničevce i Braničevke u svom mestu.

Obnova

Naravno, nisu  političke senke ugasile svetla bine. Život je, kao i uvek, imao svoje planove. Mnogi članovi i članice ansambla su zasnovali porodice i bilo je nemoguće da isprate ritam proba. One su postale ređe, da bi vremenom prestale. Uskoro su seoskim korzom šetala neka nova lica. Plakate sa Rendinim karikaturama su zaboravljene. Slavan je poslednji put ugasio svetlo i zaključao prodavnicu.

Ipak, plamen nije potpuno ugašen. Čuvao ga je jedan tihi entuzijasta – Kristivoje Anđelković Kika, nastavnik istorije i veliki zaljubljenik u narodnu igru. Tokom mračnih, ratnih devedesetih, dok je sve pucalo po šavovima, Kika je strpljivo okupljao osnovce, prenoseći im koreografiju narodnih i modernih igara.

Čudo se ponovo desilo početkom novog veka. Poput feniksa, ansambl je oživeo. Nekadašnji aktivni igrači – amateri su se ponovo okupili! Samo sada kao veterani sa svojom decom. Umeće koje su nekada sticali pod budnim okom Slade Petrovića, sada su, s jednakim žarom, počeli da prenose novoj generaciji. Dom kulture se ponovo ispunio vriskom, dok su večernje probe bojažljivo najavile da tradicija narodne igre u Braničevu ima budućnost.

Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.

Napomene

Tekst je nastao na inicijativu Slađane Gajić predsednice KUD „Braničevo“. Zahvaljujemo se Nini Jović, Miroslavu Kostiću, Goranu Brankoviću i Slađanki Stanojević na pomoći u nastanku priče i na ustupljenim porodičnim fotografijama. Pojedine fotografije su vlasništvo porodice Anđelković i Bogdanović iz Braničeva. Umetnuti video snimak je sa Jutjub kanala „Arhiv Duga“.

The post Zlatne godine folkora appeared first on Moje Braničevo.

Slobodan (Boban) Dašić je vodio dnevnik decenijama počevši od 1992. Beležio je porodičnu svakodnevnicu, razgovore sa prijateljima, događaje u Braničevu i političke prilike u zemlji i šire. Komentarisao ih je s lucidnošću dajući im prepoznatljiv lični pečat. Stranice njegovog dnevnika svedoče o nežnom ocu i supružniku, pravniku pomalo boemskih manira i druželjubivom šaljivdžiji upečatljivih političkih pogleda. Međutim, dnevnik je i više od toga – dijagnoza društva Srbije tj. svedočanstvo bliske prošlosti čije posledice još uvek živimo.

Delovi dnevnika Bobana Dašića biće objavljivani s vremena na vreme na ovoj stranici.

Ja se ne pravim važna ni za nove cipele

Petak, 31. januar 1992.

Poslednji dan januara. Oseća se da je dan duži, pa je pre sedam sati već bilo svetlo. Filip se budi između pola sedam – sedam. Ustane u krevecu i zabavlja se, zove nas. Ujutru je uvek nasmejan kao i Zoka kada je bila beba. Odmah počinje da „cokće“ i traži mleko. Dok Rada ode da mu donese, uzmem ga, i tad uvek kmeči dok mleko ne stigne.

Za to vreme, Zoka je već spremna za školu. Posebno me raduje što školu ne uzima toliko ozbiljno. Nije opterećena uspehom. Nikad nije imala manju ocenu od petice (jednom čak i pet plus iz matematike kad je uradila i zadatak iz druge grupe na kontrolnom). Ali ne bih smatrala za tragediju i da nekad dobije nižu ocenu. Sve to prihvata kao normalno.

Ne smatra da mora da igra u folkloru, recituje ili peva. U stanju je da kaže učitelju da ne želi da igra ili recituje na priredbi što je za mene bilo nezamislivo. Neka deca bi plakala ako ne igraju u folkloru, neke majke bi se svađale sa učiteljem ako njihovo dete ne bi učestvovalo na priredbi. Zoka sve to najradije ne bi. Nezavisna je i bez ambicije da se nameće i ističe na taj način. Skromna, inteligentna i spremna da uvek kaže šta misli. Šta joj se sviđa, a šta ne. Šta hoće, a šta neće, bez ustručavanja kod učitelja ili bilo kog drugog.

 Jednom je učitelj pohvalio za neki zadatak koji je rešila za IV razred.

Rada je pitala: „Da li si se pravila važna?“.

  „Ja se ne pravima važna ni za nove cipele“, odgovorila je.

Voli Karađorđeviće i zna sve o njima. Puna joj je soba slika, od Karađorđa do Aleksandrove porodice. Ako bude imala još jednog brata, ime se zna – Petar! Voli domaće filmove. „Ko to tamo peva“ je gledala više desetina puta i mislim da je po tome rekorder u Srbiji. Takođe, „Bal na vodi“ Joviće Aćina.  Verujem da zna napamet veliki deo tekstova komedija „Gđa Ministarska“ i „Sumnjivo lice“.

Često me pita za političare kada se pojave na televizoru: „Tata, je l’ ovaj dobar?“. Za Šešelja sam joj odgovorio da je gori i od Tita i od Slobe.

„Nisam znala da od njih ima neko gori“, prokomentarisala je.

Tačkice

Nedelja, 2. februar 1992.

Milenko i Filip su posebna priča. Deda ga nosi, bodi, penje gde god on hoće, daje mu naočare, vodi ga u Zokinu sobu i dovoljno je da Milenko samo progovori u hodniku i Filip već radosno reaguje. Isto kao i Zoka, posebno se uzbudi i obraduje kada čuje uvodnu špicu TV dnevnika – tačkice koje ispunjavaju kartu sveta. Od dnevnika samo tu špicu vredi gledati.

Katastrofa

Subota, 1. februar 1992.

Subota pre podne je uvek prijatna. Ustanemo kao i obično jer nas Filip budi. Jedino Zoka spava duže. Dok Rada daje Filipu mleko, ja kuvam kafu. Onda oni siđu pa pijemo kafu dok se Zoka i Filip igraju. Jutros smo napravili štetu. Mali je pravi kobac. Čim nešto ugleda, munjevito ugrabi, tako da nema šanse da se u tome preduhitri. Filip se ustremio na čašu vode, a ja da bih ga sprečio da je dohvati, gurnem šoljicu sa kafom i ona se prospe na beli Radin tepih – što je samo malo manja katastrofa od najrazornijeg zemljotresa.

Telefon

Utorak, 11. februar 1992.

Dobili smo telefon. Broj: 66 – 326. Celo popodne smo sedeli oko njega i čekali da nas neko pozove, ali pošto niko nije znao naš broj niko nas nije ni zvao. Mi nemamo nameru da bilo koga o tome obaveštavamo, a koga interesuje neka pita 988. Sa Brančetom smo dvojnici, pa preostaje da međusobno telefoniramo kao i dosad – kroz prozor. To je vrlo povoljna okolnost, jer ako mi nešto treba kod komšije, a ne mogu da ga za to pitam telefonom, onda moram da idem kod njega. A on ima dobro vino!

Ulica na kraju sveta

Subota, 22. februar 1992.

Ovaj vikend je sasvim drugačiji od uobičajenih.

Ustao sam rano da vozim Zagu i Caneta u Kladovo. Krenuli smo posle sedam sati. Pravo zimsko vreme do Dobre, a od tamo za neverovati – sunčano i suvo. Put nov i lep. Predeli izuzetno lepi, pored Dunava, tako da sam stvarno uživao u vožnji. Na jednom mestu me zaustavila milicija radi kontrole, bez petokrake na kapi.

Stigli smo u Kladovo. Oni su otišli u bolnicu, a ja sam uzeo novine i prošetao jednom ulicom u centru. Prava ulica na nekom kraju nekog sveta. Kao da se oseća duh prošlog vremena, onaj mirni miris palanke i nekog zaboravljenog sveta koji se ovde sigurno jače oseća nego u beogradskoj Skadarliji. Pogranična palanka na kraju jednog, nemam drugu reč pa moram da kažem, evropskog sveta (mada je to smešno), a na početku jednog drugog – istočnog. Odavde se nekako jasno može primetiti blizina puta za Sofiju, Istanbul, Bagdad i Teheran. Za jedan, meni uvek mističan i tajanstven svet, za kolevku svega što postoji na ovim prostorima i gore na severu. Sličan osećaj imam kada dođem do jednog putokaza ispred Niša na kome su označena tri pravca: za Niš, za Atinu i za Sofiju. Uvek me nešto privalači na tu stranu. Voleo bih jednom da odem i taj osećaj proverim.

I sve drugo je bilo savršeno u toj ulici. Kafić, odnosno restoran u kome sam sedeo dugo ću pamtiti. Čist i uredan, od stolova, poda, čaša, WC-a. Usluga odlična, ambijent perfektan, puno cveća, minijaturni vodoskok. Sve u svemu – oduševljen sam!

Zagini rezultati su bili izvanredni i nije bilo potrebe da ostane u bolnici, tako da se preporodila u povratku. Puna optimizma, dobila je boju na licu, raspoložena, čak je rekla da bi od septembra mogla da radi. Daće Bog da tako bude.

Mačići

Sreda, 4. mart 1992

Danas Filip treba da ide na vakcinaciju. Treba da se izvrši i sistematski pregled sa analizom krvi, mokraće i stolice. Rada ga stavila na nošu i uspelo je! Da li je slučajno ili je shvatio šta se tu radi, tek uspelo je isto tako i kasnije u toku dana. Najlepši je kada se on i Zoka igraju. On je juri i pošto-poto hoće da je ugrize. Ona beži i vrišti, što ga posebno izaziva da napada. Baš kao mačići. To je nešto najlepše što se može videti.

Protesti

9. mart 1992.

Deveti mart – šta je sve o tom danu pisano i pričano.

Besprizorna kampanja protiv mitinga opozicije i zaštrašivanje: biće krvoproliće, bombe, snajperi, mitraljezi, ubačene ustaše i šiptari. Mesec dana pre ovog datuma javnost se bombarduje saopštenjima SPS-a, SUBNOR-a, BOŽURA, RASA, AFŽ-a da se ne ide na miting da ne dođe do nesreće i pogibije.

I išli smo! Zoran, Ćira i ja.

Usput smo videli da je zastrašivanje uspelo. Autoput prazan, videli smo par vozila za koja smo zaključili da idu na miting i dva-tri autobusa sa obeležjima SPO-a. Policija svuda. Na rampi legitimisanje i pretresi. Beograd pust i prazan. Stigli smo do Branka, popili piće i pošli na miting. U početku je izgledalo da ima malo ljudi, ali su stalno pristizali. Sreli smo neke Gradištance, a ja druga iz armije, Čedu Miladinovića, koji mi duguje avionsku kartu Split – Beograd. Do početka mitinga plato (ispred Hrama Svetog Save) je bio ispunjen. Koliko ljudi nije moguće proceniti. Po meni, u svakom slučaju, mnogo. Sve je proteklo u najboljem redu mada se osećao neki strah.

Govorili su Vuk, Mićunović, Mihiz, Nikola Milošević, Vesna Pešić, Janko Dučić, Popov, Mihajlović, jedan radnik, jedna studentkinja, Petrović iz Novog Sada, Veselinov, Milomir Babić i na kraju ponovo Vuk i Mićunović. Postavljeni zahtevi i sve se završilo nešto posle pola tri. Potom je cela masa krenula prema centru što je bilo impresivno.

Sreda, 11. mart 1992.

Studenti su ipak krenuli. Posle skupa na Filozofskom oko deset uveče izašlu su na Terazije. Skupilo se nekoliko hiljada ljudi i ostali celu noć. Jutro je dočekalo par stotina i sada, oko 9 sati, Studio B javlja da se ponovo skupljaju u velikom broju, da je saobraćaj blokiran, da ljudi dolaze u velikom broju, da je došao veliki broj srednjoškolaca i da se očekuju se studenti iz Novog Sada.

Biće nečega, očekujem nove informacije. Demonstracije su nastavljene celog dana. Uveče ih je bilo oko 15.000, a možda i više.

Uveče sam izašao, a društvo je bilo spremno da pođe za Beograd. Bili su Rade, Cane, Zoran, Jovica, Kraka i Ćira. Dogovorili smo se da to ostavimo za sutra ili prekosutra, zavisno od situacije.

Četvrtak, 12. mart 1992.

Demonstracije su nastavljene. Najavljen dolazak studenata iz Novog Sada i Prištine. Pratio sam šta se dešava preko radija. Čuo sam izvandredan govor Vuka (Draškovića) i vladike Atanasija Jevtovića. Međutim, razočaralo me što se miting ne omasovljuje. Ne dolaze radnici, čak ni studenti, već uglavnom srednjoškolci. U pravu je Kraka koji kaže da kad radnici izađu na ulice on će da gleda na televiziji i pije viski.

To je taj život, i lep i tužan

Ponedeljak, 16. mart 1992.

