Braničevo je prvi put pomenuto u osmanskom popisu stanovništva sredinom XIV veka. Prema turskom defteru srednjovekovno selo Bihotince (stari naziv sela do 1882.) je brojalo 31 kuću, odnosno oko 300 stanovnika po slobodnoj proceni. Međutim, turski defteri nisu pouzdani. Prvo, jer su popisivane poreske glave, a ne celokupno stanovništvo. Turskim vlastima su se plaćala dva poreza: carski harač – za svakog muškarca starijeg od 7 godina i vezirski porez – za svako oženjeno lice. Ovde se krije drugi razlog manjkavosti turskih popisa. Seoski kmetovi su bili dužni da svake godine dostave spiskove za porez, ali su često prijavljivali manji broj poreskih glava.

Drugi srpski ustanak i delimična autonomija Srbije nije mnogo izmenila praksu seoskih kmetova. Razlika je bila što su broj poreskih glava sada dostavljali domaćim knezovima, a ovi se dva puta godišnje sastajali na narodnim skupštinama i utvrđivali visinu narodnog poreza. Plaćao se djurdjevski porez i mitrovski porez, kao i carski harač Turskoj. Spiskovi poreskih glava su se dostavljali svake godine, za svaku narodnu skupštinu.

Prvi popis celokupnoog stanovništva i imovine u Srbiji je sproveden 1834. godine.

U ovom tekstu se daje pregled broja stanovnika Braničeva po popisima u modernoj srpskoj državi, tj. od početka XIX veka. Podaci kažu da je selo imalo najviše stanovnika početkom prošlog veka, ali se u ovom trenutku broj toliko smanjio da se uskoro može izjednačiti sa brojem stanovnika u prvoj polovini XIX veka. Pravo malo bogatstvo su izvorne popisne knjige iz XIX veka jer se u njima mogu pronaći imena predaka sadašnjih stanovnika sela ili saznati nešto novo o porodičnom stablu. Zato ih ne možemo posmatrati kao puki statistički pregled, već su ujedno deo intimne istorije svake braničevske porodice.

Popisi u XIX veku

1834: Selo Bikotince ima 462 stanovnika. U 65 kuće zabeleženo je 72. poreske glave, 235 malih i velikih muških glava, a za vojsku sposobnih 89. U selu je živelo 227 žena. Ovo je bio prvi popis celokupnog stanovništva i imovine u Kneževini Srbiji. Popisom nisu obuhvaćeni Turci i Romi (poslednji jer nisu bili podložni plaćanju poreza). Rezultati ovog popisa su objavljeni tek sto godina kasnije (1984.) nakon istraživanja nesređene građe u Arhivu Srbije.

1841: nema podataka za Bikotince. Rezultati nisu nikada objavljeni jer je se popis zvanično smatrao nepouzdanim na teritoriji čitave Srbije zbog silnih propusta na terenu.

1843: Bikotince ima 559 stanovnika. Muških 289 i ženskih 270.  Reč je o još jednom nepouzdanom popisu na teritoriji Srbije budući da su ga, po istorijskim izvorima, obavili manje sposobni i  nedovoljno obučeni činovnici. Rezultati popisa nikada nisu objavljeni u zvaničnim izvorima. Srećom, sačuvana je izvorna knjiga popisanih lica meštana Braničeva odakle su preuzeti podaci o broju stanovnika. Pored turskog deftera iz 1467., ovo je najstariji do sada poznat dokument popisa meštana sela. Moguće je potražiti svoje pretke prateći isključivo mušku liniju, jer su žene popisivane zbirno, a muškarci poimenice.

1846: Bikotince ima 559 stanovnika u 81 kući. Tačnost podataka se meri sa popisom iz 1834. godine. Ovim popisom su po prvi put obuhvaćeni Romi u Srbiji.

1850: nema podataka za Bikotince. Čitavom popisu na terotiriji Srbije je osporena pouzdanost. Razlog je što nisu dobro popisani stanovnici Beograda. Prvi put je popisano vlaško stanovništvo.

1854: nema podataka za Bikotince jer su zvanični podaci prikazani po okruzima, a ne selima i gradovima. Popis se smatra pouzdanim. Zanimljivo je da su stalna prezimena u Srbiji uvedena 1851. godine. Do tada su u upotrebi bila prezimena izvedena od imena oca što je stvaralo brojne administrativne probleme. Stalna prezimena su uvedena kako bi se olakšalo vođenje građanskih, duhovnih, školskih,vojnih i sudskih evidencija. Korišćenje stalnih prezimena se naročito odnosilo na konškripcije (popise) kako bi se u sledećim popisima umanjeni problemi zbog prezimena popisanih lica.

1859: Bikotince broji 730 stanovnika i to 390 muška 340 ženskog roda. Zvanični podaci su dati po okruzima i ne sadrže broj Bikotinčana. Međutim, sačuvana je izvorna popisna knjiga odakle su preuzeti navedeni podaci o meštanima sela.