Posle ručka je došla Ljubina, pa su Rada i ona nastavile sadnju i sejanje, a ja sam čuvao Filipa. Palo mi je na pamet kako smo nas četvoro sada zajedno. Posebno kada uveče spremamo Fiću za spavanje, kad ga Rada svuče, Zoka i ja legnemo na drugi kraj kreveta, pa se on otrgne od majke i skoči na nas. Vrišti od sreće, smeje se. Kako je to posebno lepo!

Sada je sve to normalno i svakodnevno, pa kao i da nismo svesni koliko je to lepo, važno i, nažalost,  prolazno. Za samo nekoliko godina deca će sve manje da budu u kući sa nama i više napolju sa društvom. Posle toga, zasnovaće svoje porodice i tek tada će se shvatiti sreća svih trenutaka kada smo svi zajedno, a koji će tada da budu prošlost koja ne može da se vrati. Poželeću tada da se jedan sekund vrati to vreme i ti trenuci.

Sada kad to imamo nismo potpuno svesni, a kada prođe, žalićemo što je prošlo i što ne može da se vrati.

Isti slučaj je sa mnom i sa Brankom. Koliko godina smo nas četvoro bili zajedno. Evo, sad se sećam trenutka iz šezdeset i neke godine u Babićevoj kući. Veče zimsko, šporet gori i Ljubina nam peče meso u šporetu, na žaru. Trenutak koji je otišao u nepovrat, a koliko je još takvih. Koliko smo puta nas četvoro sedeli za stolom – godinama: doručak, ručak, večera, spavanje, ustajanje. I sada može da se desi da sedimo za stolom samo nas četvoro, ali to više nije to.

Ne znam da li Milenko i Ljubina pomišljaju na te trenutke prošlosti. I ako pomošljalju, šta bi dali da se jedan od tih dana vrati. Nešto što je tada bilo normalno, sada zbog svoje prolaznosti, izgleda lepo i tužno.

Isto tako zamišljam dan: Zoka u prvom razredu srednje škole, Filip u prvom ili drugom osnovne. Došli su iz škole, ja i Rada sa posla. Ručak. Kako će već tada da budu daleki ovi dani! Kako ću, bar ja, da budem tužan što su tako brzo prošli. Kakva li će tada osećanja da mi izazove podsećanje na jedno veče: spremamo Filipa za spavanje, svi u istoj sobi, igramo se sa njim, Rada viče na nas što joj smetamo, on se smeje, hoće po svaku cenu da ugrize sestru, ja ga šljepkam po goloj guzi…

To je taj život i lep i tužan. I ne znaš da li je više lep ili tužan, jer svaki lep dan kada prođe postaje tužan pri sećanju na njega – šta ćeš…

O srpskom mentalitetu

Ponedeljak, 23. mart 1992.

Na radiju vest: u Albaniji poraz socijalista-komunista. Pobeda Demokratske stranke!

Ostaje samo još jadna i bedna Srbija. Albanci su pokazali da imaju nešto što su Srbi izgubili pre pedeset godina. Dobijam utisak da se radi o narodu gde svako samo sebe čuva i čiji mentalni sklop ne prihvata misao o bilo kakvoj promeni. Narod koji ne želi nikakvu promenu i zadovoljava se najminimalnijim, samo da mu ne bude još gore. Ako je juče imao imao kilo hleba, a danas za pola, on ubeđuje sebe da mu je i to dovoljno i ne pomišlja da bilo šta promeni.

Suština ovog naroda je izgleda u jednoj „mudrosti“: i da dođe drugi, isto bi bilo. Veća budalaština se ne može zamisliti! I dok u celoj Evropi, pa sad i Albaniji, narod ide da menja, da pokaže da njegovo poverenje nije večito, Srbi fatalistički trpe i prihvataju vlast kao nešto zauvek dato. Ne shvataju da je upravo vlast nešto što treba često i lako da se menja. Kod nas uopšte ne postoji svest i shvatanje da je naše pravo da promenimo vlast i da to nije ništa protivzakonito.

Dva sloma Srbije – sve je prekrila tamna i gusta noć

Sreda, 1. april 1992.

Nekada dan smeha i šale. Sećam se da je to Čkaljin rođendan i Studija B, a mislim i da je Čaplin rođen na ovaj dan. Sada nema smeha, nema šale. Pritisli narod Sloba, Šešelj i SPS, pa jedva diše od težine.

Popodne sam gledao prenos Skupštine i dočekao da vidim, po meni, konačan slom Srbije. Jedan poslanik u parlamentu države, koja je država svih svojih građana, javno je zapretio delu građana da će ih spakovati u kamione i vozove (verovatno sa trakama žute ili neke druge boje oko ruke) i proterati iz Srbije. Neće ih postreljati, što je vrlo humano, a dozvoliće im da ponesu sve što budu mogli – svako po jedan kofer. Radi se, naravno, Hrvatima.

I nije slom Srbije u tome što je taj to rekao za govornicom parlamenta. Slom Srbije je u tome što su svi ostali ćutali i nisu se u ime parlamenta ogradili od ovih patoloških izjava.

Oko osam uveče sam otišao u „Viking“ da gledam utakmicu. Peca, Miki, Ćira i Jovica su već bili tamo. Posle je došao Kraka, a kad je Zvezda povela stigao je i Cane. Sve je počelo lepo, 1:0 za Zvezdu i onda kraj – 3:1 za Sampdoriju.

I to je drugi slom Srbije istog dana. Jedino što je u Srbiji funkcionisalo i uspevalo bila je ta Zvezda, a sad je i s tim gotovo. Posle ove sezone odlaze svi i to je kraj fudbala u Srbiji. Sve dalje će biti bez ikakvog smisal i svrhe. Zvezda dolazi u grupu švajcarskih, kiparskih i norveških timova sa kojima će igrati jedno ili maksimalno dva kola i kraj. Uostalom, i nije mi žao jer je i ovo dokaz da u Srbiji sve mora da propadne. Šta i da očekuje tim, odnosno klub koji u svojim vrhovima uvek ima prisutne jednog Milorada Unkovića, Radmila Bogdanovića i Arkana.

Sve je prekrila tama i gusta noć.

O izdajnicima

18. april 1992.

Dok sam radio slušao sam „Od doručka do ručka“. Javljali su se slušaoci uglavnom u vezi sa ultimatumom Srbiji od strane celog sveta. Stvara se podela u Srbiji. Jedni su normalni i misle kao sav pošten svet. Drugi bi ratovali protiv Amerike i celog sveta.

Nadam se da je nas, normalnih, više. Nazivaju nas izdajnicima. Kakvi smo to mi izdajnici? Ako je ideal Srbije da bude demokratska, ekonomski jaka, sa privrednim, kulturnim i drugim vezama sa celim svetom, onda je patriota onaj ko radi za stvaranje takve Srbije, a izdajnik onaj ko radi na tome da se stvori Srbija suprotna ovoj. Izolovana, bedna i siromšana, nedemokratska i totalitarna. Oni koji su za to da se bijemo sa Amerikom i koji pričaju da smo mi izdajnici, u stvari su izdajnici, i rade na tome da ona bude izolovana i upropašćena. Izdajnicu su upravo oni koji kažu da smo mi izdajnici. Mi jesmo izdajnici, ove i ovakve Srbije, ali nismo izdajnici slobodne, jake i demokratske Srbije.

Da li je Nemac koji je bio protiv Hitlera izdajnik Nemačke? Jeste, ali Hitlerove Nemačke, a ne Geteove Nemačke. Koja je Nemačka  bolja, jasno je. Ista je situacija i kod nas.

Nije dovoljno vikati: „Ja sam Srbin, ja sam patriota, ja sam protiv Amerike, itd.“, već treba videti šta će biti rezultat toga. Ako je to izolacija i mržnja celog sveta, onda je taj izdajnik, a ne mi.

Javio se jedan slušalac, Ramiz, musliman. Neko mu je telefonom rekao: „Marš iz Srbije, đubre muslimansko!“. Čovek je plakao preko radija.

Panika

Velika subota, 25. april 1992.

Ustao sam ranije, doručkova i pošao kod Grge. Tamo su već bili Ćira i Zoran. Prvo smo Ćira i ja išli za pruće, a oko pola deset došao je Mića i počeli smo sa sređivanjem (prasića). Pošli smo oko jedan sat. Traktor je vozio Ćira, a išli smo kolima pop i ja. Našli smo lepo mesto, hladovinu pored Ponikvice, sa mnogo granja i čim smo stigli počeli smo da ga skupljamo. Izgoreli smo dve prikolice granja. Tada su došli Saša Peca, Desimir i Mića sa Ivanom.  Stavili smo pečiva u 2:45. Počela su da se peku, ali – slabo! Postalo je sumnjivo. Oko četri sata smo utvrdili da žara uopšte nema.

 Počinje panika, šta da se radi?

Grga i Ćira polaze traktorom da nađu lozu. Posle njih polazimo Desimir i ja za tuluzinu, ali menjamo plan i idemo u Gradište za ćumur. Pečiva se dižu u stranu. Put izravan i pun blata. Zaglavljujemo se na više mesta kao na reliju Kamel trofi. Jugo se ne vidi od blata, a i (Desimir) Ćira blatnjav od guranja. U Gradištu smo uzeli ćumur i vratili se, ali sada drugim i boljim putem.

Kada smo stigli, loza je već bila izgorela i pojavio se žar. U 17h je počelo pravo pečenje. Vratila se i atmosfera.

Umor od praznika

Petak, 1.maj 1992.

Prvi maj. Nekada veliki praznik, a sad sve mrtvo i prazno. Ustali smo, pili kafu i doručkovali, kao svake nedelje. Posle ručka smo išli u Tumane jer su tamo bili Branko, Mika i Milan. Tražili smo ih, penjali se po brdu, ali ih nismo našli, pa smo popili kafu i otišli u Krivaču da se Milenko i Ljubina podsete kada su sa mnom bili tu pre trideset i više godina. Kući smo se vratili oko 6.20. Filip je zaspao u kolima i tako je spavao sve do sutradan. Umorio se od pešačenja po brdu.

Litija

Četvrtak, 14. maj 1992.

Zavetina. Ustali smo, popili kafu. Rada ima još nešto da sredi po kući, a Filip kmeči. Uzeo sam ga, upalio jugo i odveo kod Ljubine. Odneo sam Ćiri korito koje je kod mene bilo još od Uskrsa. Posle toga sam otišao u Gradište da kupim vino. Vratio sam se brzo jer u 10 sati polazi litija.

Kreće se ispred crkve. Napred barjaci i srpska zastava koju nose momci – neoženjeni. Povorka se kreće kroz selo, a žene iz sita bacaju žito, bombone i sitan metalni novac. Išli smo prema školi, onda skrenuli u polje pored ciganskih kuća. Prvo stajanje kod oraha gde je urezan krst. Popovi su čitali molitve za zdravlje i sreću stanovnika Braničeva i za dobru žetvu. Onda se tri puta obiđe oko tog drveta i krene dalje. Usput se prave venčići od žita i stavljaju na barjake. Krst je urezan u još jedan orah kod Brančetovog vinograda i posle i na jedan stari brest iznad Iketove vodenice. Onda smo se vratili u selo gde je opet celim putem do crkve na povorku bacano žito, bombone i novac. U porti je na kraju prerezan slavski kolač i litija je bila završena. Posle toga sam kupio kiselu vodu i preostalo je samo da čekam goste.

Pokušao sam da gledam utakmicu Zvezda – Partizan, ali sam zaspao. Pre utakmice se izvodila himna „Hej, Sloveni“. Publika zviždi i počinje da peva „Od Topole…“. Niko ne ustaje.

Glavno u novinama. Juče je otkriven spomenik Draži Mihailoviću na Ravnoj gori. Preko 100.000 ljudi. Govorio Vuk.

Sunce će uvek grejati

Utorak, 2. jun 1992.

Vreme je sunčano i toplo i to je jedino što u ovoj zemlji prija. Posla opet nema. Kući sam pošao ranije, oko jedan. Na pumpi redovi za običan benzin. Nisam hteo da odem da čekam.

Nastaviće se…

Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.

Napomene

Zahvaljujemo se Filipu i Ani Dašić iz Braničeva na pomoći u izradi ovog teksta. Dnevnici Bobana Dašića i porodične fotografije su ustupljene njihovom ljubaznošću. Sve fotografije na ovoj stranici su vlasništvo porodice Dašić (ukoliko nije drugačije naznačeno) i potrebno je dobiti njihovo odobrenje za bilo kakvu upotrebu ili deljenje. U okviru ove stranice je korišćen video sadržaj kako bi se što verodostojnije dočarao duh vremena u kojem je živeo Boban Dašić. Video materijal je umetnut na stranicu sa Jutjuba. U opisima ispod svakog umetnutog snimka su navedeni nazivi Jutjub kanala odakle su preuzeti.

Boban je ostavio veliki broj stranica dnevnika. Nije bilo moguće preneti celokupan sadržaj. što je zahtevalo izbor pojedinih zapisa i njihovo uređivanje za potrebe objavljivanja na ovom sajtu. Odabran je sadržaj, koji po procenama uređivača, verodostojno predstavljaja različite strane njegove ličnosti i odražava duh vremena o kojem je svedočio. Pored toga, vodilo se računa o konciznosti i atraktivnosti sadržaja što je uobičajeno prilagođavanje za publiku digitalnog doba. Dalje, zapisi o pojedinim danima nisu u celosti preneti, vodeći se već opisanim kriterijumima. Konačno, uređivanje je podrazumevalo i izvesne stilske i gramatičke intervencije radi što boljeg ugođaja čitalaca.

The post To je taj život i lep i tužan appeared first on Moje Braničevo.

Braničevo je prvi put pomenuto u osmanskom popisu stanovništva sredinom XIV veka. Prema turskom defteru srednjovekovno selo Bihotince (stari naziv sela do 1882.) je brojalo 31 kuću, odnosno oko 300 stanovnika po slobodnoj proceni. Međutim, turski defteri nisu pouzdani. Prvo, jer su popisivane poreske glave, a ne celokupno stanovništvo. Turskim vlastima su se plaćala dva poreza: carski harač – za svakog muškarca starijeg od 7 godina i vezirski porez – za svako oženjeno lice. Ovde se krije drugi razlog manjkavosti turskih popisa. Seoski kmetovi su bili dužni da svake godine dostave spiskove za porez, ali su često prijavljivali manji broj poreskih glava.

Drugi srpski ustanak i delimična autonomija Srbije nije mnogo izmenila praksu seoskih kmetova. Razlika je bila što su broj poreskih glava sada dostavljali domaćim knezovima, a ovi se dva puta godišnje sastajali na narodnim skupštinama i utvrđivali visinu narodnog poreza. Plaćao se djurdjevski porez i mitrovski porez, kao i carski harač Turskoj. Spiskovi poreskih glava su se dostavljali svake godine, za svaku narodnu skupštinu.

Prvi popis celokupnoog stanovništva i imovine u Srbiji je sproveden 1834. godine.

U ovom tekstu se daje pregled broja stanovnika Braničeva po popisima u modernoj srpskoj državi, tj. od početka XIX veka. Podaci kažu da je selo imalo najviše stanovnika početkom prošlog veka, ali se u ovom trenutku broj toliko smanjio da se uskoro može izjednačiti sa brojem stanovnika u prvoj polovini XIX veka. Pravo malo bogatstvo su izvorne popisne knjige iz XIX veka jer se u njima mogu pronaći imena predaka sadašnjih stanovnika sela ili saznati nešto novo o porodičnom stablu. Zato ih ne možemo posmatrati kao puki statistički pregled, već su ujedno deo intimne istorije svake braničevske porodice.

Popisi u XIX veku

1834: Selo Bikotince ima 462 stanovnika. U 65 kuće zabeleženo je 72. poreske glave, 235 malih i velikih muških glava, a za vojsku sposobnih 89. U selu je živelo 227 žena. Ovo je bio prvi popis celokupnog stanovništva i imovine u Kneževini Srbiji. Popisom nisu obuhvaćeni Turci i Romi (poslednji jer nisu bili podložni plaćanju poreza). Rezultati ovog popisa su objavljeni tek sto godina kasnije (1984.) nakon istraživanja nesređene građe u Arhivu Srbije.

1841: nema podataka za Bikotince. Rezultati nisu nikada objavljeni jer je se popis zvanično smatrao nepouzdanim na teritoriji čitave Srbije zbog silnih propusta na terenu.

1843: Bikotince ima 559 stanovnika. Muških 289 i ženskih 270.  Reč je o još jednom nepouzdanom popisu na teritoriji Srbije budući da su ga, po istorijskim izvorima, obavili manje sposobni i  nedovoljno obučeni činovnici. Rezultati popisa nikada nisu objavljeni u zvaničnim izvorima. Srećom, sačuvana je izvorna knjiga popisanih lica meštana Braničeva odakle su preuzeti podaci o broju stanovnika. Pored turskog deftera iz 1467., ovo je najstariji do sada poznat dokument popisa meštana sela. Moguće je potražiti svoje pretke prateći isključivo mušku liniju, jer su žene popisivane zbirno, a muškarci poimenice.

1846: Bikotince ima 559 stanovnika u 81 kući. Tačnost podataka se meri sa popisom iz 1834. godine. Ovim popisom su po prvi put obuhvaćeni Romi u Srbiji.

1850: nema podataka za Bikotince. Čitavom popisu na terotiriji Srbije je osporena pouzdanost. Razlog je što nisu dobro popisani stanovnici Beograda. Prvi put je popisano vlaško stanovništvo.

1854: nema podataka za Bikotince jer su zvanični podaci prikazani po okruzima, a ne selima i gradovima. Popis se smatra pouzdanim. Zanimljivo je da su stalna prezimena u Srbiji uvedena 1851. godine. Do tada su u upotrebi bila prezimena izvedena od imena oca što je stvaralo brojne administrativne probleme. Stalna prezimena su uvedena kako bi se olakšalo vođenje građanskih, duhovnih, školskih,vojnih i sudskih evidencija. Korišćenje stalnih prezimena se naročito odnosilo na konškripcije (popise) kako bi se u sledećim popisima umanjeni problemi zbog prezimena popisanih lica.

1859: Bikotince broji 730 stanovnika i to 390 muška 340 ženskog roda. Zvanični podaci su dati po okruzima i ne sadrže broj Bikotinčana. Međutim, sačuvana je izvorna popisna knjiga odakle su preuzeti navedeni podaci o meštanima sela.

1863: Bikotince broji stanovnika 785 stanovnika i to 392 muška 393 ženskog roda. Zvanični podaci su dati na nivou opštine Bikotinačke koja je u tom periodu uključivala Ponikve i Donju Kruševicu (ukupno 1280 stanovnika, 643 muškaraca i 637 žena). Sačuvana je popisna knjiga odakle su preuzeti navedeni podaci o stanovništvu u samom selu. Pored toga, popisani su podaci o zdravstvenom stanju, nepokretnoj imovini i prihodima.

1866: Bikotince ima 810 stanovnika u 130 kuća (415 muškaraca i 319 žena). Popis iz 1866 se može smatrati prvim modernim popisom u istoriji Srbije. Neposredno pre popisa formirano je statističko odeljenje pri Ministarstvu finansija koje je izradilo statistička pravila i formulare. Korišćen je vrlo moderan pristup za to vreme poput onih u evropskim zemljama što je podrazumevalo da tom prilikom svo žiteljstvo jednog i drugog pola na prepis uzeto i to gde se koji zatekao.

1874: Bikotince broji 877 stanovnika (437 muškaraca, 440 žena) koji su živeli u u 155 domova. Ovo je bio poslednji popis u Kneževini Srbiji i poslednji popis u Bikotincu. Narodna skupština je proglasila Kraljevinu Srbije 1882. godine, a iste godine Bikotince je postalo Braničevo. Selo je dobilo ime po oblasti između Morave i Dunava. Sačuvana je izvorna popisna knjiga poslednjeg popisa u kojem je Braničevo bilo Bikotince.

1884: Braničevo ima 1065 stanovnika.  Selo broji preko 1000 stanovnika po prvi put od svog postojanja. U 164 doma živelo je ukupno 540 muškaraca  –  287 oženjenih, 229, neoženjenih, 24 udovca; 525 žena – 229 udatih, 269 neudatih, 29 udovica. Bilo je 142 pismenih – 133 mušaraca i 9 žena. Sačuvana je izvorna popisna knjiga stanovnika Braničeva. 

1890: Braničevo ima 1090 stanovnika. Ukupno 173 porodice, sa podjednakim brojem žena i muškaraca -545. Reč je o prvom popisu sprovedenom po modernim zahtevima statistike. Stanovništvo je popisano po polu i mestu rođenja, po godinama i bračnom stanju, maternjem jeziku, veroispovesti, pismenosti I zanimanjima. U rezultatima su dati ne samo broj kuća, već i porodica. Popis je obavljen poslednjeg dana u godini i to će postati praksa sve do izbijanja Prvog svetskog rata.

1895: Braničevo ima 1176 stanovnika (605 muškaraca I 571 žena; 183 pismenih i 993 nepismenih).

Popisi u XX veku

1900: Braničevo ima 1189 stanovnika. U 200 kuća bilo je nastanjeno 604 muškaraca i 585 žena. Najviše je bilo porodica koje su brojale između 1 – 5 članova, ukupno 99 porodica. Devedeset porodica (90) je imalo između 6 – 10 članova, dok su najbrojnije brojale zmeđu 11 – 15 članova. Međutim, njih je bilo svega 11.

1905: Braničevo ima 1346 stanovnika. U 245 kuća bilo je nastanjeno 695 muškaraca i 651 žena. Nažalost, popis nije bio dovoljno pripremljen i podaci nisu pouzdani za teritoriju čitave Kraljevine Srbije. Po rezultatima ovog popisa, Braničevo je imalo najviše stanovnika u svojoj dosadašnjoj istoriji.

1910: Braničevo ima 1261 stanovnika. U 234 kuće je živelo 654 muškaraca i 607 žena. Rezultati ovog popisa nikada nisu do kraja obrađeni. Rad na sređivanju popisnog materijala su prekinuti Balkanskim ratovima, da bi po izbijanju Velikog rata i povlačenju vlasti celokupan materijal prenet u Niš gde su ga u potpunosti uništile bugarske okupacione vlasti.

1921: Braničevo ima 1080 stanovnika. Očekivano, broj stanovnika je manji jer je dosta muškaraca stradalo u Balkanskim i Velikom ratu. Spisak stradalih je dostupan u zasebnom tekstu na ovom sajtu.

1931: Braničevo ima 1147 stanovnika.

1948: Braničevo ima 1161 stanovnika. Prvi popis nakon Drugog svetskog rata. Popis 1941. godine nije sproveden zbog ratnih prilika, iako je bio uredno pripremljen.

1953: Braničevo ima 1181 stanovnika.

1961: Braničevo ima 1181 stanovnika.

1971: Braničevo ima 1164 stanovnika.

1981: Braničevo ima 1138 stanovnika.

1991: Braničevo ima 1093 stanovnika, odnosno 980, ako se primeni nova metodologija popisa iz 2002. godine.

Popisi u XXI veku

2002: Braničevo ima 942 stanovnika. Primenjena je nova metodologija popisa po kojoj se isključuju sva lica na boravku u inostranstvu (lica koja borave i rade u inostranstvu duže od godinu dana se smatraju kao iseljena). Po istom principu, stranci na radu i boravku u Srbiji se uključuju u popis. Po metodologiji starog popisa selo bi imalo 1108 stanovnika.

2011: Braničevo ima 805 stanovnika.

2022: Braničevo ima 653 stanovnika.

Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.

Napomene

Zahvaljujemo se Dragiši Giletu Stokiću iz Braničeva na pomoći u izradi ovog teksta. Popisne knjige iz XIX veka su ustupljene njegovom ljubaznošću, zatim uslikane i prebačene u elektronski format za potrebe nastanka ovog teksta. Pored toga, izvorna građa o broju meštana je prikupljena preko dostupnih starih i retkih knjiga objavljenih u elektronskom formatu na sajtu Republičkog zavoda za statistiku. Reč je uglavnom o publikacijama poput „Glasnika društva srbske slovesnosti“, „Državopisa Srbije“, „Statističkog godišnjaka Kraljevine Srbije“ i sl. u kojima su objavljivani rezultati popisa stanovništva Srbije i Jugoslavije. Noviji podaci iz XX veka su takođe preuzimani iz knjiga popisa stanovništva sa sajta Republičkog zavoda za statistiku. Radi objašnjenja okolnosti pod kojima su se odvijali popisi u Srbiji i Jugoslaviji konsultovane su publikacije „Popisi stanovništva u Kneževini Srbiji (1815 – 1882)“ i „Stanovništvo Narodne Republike Srbije 1834 – 1953“. Fotografija seoske administracije je vlasnoštvo porodice Živković iz Braničeva.

The post Braničevo u popisima stanovništva Srbije i Jugoslavije appeared first on Moje Braničevo.

Posvećeno Momčilu Stokiću Tibi.

Ima ona stara engleska bajka o čarobnom pasulju, znate sigurno, o siromašnom dečaku i bogatom divu, odnosno večitoj borbi između malih i siromašnih i silnih i bogatih, kako to već biva u svakoj pristojnoj priči. Postoji naša seoska priča o čarobnom pasulju. I u njoj, na neki način, ima sudara velikih i malih, ali nije to njena vrednost, već što ima mnogo krajeva i samo jedan početak. Njen junak je Tanasije Stokić, delovođa opštinskog suda u Braničevu. Nije moje da sudim čija je lepša, meni je samo da vam prenesem, a vi procenite koja vam je srcu draža.

Onu englesku sam još davno video na televiziji. Sećam se, tek su se pojavili televizori. Nije bilo mnogo aparata u selu i gledanje televizije beše glavna zanimacija i prilika za druženje, uglavnom muškog sveta. Okupe se stariji naveče, u kafanii ili čitaonici, gleda se u tek pristiglo čudo tehnike i komentarišu vesti i događaji. Ponekad bismo se pridružili i mi, seoska mlađarija.

Tako je jedne večeri prikazan crtani film. Skoro na samom  kraju, u trenutku kad div juri dečaka niz stablo pasulja, neko je iz ćoška, promuklim glasom dobacio:  Da l’ su ovako Tasu jurili Englezi??? Malo ko je obratio pažnju na pitanje, osim valjda mene, koga je sudbina predodredila da zanavek tražim odgovor.

Možda zato što nisu znali o kojem Tasi je reč, a možda jednostavno tamo nikoga nije ni bilo, mada bih se zakleo u krsnu slavu da jeste. Već te večeri, (i mnogo puta od tada) odlazio sam u magazu, tu odmah iza moje kuće, i satima sedeo pred ikonom svog detinjstva. Bila je to ilustracija devojke u odeždi sa raširenim rukama. Kruna na glavi je krasila besprekornu plavu kosu koja joj je okruživala blago lice, spokojno poput sudbine. Sreli smo se u detinjstvu, ne mogu tačno da procenim kada, što nije ni važno, jer je meni oduvek bila sveprisutna. Ali te večeri je izgubila oreol svetice. Neznanac iz ćoška je osvetlio očigledno. Važniji je krasnopis nad kojim se uzdizala nego ona sama. Pod težinom njenih bosih nogu, slova su se iskrivila ulevo, te je kurzivom bilo ispisano ime Tanasija Stokića kome se uručuje srebrna medalja za poljoprivredne proizvode iz šeste kategorije na Balkanskoj izložbi u Londonu 1907. godine.

Mnogo godina kasnije, saznao sam od prijatelja, zaljubljenika u istoriju, da je Balkanska izložba u Londonu smišljena kao politički manevar tek krunisanog Petra Karađorđevića. Ispričao mi je da su posle kraljeubistva Obrenovića u Srbiji nastupila teška vremena i da je nova vlast očajnički tražila nova tržišta zbog svinjskog rata, tj. austrougarske trgovačke blokade iz 1906. godine. Izbor je pao na London kao centar ondašnjeg sveta. Postojao je još jedan razlog. Izložba je viđena u očima Kralja Petra kao znak pomirenja sa Britanskom krunom, budući da su nakon Majskog prevrata (1903), prekinuti diplomatski odnosi. Ideju su prihvatile Crna Gora i Bugarska. Odmah su usledile opsežne pripreme u čitavoj zemlji. Na izložbi je trebalo predstaviti najbolje iz Srbije, od umetnosti, običaja, zakona do zanatstva i poljoprivrede. Sve što je vredelo poslato je u London.

Međutim, Tasa nikada nije bio u Londonu. Bar ja nisam saznao da jeste, a verujte mi, raspitivao sam se mnogo. Vremešni Braničevci su slegali ramenima na pomen diplome jer su o Tasi pamtili druge detalje, nevažne za našu priču. U familiji je ostalo tek toliko da je bio delovođa opštinskih sudova u nekoliko okolnih mesta i da je svojevremeno dobio priznanje za pasulj. Doduše, onako stidljivo su dodavali da je bio malo prek i inadžija. Više su pričali o njegovom sinu Spasoju koji je bio odlikovan za službu lično od Petrovog naslednika, kralja Aleksandra Karađorđevića. Tasino londonsku avanturu, ako je i bilo, nisu pominjali.

Onaj isti prijatelj je poznavao antikvara, a antikvar je imao katalog izložbe Balkan Expo 1907. Sećam se kada mi se katalog prvi put našao u rukama. Ruke su mi drhtale, toliko da su slova mogla da se rašrafe sa stranica. Listao sam katalog, tražio da mi se prevede svaki pasus, iščekujući poznato mi ime.

… Milisav Matić, iz sela Carevac, okrug Požarevački – izlaže seme lana.

… Rasadnik okruga Ramskog u Velikom Gradištu – izlaže seme suncokreta.

… Tanasije Milojković, iz Požežena, okrug Požarevački – izlaže druga semena.

Konačno, Tanasije Stokić nije bio među izlagačima. Otkud onda Tasi diploma? I ko je postavio pitanje one večeri? I zašto?

Da l’ su ovako Tasu jurili Englezi???

I zašto bi ga jurili?

Onaj siromašni dečak iz bajke je imao dobar razlog da beži. Uzverao se uz stablo čarobnog pasulja do dvorca pohlepnog diva i ukrao mu zlatnu harfu i gusku koja nosi zlatna jaja. Doneo je kući, siromašnoj majci i obezbedio im blagostanje do kraja života. Tako je dobro pobedilo zlo. Mali velike. Je l’ Tasa pobedio zlo? I kako ga je pobedio? Pisale bi o tome već knjige, pričali bi ljudi. Ali, toga nije bilo. Nikakavo sećanje, nikakav pisani trag, osim dipolome.

Godinama sam sedeo u magazi, tu odmah iza kuće, i smišljao odgovore nad najvećom zagonetkom detinjstva, a ispostaviće se i života.

Tasin pasulj je bio čaroban. U Braničevu, blatnjavom pečkom selu, srezu Golubačkom, živeo je seljak čiji je pasulj omamio nepca probirljive engleske gospode. Krasnopis na diplomi potvrđuje. Možda je Tasa, eto, tvrdoglav i nadmen kakav je po pričama bio, neraspoložen da napusti selo, zaista nije lično posmatrao oduševljenje engleske gospode. Nesvestan događaja, dok je mirisao tek pokošeno seno sa pečkih livada, pasulj je ne samo omamio nepca, več i zamutio um britanskoj aristokratiji željnoj novih egzotičnih iskustava. Po otmenim salonima i londonskim kuloarima se proneo glas o pasulju što prija stomaku pre popodnevne šolje čaja. Tako se dala potera za vlasnikom pasulja čarobnog ukusa iz malo poznatih balkanskih krajeva. Telegrafi su prenosili note sa jednog na drugi kraj Evrope. Digla se administracija u Srbiji na noge. Vlasti su ga ubeđivale, žandarmi su pretili, visila je i služba o koncu, samo je Tasino jok, bre! bilo uklesano u kamen. Uporno je odmahivao glavom. Zamišljao sam Tasu, kako se inati i kako neće da se mrdne i sela. Jok! mu je bilo slađe od veličanstvenog Londona.

Opet, možda je Tasa posetio London i zaprepastio englesku gospodu nekim skandalom. Recimo, da je izložbeni paviljon Srbije obilazila ugledna britanska plemkinja bliska kruni. To je bilo negde nakon Tasinog ručka, kad se sit najeo pasulja i belog luka.  I da je Tasi, kao čoveku iz naroda, nenaviknutom na ovozemaljska čuda, popustila pažnja pred lepotom porcelanske dame. Očaran, u trenutku je ispustio ono što nije smeo. Rezak miris ili samo zvučna poruka svakako nije mogla da doprinese poboljšanju odnosa sa britanskom krunom zbog čega je Tasa bio hitno sklonjen sa štanda Kraljevine Srbije. Samo onako kako se to u svetu diplomatije radi, uz odgovarajuću diplomu.

Ili je možda sve to bilo mnogo bučnije. Da nije, po dobijanju priznanja, onako prek i nenavniknut na englesko mumlanje, ošamario kakvog  ljubopitljivog džentlemna da se prizove sebi i priča razumljivije. I da je nastao rusvaj, toliki da su ga detektivi Skotland jarda jurili kroz čitav grad kao da je u pitanju lično Džek Trbosek. U ovom verziji mi se činilo razložnim da se putovanje u London u porodici zaboravilo. Zamišljao sam, u nešto drugačijim verzijama, da je možda Tasa, pored diplome, doneo još  nešto sa putovanja. Nešto što možda u prvu ruku nije bilo od značaja, ali se u ono predratno vreme, ispostavilo važnim i onda se dala jurnjava za njim. Kako to već biva, vrlo brzo su se sjatili britanski, turski i austrijski špijuni i svi ljubazno raspitivali o Tasi dok se on krio u brdima oko sela.

Verzije i krajeva je bilo sve više kako su godine prolazile. Već u nekom momentu mi se činilo da zamišljam istu priču po drugi ili treći put. Nisam bio siguran i nije bilo važno. Prestao sam da tražim istinski rasplet, već samo novu verziju kraja. Strahovao sam da će se moj život završiti otkrivanjem istinite verzije. Sada znam da sam pogrešio. Zapravo, nekako sam zaključio da je u svemu asnu imao isključivo Tasa. Ne samo što je započeo priču, već se svojski potrudio da ona uvek dobije novi i drugačiji kraj. Nije se on inatio samo Englezima nego samoj smrti. Našao je taj procep između svetova tu negde gde se dodiruju Kotluk i Kamenita, o kojem svi mi ovde u zagrobnom životu pričamo, i u noći kad pun mesec baci prvi zrak od Velike Ravne u ovom pravcu, odšetao niz Seočki put do sela i pojavo se one večeri u ćošku iako ga poodavno nije bilo među Braničevcima. Što je više verzija bilo, duže je živeo. U priči bez kraja obezbedio je večni život, kao što u svakoj bajci treba da bude.

Eto, to vam je ta priča, kako sam je živeo i pričao. Nikad naglas, uvek samom sebi. Verujte, uvek sam se slatko smejao. Nisam vam ja bio vešt pripovedač, a iskren da budem, klonio sam se pričanja. Znate kako je u selu. Metnu vam u usta reči koje niste rekli, malo okite i ispadne čovek lud i naopak. Sad mi već niko ništa ne može. Tu sam, a nisam. Došao sam do svog ovozemaljskog kraja, pa, velim, da podelim dok još ima sećanja na mene i Braničevaca da je čuju. Ali priča, izgleda, nije blizu kraja, možda nikad neće ni biti. Možda se krajevi još više umnože. Ako se ikada završi, ne bilo vam teško, dok ste u prolazu na nekim zadušnicama, zastanite i ispričajte pored mog spomenika. Možda se tada smirim.

Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.

Napomene

Priča je inspirisana istinitim događajem iako je poprimila fantastične elemente na sajtu Moje Braničevo. Svaka sličnost sa stvarnim likovima je namerna, svaka sličnost sa izmišljenim događajima je slučajnost. Zahvaljujemo se Ivani Stević iz Braničeva na pomoći u nastanku priče i na ustupljenim porodičnim fotografijama. Prve dve fotografije u tekstu su vlasništvo porodice Stokić iz Braničeva. Ostale fotografije su preuzete iz zvaničnog kataloga izložbe The Balkan states exhibition : 1907, Earl’s Court, London S.W., [London Exhibitions, Ltd.] koji je dostupan na internet sajtu archive.org.

The post Čarobni pasulj appeared first on Moje Braničevo.

Postoje događaji koje valja pričati u ovo doba godine. Narodno verovanje veli da se u danima od Božića do Bogojavljenja otvara tlo i nečista bića hodaju zemljom. Zato nije bilo dobro omrknuti vani, niti po mraku ići, a kamoli ostavljati delove odeće po avliji. U ove dane nije bilo mudro ništa od posla započinjati jer će po zlu krenuti. Stari su najzlosutniji period godine nazvali – nekršteni dani.

Davno su nestali nekrštani dani iz života Braničevaca, ali priče o onostranom i dalje opstaju. Dovoljno je da se pomene Mrtvica, taj nikad dobro osvetljeni i jedva naseljeni deo sela, i da se neka nelagoda uvuče među prisutne. Jašta, to samo Braničevci mogu osetiti, a kako i ne bi kada se tamo dese nikad razjašnjena ubistva.

Priče o onostranom neće nestati. Uvek se šapuće da neka žena vrača. Zazire se od klipova kukuruza, vunice i kokošijih nogu nađenih na raskrsnicama ili ostavljenih pred kapijama. Ponekad se desi događaj koji se poluglasno prepričava. Što ga više ušiju čuje postaje sve kitnjastiji, a onda netragom nestane. Neko poveruje, većina odmahne glavom i zaboravi. Kažu da su u strahu velike oči ili je možda samo do dobre rakije.

Kako god bilo, evo jedne skorašnje priče. Njen glavni junak je mladić, dovoljno star da mu se veruje, i dovoljno razborit da u bajke ne veruje.

Desilo se da je ozbiljno omrknuo u provodu. Već je nastupilo ono doba noći kad nestaje granica između sveta živih i mrtvih. Veselo društvo ga je dovezlo do raskrsnice na početku sela. Ko god na njoj skrene u Braničevo, pogled mu se razvuče u dugu asfaltnu liniju što se sve više sužava dok ne spoji načičkane ruže sa obe strane u jednu tačku. To je Veliki sokak, najveća seoska ulica. Tek tamo na dnu, u toj tački, gotovo neprimetno, da se nazreti blaga krivina.

Baš na toj krivini primetio je svetlost. Tako je bilo isprva, dok ga neka tegoba nije udarila u stopala i prostrujala kičmom završavajući ples po prstima koji su se savijali pod iznenadnim teretom. Jeste svetlost, a i nije. Zurio je u neobičnu pojavu, njemu nikada viđenu i zlokobno neobičnu. Poigravala je, iscrtavajući mrlje po dubini mraka i nije se približavala. Niti se udaljavala. Stajala je, tamo u dnu Velikog sokaka, poput stražara, očekujući susret.

Prvi put te noći, razum je oterao strah. Šta god da je, sa ovog je sveta. Možda samo neko stoji sa baterijskom lampom, pomislio je. Setio se da njegov drugar ostavlja biciklu skrivenu u obližnjem ružičnjaku da se ne vraća peške iz noćnog provoda. Odlučio je da je noćas pozajmi.

Ubrzo se približio  krivini. Svetlost se nije pomerala. Nije se ni udaljavala, već je sve više poprimala ljudski oblik. Osetio olakšanje i nasmejao se samom sebi usporavajući biciklu. Gotovo je stao, kad mu tegoba ponovo navali na telo, ovog puta toliko da su kosti pucale. Kriknuo je!

Žena je lebdela iznad zemlje!

Raščupane kose, čas devojka, a čas baba, strujala je nošena tamom oko zavežljaja uvijenog belim čaršavom.

Okretao je pedale takvom silinom da je zaboravio kuda je prošao i kako se našao u kadi. Zaboravio je gde je ostavio biciklu. Zaboravio je gde se izuo i gde je ostavio odeću. Odvrnuo je slavinu i prepusto se umirujućem dejstvu vode.

Drugi put te noći, razum je oterao strah. Šta god da je video – ne postoji. Nije bilo moguće, uveravao je sebe. Verovatno je  plod njegove uobrazilje ili možda je malo više alkohola učinilo svoje. Naposletku, takvih pojava ima samo u pričama. Uskoro je san progutao napetost.

Ujutru je saznao da je te noći umrla starica. Živela je na onoj blagoj krivini Velikog sokaka što se ugleda čim se skrene u selo.

Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.

The post Nekršteni dani appeared first on Moje Braničevo.

Združene austrougarske i nemačke vojne snage su napale Srbiju u jesen 1915. godine. Oslabljena ljudskim gubicima iz prethodne 1914. godine, epidemijom tifusa i teškoćama u snabdevanju srpska vojska nije izdržala udar i usledilo je povlačenje ka jugu. U početnim danima oktobra, Austrougari su usmerili napad na okolinu Beograda, dok su se operacije nemačke vojske odvijale istočno od srpske prestonice. Zadatak da brani potez od Grocke do Dobre dobila je srpska Treća armija u čijem sastavu su bile Drinska i Dunavska divizija prvog poziva i Braničevski odred.

Po gustoj magli, uz prethodnu baražnu vatru, nemačke jedinice su se prvo uputile ka selu Ram izjutra 7. oktobra. Priča kaže da je odlazak prvih nemačkih vojnika lično nadgledao August fon Makenzen, zapovednik Jedanaeste nemačke armije. Na desnoj obali Dunava, u opustelom Ramu, su ih dočekali kapetan Dojčin Stanković, sa polovinom svoje čete i čiča Jovan Pešić, sa četom trećepozivaca. Usledila je odbrana Stiga i Požarevca.

Velimir Stokić iz Braničeva, po zanimanju pisar, se našao u vrtlogu vojnih operacija na desnoj obali Dunava nedaleko od Požarevca. Pero nije ispuštao ni u najtežim borbama beležeći događaje iz svog okruženja od prelaska nemačke vojske preko reke do povlačenja srpske vojske dolinom Morave sve do Peći. Njegove beleške obuhvataju period od 7. oktobra do 24. novembra 1915. godine (23. septembar – 10. novembar 1915. godine po starom kalendaru).

Početak operacija

23. septembar 1915. godine

Iz topova naše baterije tukli smo neprijateljske dereglije i lađe koje su vršile prevoz trupa za ostrvo i danas su se prvi put javili neprijateljski topovi sa ostrva bacivši nekoliko metaka na naše položaje.

24. septembar

Danas smo vodili borbu ceo dan sa neprijateljem, pridveče je arhiva i magacinske stvari iseljeno i poslato na komorskim kolima u varoš koje sam sa stražom sproveo, a uveče se vratim natrag u bateriju^[1]. Noću između 24-25. neprijatelj je cele noći tuko našu bateriju i nigde nam nije dao (nedostaje deo teksta^[2]) oko topova. Strašniju noć nisam u veku od ove proveo.

25. septembar

Od 6. sati izjutra odpočeli smo dejstvovati, na neprijatelja u ostrvu koje nas je tuko topovima sa raznih strana i po nesreći našoj, koristeći maglu izvršio je prelaz na našu stranu, a dotle nas je tako tuko da nam  zapali zemunice i utvrđenja topovska, i dalje se nije moglo kod topova šetati, te smo se moralli povući sporednim šancem mileći do puta, a odatle u selo. Topove smo ostavili pošto smo zatvarače (sa^[3]) sobom poneli.

26. septembar

Danas smo srećom našom spasli topove topova^[4] i na položaj više sela Dubravice sastala su se sva tri voda, i odatle jako dejstvovala na neprijateljsku pešadiju koja je nadirala ka Petci. Oko 4. sata posle podne, po naređenju komadanta konjičkog puka g. Stevana Švabića povukli smo se ka selu Živici, gde smo se preko noći utvrdili i čekali zoru.

27. septembar

Ove noći neprijatelj je svojim svetlećim kuglama tako osvetljavao celu okolinu od Kostolačke kose do Morave, da je izgledao kao na kakav vašar, a pri tom, borba se je s’ vremena na vreme jako vodila, i odavde smo dejstvovali celog dana. Neprijatelj je strašno tuko sa (topovima^[5]) velikog kalibra naše položaje a (posebno^[6]) Zabelu.

28. septembar

Danas smo ceo dan ostali na istom položaju i dejstvovali jakom vatrom.

29. septembar

I ovoga smo dana tukli sa istih položaja do posle podne, kada je naređeno da se od 4. sata otvori brza paljba na selo Brežane, jer naša pešadija ima naređenje da se selo mora štititi od neprijatelja, i tako smo uradili, ali smo se pred mrak morali povući unazad jer je naša pešadija odstupila usled nadmoćnijeg neprijatelja.

30. septembar

Danas smo menjali više položaja oko puta Živica – Požarevac i tukli neprijatelja ceo dan, no on je sa topovima velikog kalibra tako jako dejstvovao, naročito na Zabelu, koja im je pala u ruke oko 2. sata posle podne, i mi se sa topovima u mrak povučemo unazad, gde nas je nađe komandant odseka i naredi da se krenemo ka vašarištu  požarevačkom. Tu smo stigli oko 8. sati uveče, i ja sa komandirom odem kolima do komandanta artiljerije gde dobije komandir naređenje da (se pomeri^[7]) ka selu Lučici. U 12 sati noću smo promarširali preko Požarevca, gde je vladala mrtva tišina.

1. oktobar

Danas smo osvanuli u selu Lučici, gde smo čekali dalje naredbe. Tada je baterija počela tući da se nije moglo ni napred ni nazad. Oko 11. sati kenulo se preko (nedostaje reč^[8]) ka Moravi  utvrdilo se na položaju kod Šljivovca^[9]. Danas sam bio pošo sa fijakerom do Rabrova radi prijema novca u Braničevsko. odredu^[10], ne misleći o prilikama, vratio sam se natrag.

2, 3, 4, 5. oktobar

Ova četri dana, ostali smo na istom položaju i dejstvovali jako na vodeni most na Moravi. Neprijatelj je takođe tuko naše položaje sa većim i manjim topovima. Ovih sam dana išao u Lučicu te kupio jednu svinju i vina za čas’. Tu sam video šta rade naši vojnici 6. puka. Navukli (nedostaje reč^[11]) u jednu avliju i iz buradi pune je vinom. Oko 6 sati uveče dobijemo naređenje da se povučemo nazad. I tako i uradimo, no neprijatelj primetivši da nas nema na položaju odpoče nas goniti i tako nas je hteo iseći u dva maha i sve žive da povata, te se ustavimo u Aleksandrovcu.

6. oktobar Sv. Toma

Danas smo osvanuli u Aleksandrovcu gde smo se (nedostaje reč^[12])  do 11. sati. Tu sam išao u crkvu te pripalio sveću misleći na dobro svoje i svojih (naknadno umetnuti dodatak: i kupio sveću za Sv. Luku). Od 11 sati krenemo se na položaj Šestara^[13] i tu kod Mirijeva, namestimo bateriju. Tada smo u prolazu naišli na jedan veći vinograd neobran, te ga je naša vojska opustela.

7.oktobra

Danas dobijem pismo od dece da su u Svilajncu i odma se javim komandiru te mi odobri, i ja se sa komorskim kolima krenem za Svilajnac da stignem u veče i odma se sa njima javim. Danas je baterija pretrpela jake udare od neprijateljske artiljerije, jer je  je zatrpavana topovima sa zrnima velikog kalibra, a naročito levi vod (nečitko ime oficira) koji je tukao neprijateljsku pešadiju na 600 metara i umalo što nije bio zarobljen ceo vod. Te se uveče krenula cela baterija na položaj kod sela Sibnice.

8. oktobar

Danas je cela baterija bila na položaju desno od sela Sibnice i slabo je dejstvovala i uveče u sami mrak povuče se naviše (nedostaje reč^[14]) četereškog manastira^[15].

9. oktobar

Danas je baterija ovde primila od neprijatelja jake udare jer je dobacivao zrnima u samu bateriju te je strašno dejstvo bilo i tu je poginuo jedan vo, a jedan teško ranjen.

10. oktobar

Danas je plasirana baterija na prihvatni položaj u samom selu Viteževu i tu je imala odmora ceo dan.

11. oktobar

Ovoga je dana baterija izvedena na položaj više sela Viteževo i vođena je jaka borba ceo dan. Tada sam odneo na položaj oficirima (nedostaje reč^[16]) hranu i pretrpeo sam veliki strah dok sam se natrag kod komore vraćao jer je neprijatelj dobacivao čak i puščanim mecima do baterije. Oko 6. sati uveče baterija se kreće ka Svilajncu i tu, u prolazu, bude na odmoru, u Kušiljevu jedno 2. sata. Ovoga je dana naša vojska  počinila čudesa po selu. Naročito je rasuto vino i razvučeni (nedostaje reč)  da su čitavi (nedostaje reč) upropašćeni^[17]. 

12. oktobar

Ovoga je dana (baterija^[18]) stigla na više sela Gložana i plasiran na položaj Vrlaški hum. gde je ostala do 6. sati uveče.

13. oktobar

Danas je baterija osvanula i namestila topove više sela Vrlana odakle je počela dejstvovati.

14. oktobar

I danas je baterija ostala na istom položaju a ja dobijem naređenje da se sa komorom vratim za u selo Mirijevo. I oko 10. sati krenem, a stignem u selo u četri sata uveče. Tada sam sam u prolazu odneo na kolima jednog teško ranjenog narednika iz mitraljeza. Odem u (nedostaje reč^[19]) bolnicu u selo Vojsku, gde me je lekar hteo vratiti  natrag da se nisam umeo naći.

15, 16 i 17 i 18. oktobar

Ovde sam danas sa komorom proveo u selu Mačevac, a baterija je bila na položaju Trifunovo brdo i odatle je imala mestimičnih sukoba. Ali 17. (oktobra^[20]) baterija je pretrpela taku vatru da nije bilo nekih delova pešadije zlo bi se proveli ljudi. Danas je ranjen Milan Jevremović i Jevrem Stokić i uveče (su) došli kod mene te ih namestim u toplu sobu, a ujutru ih uputim u bolnicu. 18. (oktobra^[21]) na Sv. Luku proveo sam do podne sa mojim drugovima, napio sam slavu u kući Petra Martinovića. Njegova mi je baba umesila kolač, a kupio sam balon vina i malo rakije iz sela Vojske. Prase sam ispeko, uzeo sam ga od domaćina za 6. dinara, te napijemo slavu i ručamo. I od ručka se po naređenju odmah krenem sa komorom preko Vojske za Krušar, tada me je neprijatelj tuko topovima uz jedno brdo, pa blagodareći jednom braniku uvučemo se u selo Rajkinac i tu se odomrimo dok se komora prikupi pređemo preko sela Duboke, i tu odmorimo, a ja odem u bateriju na položaj i otud se prevezemo svi do komore. Tu odmorimo do 2. sata noću, a posle krenemo svi za Krušar.

19. oktobar

Danas je baterija osvanula u selu Krušar i tu je provela ceo dan na odmoru.

20. oktobar

I danas je baterija sa celokupnom komorom provela do posle podne u istom mestu, a posle se krene u napred u branik do druma, odakle ja sa dvoja kola odem za Ćupriju za odelo. I tu se sastanem sa mojima, te i prenoćim, a ujutru prođe i baterija preko varoši i namesti na položaj do same varoši, a ja produžim sa komorom u branik do Paraćina.

21. oktobar

Danas je baterija ostala na položaju do same varoši Ćuprije, a ja se krenem sa kolima u Paraćin za odelo i sa mnom pođe Mila i deca koja su noćila zajedno sa mnom u bivaku i u Paraćinu ručamo svi. Tu sam imao jednu pečenu ovcu i kad baterija prođe preko Paraćina ja moje ispratim natrag za Ćupriju, a mi se krenemo maršem ka Đunisu.

22. i 23. oktobar

Danas smo osvanuli u selu Jovanovcu^[22] i tu primili 600 hlebova, te razdelimo i krenemo za Đunis. Imali smo se do mraka prebaciti preko Morave. U Đunis stignemo u mrak i tu primimo malo obuće i konzerve brašna i u 9 sati krenemo napred.

24. oktobar

Ovoga smo dana osvanuli više Ribara i tu kraj puta odmarali i doručkovali, a odatle krenemo dalje putem ka selu Vukanji gde smo i omrkli kod manastira Džigolja^[23] gde smo i osvanuli.

25. oktobar

Danas smo krenuli put preko Jastrepca zvani Grebac preko Klisurice, konak više sela Petrovca.

26. oktobar

Polazak izjutra i odmor više sela Stražave i put za Prokuplje. 27, 28 i 29. Stigli smo u selo Malu Planu na odmor duže vreme. U Maloj Plani proveli smo 5 dana i odatle sam išao u Prokuplje za odelo.

31. oktobar i 1 i 2. novembar

Odmor u Pepeljevcu blizu Kuršumlije. Tada je (nedostaje reč^[24]) bila jaka borba i naročito je postradao naš 9. puk III poziva i poginuo je komad.(ant) puka major Ljuba Bajić gde je u blizini našeg logora i sahranjen.

3. novembar

Polazak iz ovoga sela, topovi preko Kuršumlije za Merdare i Prepolac, a ja sa komorom preko (nedostaje reč^[25]), Rače, Merdara,  (nedostaje reč^[26]) za Podujevo. U Podujevo sam stigao (nastavak u sledećem pasusu)

7. novembra

izjutra, i tu smo ostali sve do 10 . kada baterija naiđe sa topovima i svi se krenemo ka Prištini sa komorom stignem u Donju Brnjicu i tu ostanemo 2 dana. Odatle se krenemo preko Prištine za selo Vragolija i tu smo stigli (nastavak u sledećem pasusu)

10. novembra

Toga dana uveče  spalimo 7 kola komorskih i ja ujutru krenem na položaj kod komandira na Čičavicu gde stignem istoga dana u veče, provedem dan i noć i 14. krenem se za leba u Peć.

[1] Pretpostavka priređivača na osnovu smisla rečenice. U originalu nedostaje deo papira originalnog dokumenta.

[2] Nedostaje deo teksta usled oštećenja papira originalnog dokumenta.

[3] Dodatak radi bolje čitljivosti.

[4] Pretpostavka priređivača usled nečitkosti rukoopisa.

[5] Pretpostavka priređivača na osnovu smisla rečenice. U originalu nedostaje deo papira originalnog dokumenta

[6] Pretpostavka priređivača na osnovu smisla rečenice. U originalu nedostaje deo papira originalnog dokumenta.

[7] Pretpostavka priređivača na osnovu smisla rečenice. U originalu nedostaje deo papira originalnog dokumenta

[8] Nečitko.

[9] Verovatno je reč o selu Šljivovac.

[10] Braničevskom odredu (prim. priređivača).

[11] Nečitko.

[12] Nečitko.

[13] Nečitko, pretpostavka priređivača o nazivu položaja.

[14] Nečitko.

[15] Verovatno je reč o crkvama u selu Četereže. Postoje crkva brvnara i crkva od tvrdog materijala.

[16] Nečitko.

[17] Pretpostavka je priređivača da rečenica ovako glasi. Moguće je i drugačije tumačenje zbog nečitkosti delova originalnog rukopisa.

[18] dodatak priređivača radi boljeg razumevanja.

[19] Nečitko.

[20] Dodatak priređivača radi boljeg razumevanja teksta.

[21] Isto.

[22] Pretpostavljen naziv sela iako je moguć i drugi naziv.

[23] Pretpostavka je da je reč o selu Džigolj, jer ne postoji manastir istog naziva.

[24] Nečitko.

[25] Nečitak naziv mesta.

[26] Nečitak naziv mesta. Pretpostavka je da je reč o naselju Prepolac, ali je ujedno i nelogična putanja kretanja.

Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.

Napomene

Zahvaljujemo se porodici Lazarević i Imamović na doprinosu u pisanju teksta. Posebno se zahvaljujemo Bati Imamoviću, penzionisanom učitelju iz Braničeva koji je pronašao, sačuvao i ponudio dnevnik na objavljivanje. Fotografije Vojnog muzeja, nazvane za potrebe ovog članka „Karta situacije III srpske i XI nemačke armije pre početka prelaza“ i „Kolona haubica na putu za Požarevac“ su preuzete iz publikacije „Srbija i Braničevo u Velikom ratu“ (Istorijski arhiv Požarevac, Posebna izdanja, knjiga broj 10, 2014). Fotografija nazvana „Artiljerija u povlačenju dolinom Morave u jesen 1915. godine.“ je preuzeta sa sajta Imperialnog ratnog muzejta (eng. Imperial World Museum), sa oznakom © IWM Q 52304.

The post Strašniju noć nisam u veku od ove proveo appeared first on Moje Braničevo.

Trojica mladića bez instrumenata. Tako je počelo. Rokenrol je osvojio omladinu širom Jugoslavije i stidljivo se pojavio u seoskim sredinama. Već početkom sedamdesetih u Golupcu su tzv. vokalno-instrumentalni sastavi svirali tvrdi zvuk na omladinskim igrankama. U Braničevo su prvo stigle ploče, a zatim i muzički instrumenti. Led je probio Moma Stokić. Odnekud je pozajmio električnu gitaru i delove bubnja i počeo da stvara buku. Prvi pokušaj oponašanja rokenrola se desio u zgradi nekadašnje osnovne škole. Ovaj incident se ubrzo pretvorio u serijal redovnog uznemiravanja meštana.

Stokićevo igranje sa rokenrolom je posmatrala komšijska ekipa iz seoske donje male. Očigledno je tu bilo malo ljubomore, pa nešto inata i momačkog zanosa jer su trojica mladića naumila da osnuju bend. Nedostajali su im instumenti i muzičke veštine. Mladost ne poznaje prepreke i ubrzo im je omogućeno da koriste opremu golubačkog vokalno-instrumentalnog sastava. Samo je još trebalo da nauče da sviraju! Usledio je period habanja gramofonskih ploča i neprestanog preslušavanja pesama u pokušaju da se što vernije odsviraju. Mukotrpno vežbanje iz noći u noć je dalo prve rezultate.

Stvorena je grupa DAD. Trojica mladića su je nazvali po početnim slovima svojih imena: Dragomir Radovanović Gale (bubanj), Andra Kostić Badža (bas gitara) i Dušan Jevremović Kemba (gitara).

Zlatne godine

Sopstveni instrumenti su doneli ozbiljnost bendu. Badža je prvi kupio gitaru marke Melodija, dok su bubnjevi nabavljeni neverovatnim sticajem okolnosti. Braničevo je u neraskidivoj simboličnoj vezi sa bikom (prvobitni naziv sela je Bikotince) i ova životinja je našla mesto u priči o prvom seoskom rok bendu. Naime, Gale se po odlasku na služenje vojnog roka prijavio kao vrstan bubnjar što ga je dovelo u situaciju da bude poslat na odsustvo i donese svoj instrument. Sve bi bilo u redu da je imao svoje bubnjeve. Njegov deda, Žarko Radovanović, se našao u čudu jer kako da mu se unuk osramoti pred vojskom. Nemavši kud, prodao je bika i kupio unuku bubnjeve.

Zlatne godine grupe DAD su obeležile igranke u bioskopskoj sali Doma kulture. Uzbuđenje među omladinom je raslo kako se subota približavala. Već u toku popodneva se osećala živost gotovo u svakom seoskom sokaku. Devojke su se dogovarale, trčale jedna kod druge da zamene komad odeće ili namaste frizure. Momci su sve to nehajno posmatrali. Jedino su majke bile zabrinute, a očevi, već poslovično namrgođeni, su uvek imali neki savet u poslednjem trenutku. Ali, ko ih je uopšte slušao?!

Prvi akordi DAD-a su otvarali vrata čarobnog sveta popularne muzike. Za svakog mladog Braničevca je bilo važno da se subotom uveče pojavi na igranci. Tih magičnih večeri, na bini, energični Kemba je davao štimung atmosferi, dok je Gale u pozadini rasipao svoj bubnjarski talenat. Samo je Badža pokušavo da napravi neku harmoniju među njima. Uglavnom su zvučali sjajno, a kad nisu, pojačavali bi ton i nesavršenstvo maskirali bukom. Salom su obično odzvanjali Indeksi, Pro Arte, Yu grupa i poneka svetska rokenrol pesma. Ovde je improvizacija dolazila do vrhunca jer niko nije govorio engleski jezik. Na podijumu su igrali svi, ko je kako znao i umeo. Svi su u tim trenucima bili DAD!

Značaj grupe DAD

Grupa DAD je obeležila mladost generacija Braničevaca i Braničevki, rođenih u šestoj i sedmoj deceniji XX veka. Iako bez autorskih pesama, bend je značajan sa aspekta samog postojanja. Rokenrol grupa u to vreme u seoskoj sredini ukazuje na modernost shvatanja njenih tvoraca. Kemba, Badža i Gale su Braničevu doneli nešto novo, a da ni sami nisu bili svesni toga.

Većina meštana nije blagonaklono posmatrala njihov mladalački hir. Zvali su ih čupavcima i za njih su samo lupali u doboš. Duge kose, farmerke zvonarice i buka su bili novi svet, potpuno nepoznat i suviše moderan.

Širem sastavu DAD-u su pripadali roditelji ovih momaka i pokoji lokalni opštinski zvaničnik jer su  podržali njihov mladalački zanos. Važan je doprinos njenog nevidljivog četvrotog člana, Dragana Savića, zaduženog za tehniku i ozvučenje. Konačno, tu je čitava armija tadašnje braničevske omladine koja je hrlila na subotnje igranke. Mnoge su ljubavi rođene uz ritam DAD-a.

Ne postoji događaj koji je označio kraj grupe DAD. Verovatno zato što nikada stvarno nije ni prestala da postoji. Iz subotnje igranke se preselila u priču koje i danas živi među Braničevkama i Braničevcima.

Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.

Napomene

Fotografije su vlasništvo porodica Jevremović, Kostić i Radovanović iz Braničeva. Zahvaljujemo se Andri Kostiću Badži na pomoći u pisanju teksta i pripremi izložbe. Posebno se zahvaljujemo dizajnerima Mariji Milanković Maši i Mariju Mariću na pomoći u pripremi izložbe. Izložba o grupi DAD je organizovana 9. jula 2022. u okviru rok koncerta koji su Braničevcima i Braničevkama pripremili članovi BRANIČEVO ROK-a uz podršku Turističke organizacije Golubac.

The post Grupa DAD appeared first on Moje Braničevo.

Živeo je Ljubisav Đokić skoro čitav vek. Više u ratu, nego miru mada je pušku nosio svega par godina. Leteli su kuršumi vazdan oko njega, jurišalo se, vrištalo, pucalo i ginulo iz dana u dan. Samo, njegov rat niti je ko video niti čuo, osim ono malo preostalih ispisnika iz slavnog Velikog rata. Jedino je njima grmljavina i letnja provala oblaka donosila zimu, a treštanje prangija o zavitini ili kakvom drugom seoskom slavlju – drhtavicu.

Ponekad, u vreme onih strašnih zimskih večeri, kad se i mesec skloni negde od mraza i kad košava satera mrak u braničevske sokake, Ljuba je znao satima da zuri kroz prozor, sve osluškujući i napeto čekajući. Valjda bugarske izvidnice, šta bi drugo.  

Mani se, Ljubo, sedenja! ‘Ajde lezi, čoveče, dockan je. Skapaćeš kraj prozora, govorila mu je žena još dok je bila živa. A ima mnogo godina otkako više nije. Ali, zalud. Sedeo bi tako Ljuba do u gluvo doba noći i čekao nešto samo njemu znano i što jednom izgleda mora doći.

Tako je bilo i ove večeri kad se po ko zna koji put našao u rovovima Solunskog fronta.

Đokiću, živ si!

Ležao je na obodu šume od koje se pružala livada sve do uzvišenja na čijem je vrhu čekao bugarski mitraljez. Već su nekoliko puta tog popodneva jurišali i odustajali na pola livade vraćajući se u sve manjem broju. Na poljani, između šume i brega, ranjenici su zapomagali ostavljeni na milost nekom čudu. Mrtvi su dostojanstveno ćutali.

Sunce je već počelo da zalazi kad je komandant zatražio tri dobrovoljca da se prikradu i onesposobe mitraljesku posadu. Ljuba prvi diže ruku, al’ je potrajalo dok nađoše još dvojicu. Budući najstariji po činu (bio je podnarednik), uzeo je na sebe da se prišunja dovoljno blizu bugarskog položaja i bombom uništi mitraljez.

Sačekali su sumrak i krenuli. Ljuba na jednu stranu, njih dvojica na drugu da otuda pripucaju i zavaraju bugarske vojnike. Srce mu je snažno udaralo. Toliko da je morao je da zastane. Osvrnuo se oko sebe. Ranjenik, gotovo na izdisaju, je ćutao i bodrio ga pogledom. Stresao se, ugrizao za usnu i nastavio.

Sa suprotne strane se prolomiše pucnji i poče uzvratna paljba iz bugarskih cevi. Kasnio je. Puščanu uvertiru zamenilo je štektanje mitraljeza i već je bilo pitanje trenutka kada će ona dvojica pasti. Sve klečeći, često se saplićući kao pijanac na ulici, peo se uzbrdo i došao blizu samog rova kad ga primetiše i sasuše oganj u njegovom pravcu. Nekim čudom se ispred njega našao kamen iza kog se opružio svom dužinom. Olovo je drobilo kamen i tupo udaralo u zemlju oko njega. Držao se o busenje tako čvrsto kao da će se survati niz liticu. Nije mogao da se pomakne. U jednom momentu začuo se neki uzvik iz bugarskog rova i pored njega prasnu bomba.

Diže se prašina i dim, a sa njima i Ljuba, koji svom snagom, u nekom bunilu, hitnu bombu na njih. Opet prasak, jauci, par besciljnih pucnjeva, a onda tišina. Ošamućen, ležao je i čekao. Pomislio je da je sa njim gotovo jer noge nije osećao niti je mogao da se pomeri. Grizao se za usnu sve jače. Spusto je pogled i video da mu je šinjel iskidan. Tek tada, prvo niz vrat, a onda niz celu kičmu, obli ga neki talas i on oseti golicanje u tabanima.

Ona dvojica su se već vratila i izvestiše komandanta da podnarednik Đokić pogibe. Pade komanda da takvog junaka valja doneti nazad među drugove. Posle silnog traženja i povremenog puškaranja, nađoše ga gde leži. Silno su se iznenadili kad ga videše neogrebanog, tako da se jednom vojniku otelo: Đokiću, boga ti tvoga, živ si!

Odlikovan je i poslat na poštedu u pozadinu, ali se tamo nije zadržao, nego je brže-bolje zatražio da se vrati. Zalutali kuršumi su mu prošli kroz šator još prve večeri i nekako mu beše sigurnije na prvoj liniji fronta.

Nemoj, bratko!

Tišina, uvijena u maglu gustu kao mleko, je odzvanjala bugarskim i srpskim rovovima. Vlaga se odomaćila među vojnicima koji su onako dronjavi, uvijeni u ćebad ili krpe, dremali u blatu. Poneko je budan i puši. Učmalost su remetili samo ordonansi večito u žurbi i na smetnji vojnicima. Već danima je tako. Bugari se dobro drže i povremena puškaranja ostaju bez rezultata.

Beše praskozorje kad stiže naredba za napad. Samo bajonet i puzeći u bugarske rovove. U tišini, jedan do drugog, izađoše iz rovova i valjajući se po blatu kao gliste, krenuše napred. Ljuba među prvima. Desnicom je stisnuo bajonet i kako su bliži bili bugarski rovovi, sve se jače grizao za usnu.  

U trenu je nastala klanica. Kao aveti iz magle, blatnjavi i strašni, srpski vojnici upadoše u rovove urlajući na sav glas svoja imena da se međusobno ne pokolju. One bezopasne gliste odmalopre postaše zveri. Bugari, onako bunovni i preplašeni, zapucaše prvo psovkama, pa zatim nasumično iz pušaka koseći i svoje i srpske vojnike. Trezveniji pobegoše, dok se ostatak rvao, jaukao i ispustao dušu. Utom, počeše i oni da uzvikuju srpska imena. U metežu, više se nije znalo ko koga bajonetom seče i rukama davi. I ona magla, gusta i bela, poprimi nijanse crvene. Potpuno van sebe, slep od uzbuđenja i magle, Ljuba se sve snažnije grizao za usnu, skoro da je osećao kako je zubima para, dok je bajonetom sekao čas maglu, čas ljudsko meso.

Trgnuo ga je oštar bol. Krv, vlažna i topla, prvo stidljivo, a potom bujično u talasima, je pojurila niz njegovu ruku. Okrenuo se i na korak od sebe ugledao zbunjenog bugarskog vojnika sa bajonetom u ruci. Ugrizao se za usnu i besan krenuo ka njemu pa ga veštim pokretom sa onom ranjenom rukom ščepao za kosu.

Nemoj bratko!, zacvileo je bugarski vojnik svestan šta mu se sprema.  

Ma, kakva smo mi braća, majku ti, pomislio je Ljuba i zario mu bajonet tik ispod rebara, da bi ga kratkim i naglim trzajem spusto nadole ostavljajući prostor crevima da se prospu u blato.

Posle ovog događaja dobio je drugo odlikovanje i ranu koja nikada neće istinski zaceliti. Kako je stario, ona ga je više pekla. Obično ga je zaticala nespremnog, u časovima samotinje ili pred zoru, ako je budan, baš u ono doba kad se razum povlači pred nakupljenom strepnjom.

U ratu svi putevi vode do neprijateljskih rovova. Kako koji prođeš sve je manje čoveka u tebi, često bi se požalio Koči, komšiji i ispisniku iz solunskih dana.

Rat ti je, Ljubo moj, velika nevolja! odgovorio bi mu Koča. Onda su obojica znali da zaćute.

Ratničke suze

Već se nazirao kraj ratu kada se to desilo. U snažnom jurišu njegova jedinica je napravila dubok klin u bugarskim redovima i izgubila vezu sa srpskom vojskom. Komandant je odredio njega, kao prekaljenog ratnika i nosioca dva odlikovanja, da se vrati nazad i osmotri gde su bugarske linije. Pretila je opasnost da ih opkole.

Dugo je i oprezno hodao. Ne beše mu pravo što nema društva. Ovako, čas je gledao iza, čas sa strane, tražeći sumnjive oblike i pokrete u kojima bi prepoznao kretanje vojske, čas je gledao u zemlju sve pazeći da se ne oda nekom nesmotrenom lomljavom suvog granja. Konačno, u jednom zaseoku naiđe na ženu i odvoji je od radnje da mu pokaže bugarske položaje. Poterao je ispred sebe sve držeći pušku na gotovs.

Kasnije, kako su godine prolazile, sedeći kraj prozora, korio je sebe što je to uopšte učinio. Al’ unazad se nije moglo. Računao je da bugarski položaji nisu daleko i da ona mora znati gde se nalaze jer je nemoguće bilo da onolika vojska neprimećena prođe pored sela.

Preplašena, žena je koračala ispred njega, često se osvrćući i nesvesna svojih pokreta mlatila rukama oko sebe. On se nekako uzbunio i teške misli mu kroz glavu proletoše jer je posumnjao da je u dosluhu sa bugarskim vojnicima i da ga pravo njima u kakvu klopku vodi. Okruži ga sumnja kao neki osip i kako su više odmicali njega je sve više pekla i svrbila.  Kako zađoše u neki gustiš, žena krenu da beži. Iznenađen, povikao je za njom da stane, pa još jednom i još jednom. Već je počeo da je gubi iz vida kad je krenula da se penje uz neki breg.

Puče puška. Žena se stropošta i nesta u gustišu. Naokolo zavlada mir.

Uznemiren, vratio se nazad do sela. Bugari su sigurno čuli pucanj. Odao se, ali među svoje nije hteo bez izvršenog naređenja. U prvoj kući je naišao na starca i dete. Starca su već savladale godine i napustila snaga i ne beše druge nego da mu mališan pokaže gde su bugarski položaji. Opet isti putem, samo sa većim nemirom, jer je ispred njega poskakivalo bosonogo dete u crnom džemperu i podrpanim pantalonama.

Šta ako mali počne da beži? Nije valjda dotle došlo da u dete nišanim, mislio je dok mu je znoj natapao ruke, već toliko da je puška počela da mu klizi.

Kad su bili kod onog gustiša, ugrizao se za usnu. Viknuo je malom da ga zaobiđu. Dečak je slegnuo ramenima i krenuo zaobilaznim putem. Dok je Ljuba drhtao, dečak je veselo poskakivao. Nedugo zatim, dođoše i do kraja nekog šumarka, kad dete zastade i uperi kažiprst ispred sebe. Ljubi je laknulo. Latio se pojasa gde mu je bio zašiven novac i udelio mališanu par groševa.

Dugo je gledao u mališana koji se sav radostan vraćao u selo. Niz obraze su mu krenule suze i više nisu stale sve do onog dana kada su po sili ovozemaljskih zakona morale da išeznu. Te suze, česte među preživelim ratnicima, retko su kvasile obraze, a gotovo uvek pekle dušu.

Šamaranje

Rat je znao da mu udesi svakakve zgode pa i one što čoveka vesele, kasnije, kada ih se seti. Tako je, nekom prilikom, bio zadužen da sprovede manju grupu bugarskih zarobljenika. Beše ih doveo do rečenog mu mesta – prostrane ledine ograđene žicom, dokle se pogled pruža. U jednom delu se nalazilo mnogo civila. Ne gubeći ni časa, kako su stali, zarobljenici su počeli da se penju i tresu ogradu u nameri da se izmešaju sa civilima. Odlučan, kakav je bio, on diže pušku u vis te poče da puca i preti da će već naredni kuršumi završiti u njima ako se ne udalje od žice. 

Privučen larmom, odjednom se ispred njega stvori oficir, kapetan po činu, i sve unoseći mu se u lice, poče da ga grdi. Dreka je privukla drugog oficira, na kapetanovu nesreću, po činu mnogo višem od njegovog. Gledao je Ljuba, sav u čudu, kako se iza kapetanovih leđa žurnim korakom približava niko drugi do vojvoda Stepa Stepanović. Onako nizak rastom, sablja mu se vuče po zemlji te sve hita ka njima korakom dvaput dužim nego uobičajenim. Ne pita ništa kapetana, već njega, čemu ova galama. Ljuba reče kako je bilo, kad Stepa izvuče sablju i pljoštimice raspali kapetana par puta po zadnjici, kao da je dete uhvaćeno u krađi komšijskih trešanja. Kapetan se postide, salutira i ode, a za njim Stepa tamo otkud je i došao, a Ljuba ostade sa Bugarima, valjda jednako zatečenim ujdurmom među srpskom vojskom.

Poslednja noć

Događaji su se i dalje nizali, uostalom, kao i mnogo puta do tada, samo možda drugačijim redosledom. Setio se gladi i zime u albanskim gudurama, umiranja na grčkoj obali i mnogih drugih.

Već je nastupilo ono doba noći kad nestaje granica između svetova živih i mrtvih. Bilo bi ovo posve uobičajeno veče da nije ugledao senu, gotovo neprimetnu u početku i skrivenu među mnoštvom varljivih oblika koji nastaju u igri tame i oskudne svetlosti. Tren za trenom, sena se krivila i dobijala gotovo ljudsko obličje. Ljubi se prizor učinio poznatim i zbog toga je osećao sve veći nemir, iako je, godinama unazad, očekivao da će mu ovaj trenutak doneti spokoj.

Onda se jasno ukazalo bosonogo dete u crnom džemperu i podrpanim pantalonama. Išlo je ka kući. Iza njega je koračala žena, raskrvavljenih grudi, često se osvrćući i nesvesna svojih pokreta mlatila rukama oko sebe.

Ljuba se nekako uzbunio i teške mu misli proletoše kroz glavu. Okruži ga strepnja kao neki osip pa kako su se više primicali, tako je njega sve više stezalo u grudima. Pokušao je da se pomeri, ali su mu noge postale teške kao bukagijama vezane za stolicu i od prozora nije mogao da se odmakne. Dah mu postade plići, znoj sve hladniji, dok je jeza već u potpunosti ovladala njegovim telom. Držeći se grudi, sa mukom je gledao dete kako se okreće ka ženi i upire prst u pravcu njegovog prozora. Žena, bleda kao kreč, sada je već spustila ruke pored tela, nepomično stajala, i zurila u njega. On je i dalje sedeo pored prozora, nemoćan da bilo šta učini i ne znajući da li sanja ili je sve istinska java.

Ugrizao se za usnu i zatvorio oči. U sobi je zavladao mir.

Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.

Napomene

Zahvaljujemo se Nenadu Đokiću, potomku Ljubisava Đokića, na izuzetnom doprinosu u pisanju teksta. Fotografija braničevskih solunaca je vlasništvo porodice Nikolić iz Braničeva. Ostale fotografije su u javnom vlasništvu i preuzete su sa Vikipedije (odrednice Srpska kampanja i Samson Černov) i Pretraživača kulturnog nasleđa Ministarstva kulture Republike Srbije. Dodatno su obrađene isključivo za potrebe ovog teksta.

The post Neustrašivi Ljuba appeared first on Moje Braničevo.

Današnje selo Braničevo je prvi put pomenuto u osmanskom popisu stanovništva istoimene oblasti iz 1467. godine. Osmanski pisari su ubeležili Bihotince (tur. Karye-I Bihotince) kao zvanični naziv sela. Nepunu deceniju pre ovog popisa teritorija srednjovekovne srpske države je postala deo Osmanskog carstva 1459. godine. Pomenuti defter (dokument popisanog stanovništva) je ondašnjoj osmanskoj vlasti bio značajan zbog prikupljanja poreza. Nama je zanimljiv jer otkriva ko su bili i kako su živeli zvanično prvi evidentirani meštani današnjeg Braničeva.

Prvi Braničevci

Bihotince je imalo 31 kuću, odnosno oko 300 stanovnika budući da su srednjovekovne porodice brojale po desetak članova. Selo je bilo posed nižeg osmanskog vlastelina, izvesnog Mehmedije, sina Omerovog, kome su meštani plaćali redovan godišnji porez (ispendžu) kao i desetinu od godišnjeg roda različitih poljoprivrednih kultura. Na osnovu ovog podatka saznajemo da su Bihotinčani bili zemljoradnici i da su najviše gajili pšenicu, ječam, zob, proso, sočivo i lan. Vinograda nije bilo. Povrće i voće su bili slabo zastupljeni, ali je u selu bilo pčelara. Zanimljivo je da je i tada postojala vodenica sa četri žrvnja.

Poimenice, prvi zabeleženi stanovnici Bihotinca su:

Primećujemo da je u selu živeo izvesni Radič koji je po zanimanju bio martolos. Sasvim je sigurno da su ga meštani gledali ispod oka, možda i sa strahopoštovanjem, jer su martolosi bili u službi Osmanlija. Reč je o naoružanim grupama lokalnih hrišćana koji su za račun Osmanlija upadali na neprijateljske teritorije ili čuvali granice i zbog toga uživali poreske olakšice.

Ponekad su i čitava sela imala privilegovan status kao što je bio slučaj sa Ustjem (današnje Usje), Kisiljevom, Požeženom i Hramom (današnji Ram). Poreske olakšice su im bile omogućene zbog stražarske službe u korist Turaka jer u to vreme ova sela su samo dunavske vode delile od ugarske teritorije.

U defteru možemo pronaći i druge zanimljivosti iz okoline srednjovekovnog Bihotinca. Tako saznajemo da su Hrabrovac (danšanje Rabrovo) i Klenje bili posedi samog sultana, kao i sela Trstenik i Hudojevac. Poslednja dva sela su vremenom nestala. Za Trstenik se veruje da se nalazilo u ataru današnjeg Biskuplja, dok se tačna lokacija Hudojevca još nije utvrdila.

Sličnih primera ima još. Izvarac je najbliže selo Bihotincu za koje se zna da je vremenom nestalo. Nalazilo se u neposrednoj blizini Bariča i pominju ga srednjovekovne povelje manastira Tismene i Vodice pod imenom Izvorac. Ista povelja pominje selo Smrkove za koje se pretpostavlja da se nalazilo u blizini Velikog Gradišta (potez Selište). U ataru današnjeg Makca nalazilo se selo Dragulovac. Međutim, sasvim su nepoznate lokacije sela Potočac,  Jošvanice, Pomenovac, Protić, Crljine i drugih koja su se nalazila u širem okruženju Bihotinca.

Braničevski tefter

Braničevski tefter: poimenični popis pokrajine Braničevo iz 1467. godine je izuzetno vredan istorijski izvor jer pruža uvid u način života stanovništva na ovim prostorima pod osmanskom vlašću. Dokumenti ovog tipa iz tog perioda su veoma retki. Originalan primerak popisa stanovništva nije sačuvan, ali jeste prepis koji se i danas nalazi u arhivu turske vlade.  Za njega se saznalo sredinom XX veka i na srpski je preveden i objavljen 1987. godine zahvaljujući  Momčilu Stojakoviću, saradniku Istorijskog instituta u Beogradu.

Srednjovekovna osmanska oblast Braničevo je bila uspostavljena kao posebna vojnoteritorijalna jedinica – subašiluk ili vilajet zbog izuzetnog strateškog položaja. Nalazila se na granici sa Ugarskom i bila je podeljena na sedam manjih oblasti (nahija): Pek, Omolj, Zvižd, Lučica, Ždrelo, Resava i Ravanica. U kasnijem periodu je čitava oblast priključena smederevskom sandžaku. Selo Bihotince, kasnije Bikotince, je dobilo novi naziv Braničevo 1882. godine po ovoj srednjovekovnoj oblasti.

Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.

Napomene

Podaci korišćeni za pisanje teksta su iz knjige: Braničevski tefter. Poimenični popis pokrajine Braničevo iz 1467. godine, autora mr Momčila Stojakovića (Istorijski institut, Beograd, 1987). Fotografije su iz istog izvora, ali su dodatno obrađene isključivo za potrebe ovog teksta.

The post Braničevski defter appeared first on Moje Braničevo.

Čeda je gledao u kravu. Krava je gledala u Čedu. Čedi se činilo da ga krava razume. Kravi je bilo svejedno. Mirno je žvakala seno, srećna zbog obilne večere.

„Uradiću to”, odlučno je izgovorio Čeda bodreći sebe. „Uradiću, pa kud puklo!”, pljunuo je u šake i vilom rasturio ostatke slame ispod krave. Njena noćašnja postelja je bila spremna.

Mrak se uveliko spustio kada je Čeda zatvorio vrata na štali. Osvrnuo se oko sebe. Hiljade naslaganih pahulja je rasturilo mesečinu po avliji. Prizor dostojan raja, ali na zemlji. Nesigurnim korakom je nastavio po utabanoj stazi u snegu. Mraz je sve više stezao dok se u njegovim grudima širila toplota. I krava i Čeda su zadovoljni otišli na počinak.

Pismo

Narednih večeri birao je najlepše reči. Prevrtao je po svom vokabularu poput domaćice koja prospe zrna pasulja ispred sebe i bira najzdravija i najlepša za kuvanje ručka. Samo Čeda nije kuvao pasulj. On je naumio da napiše pismo. I to ne bilo kome, već lično Josipu Brozu Titu! Otuda njegov trud nije bio mali. Napisati pismo predsedniku Jugoslavije nije prosto k’o pasulj. Trošio je mastilo, precrtavao reči, prepravljao rečenice i tumbao pasuse da bi u jednom trenutku njegove oči zablistale pred ižvrljanim listom hartije. Konačno, na novom listu, prisećajući se pravila krasnopisa iz škole i strogo pazeći da se koje slovo ne nađe ispod linije pružanja rečenice, napisao je sledeće reči:

Dragi gospodaru, druže Tito,

Čast mi je, sa sela, sada uoči nove godine, da Vam odam blagodarnost na Vašem požrtvovanom radu koji ste sve svoje snage umne i fizičke trošili i trošite, ne za Vaše sinove i unuke, nego lično za nas, za ljude sviju profesija. Druže Tito, Vaša mladalačka patnja Vas je toliko uoštroumila i Vaša plemenita duša dobila je simpatije sviju ljudi u svojoj zemlji, kako u svojoj zemlji tako ste dobili simpatije sviju kontinenata sveta. U istoriji niko nije imao tako trnovit put kao Vi. I ko je imao tako trnovit put i život, on je radio i patio za sebe lično i svoje pokolenje.

Nama sa sela skinuli ste veo sa očiju te smo sada progledali, sada smo videli da su nam male kuće, da su nam male štale, da su nam mali obori. Sada smo videli da nam je potreban sobni nameštaj, da nam je potrebna kuhinja. Sada trošimo ogromne sume šećera, pirinča i sve sorte poslastica za koje naš seljak na selu pojma nije imao. A to ste Vi i Vaša ličnost nama to načinili, blagotet koju sada doživljujemo. Kroz selo ‘uka od radio aparata i zadružnih televizora, ‘uka od traktora, ‘uka od motor-bicikala. Naši imućni seljaci – dobri proizvodjači dolaze i do limuzina. Preduzeća se izgradjuju, grade stambene zgrade za svoje radnike i službenike, rudnici isto – i oni to čine. Gradovi se izgradjuju po najnovijem stilu kako veliki tako i mali. Železnica širi svoje mreže i usavršava svoja vozila na najsavršeniji način. Auto mreže na sve strane u zemlji. Avionske mreže na sve strane u zemlji i van zemlje. Morske ladje plove na sve kontinente sveta. Fabrike neumorno rade svoje proizvode, zanatlije svoje rukotvorine izradjuju punom parom. Mi sa sela proizvodimo zemaljske proizvode, kako zemaljske proizvode tako i stočne fondove.

Ali, druže Tito, sve što sam naveo, ove činjenice ne pripadaju samo nama. Sav ovaj napredak pripada Vašoj ličnosti. Da niste Vi nama krčili puteve od rata na ovamo, svi bi se mi ugušili od našeg rada, sav bi naš rad bio uzalud, sviju profesija kao što bio slučaj u bivšoj Jugoslaviji.

Vi druže Tito, gde god ste u koju zemlju išli Vi ste takve simpatije dobili da ste se odmaj sprijateljili i tako ste naš zemlju sprijateljili sa svim zemljama koje ste posetili, koje nas i danas prijateljski gledaju, što se ogledalo u primerima za pomoć Skoplju, kako su se strane zemlje odazvale sa puno oduševljenja. A to je sve uradila Vaša neumorna snaga koja je od mladosti išla golgotskim putem. Rešeni ste da do kraja života da nam otvarate nove i nove kontigente naših proizvoda. Naši stari ljudi od vajkada su tražili i težili, ali u istoriji to nisu doživeli, da mogu svoje proizvode da unovče, i sada se videlo da je sve zavisilo od “vladara” – od domaćina zavisi porodica.

Jeste, druže Tito, imali ste teška stradanja, teške puteve po stranim zemljama. I sada imate umna naprezanja da nas vodite do krajnosti. “Vaše ime lebdi nad Evropom”.

Mi Vas druže Tito sa sela mnogo pozdravljamo i sve naše blagodeti pripisujemo Vama. Mi Vam želimo život i zdravlje, da dugo godina očuvate Vaš organizam i da istrajete do 2.000 godina u takvom stanju u kojem se sada nalazite. Vi ste nad nama da ispravljate šta nije u redu.

Pozdravljamo Vas i Vašu suprugu i Vaše saradnike – našu Vladu i neka Vam bude srećna nova 1964. godina sa puno želja i sreće.

Pozdravlja Vas druže Tito

Čedomir M. Radovanović iz sela Braničeva, Op. Golubac, SR Srbija

Efekat Tito

Prošlo je mnogo godina. Tita više nema. Nema ni Jugoslavije. Već dugo godina, skoro svake zime, pahulje prekriju Čedin grob. Ponekad, kad se razvedri i stegne mraz, pojavi se i mesečina, tek da upotpuni idilu zimske večeri nad njegovom večnom kućom. Simpatični čiča, zemljoradnik i nadaleko čuveni travar, otišao je uveren da je već živeo u raju. Međutim, njegove pažljivo birane reči su nastavile ovozemaljski život.

Pola veka kasnije osvanule su u Muzeju Jugoslavije. Čedino pismo je zauzelo čitav zid na izložbi Efekat Tito održanoj 2009. godine. Tvorci izložbe su u njegovim rečima videli dokaz odnosa stanovništva Jugoslavije prema Titu. Postale su svedočanstvo vremena kada je i bog hodao zemljom makar u liku Josipa Broza Tita.

Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.

Napomene

Fotografija Čedomira Radovanovića je vlasništvo porodice Živojinović iz Braničeva. Zvanični prepis pisma i poslednja stranica pisma su preuzeti iz publikacije VLASTITO iskustvo, past present, urednice Radonje Leposavić (Beograd, Samizdat, 2005. godine). Pravopisne greške u pismu nisu ispravljene za potrebe ovog teksta već su u skladu sa originalnim prepisom pisma.

The post Dragi druže Tito appeared first on Moje Braničevo.