1863: Bikotince broji stanovnika 785 stanovnika i to 392 muška 393 ženskog roda. Zvanični podaci su dati na nivou opštine Bikotinačke koja je u tom periodu uključivala Ponikve i Donju Kruševicu (ukupno 1280 stanovnika, 643 muškaraca i 637 žena). Sačuvana je popisna knjiga odakle su preuzeti navedeni podaci o stanovništvu u samom selu. Pored toga, popisani su podaci o zdravstvenom stanju, nepokretnoj imovini i prihodima.

1866: Bikotince ima 810 stanovnika u 130 kuća (415 muškaraca i 319 žena). Popis iz 1866 se može smatrati prvim modernim popisom u istoriji Srbije. Neposredno pre popisa formirano je statističko odeljenje pri Ministarstvu finansija koje je izradilo statistička pravila i formulare. Korišćen je vrlo moderan pristup za to vreme poput onih u evropskim zemljama što je podrazumevalo da tom prilikom svo žiteljstvo jednog i drugog pola na prepis uzeto i to gde se koji zatekao.

1874: Bikotince broji 877 stanovnika (437 muškaraca, 440 žena) koji su živeli u u 155 domova. Ovo je bio poslednji popis u Kneževini Srbiji i poslednji popis u Bikotincu. Narodna skupština je proglasila Kraljevinu Srbije 1882. godine, a iste godine Bikotince je postalo Braničevo. Selo je dobilo ime po oblasti između Morave i Dunava. Sačuvana je izvorna popisna knjiga poslednjeg popisa u kojem je Braničevo bilo Bikotince.

1884: Braničevo ima 1065 stanovnika.  Selo broji preko 1000 stanovnika po prvi put od svog postojanja. U 164 doma živelo je ukupno 540 muškaraca  –  287 oženjenih, 229, neoženjenih, 24 udovca; 525 žena – 229 udatih, 269 neudatih, 29 udovica. Bilo je 142 pismenih – 133 mušaraca i 9 žena. Sačuvana je izvorna popisna knjiga stanovnika Braničeva. 

1890: Braničevo ima 1090 stanovnika. Ukupno 173 porodice, sa podjednakim brojem žena i muškaraca -545. Reč je o prvom popisu sprovedenom po modernim zahtevima statistike. Stanovništvo je popisano po polu i mestu rođenja, po godinama i bračnom stanju, maternjem jeziku, veroispovesti, pismenosti I zanimanjima. U rezultatima su dati ne samo broj kuća, već i porodica. Popis je obavljen poslednjeg dana u godini i to će postati praksa sve do izbijanja Prvog svetskog rata.

1895: Braničevo ima 1176 stanovnika (605 muškaraca I 571 žena; 183 pismenih i 993 nepismenih).

Popisi u XX veku

1900: Braničevo ima 1189 stanovnika. U 200 kuća bilo je nastanjeno 604 muškaraca i 585 žena. Najviše je bilo porodica koje su brojale između 1 – 5 članova, ukupno 99 porodica. Devedeset porodica (90) je imalo između 6 – 10 članova, dok su najbrojnije brojale zmeđu 11 – 15 članova. Međutim, njih je bilo svega 11.

1905: Braničevo ima 1346 stanovnika. U 245 kuća bilo je nastanjeno 695 muškaraca i 651 žena. Nažalost, popis nije bio dovoljno pripremljen i podaci nisu pouzdani za teritoriju čitave Kraljevine Srbije. Po rezultatima ovog popisa, Braničevo je imalo najviše stanovnika u svojoj dosadašnjoj istoriji.

1910: Braničevo ima 1261 stanovnika. U 234 kuće je živelo 654 muškaraca i 607 žena. Rezultati ovog popisa nikada nisu do kraja obrađeni. Rad na sređivanju popisnog materijala su prekinuti Balkanskim ratovima, da bi po izbijanju Velikog rata i povlačenju vlasti celokupan materijal prenet u Niš gde su ga u potpunosti uništile bugarske okupacione vlasti.

1921: Braničevo ima 1080 stanovnika. Očekivano, broj stanovnika je manji jer je dosta muškaraca stradalo u Balkanskim i Velikom ratu. Spisak stradalih je dostupan u zasebnom tekstu na ovom sajtu.

1931: Braničevo ima 1147 stanovnika.

1948: Braničevo ima 1161 stanovnika. Prvi popis nakon Drugog svetskog rata. Popis 1941. godine nije sproveden zbog ratnih prilika, iako je bio uredno pripremljen.

1953: Braničevo ima 1181 stanovnika.

1961: Braničevo ima 1181 stanovnika.

1971: Braničevo ima 1164 stanovnika.

1981: Braničevo ima 1138 stanovnika.

1991: Braničevo ima 1093 stanovnika, odnosno 980, ako se primeni nova metodologija popisa iz 2002. godine.

Popisi u XXI veku

2002: Braničevo ima 942 stanovnika. Primenjena je nova metodologija popisa po kojoj se isključuju sva lica na boravku u inostranstvu (lica koja borave i rade u inostranstvu duže od godinu dana se smatraju kao iseljena). Po istom principu, stranci na radu i boravku u Srbiji se uključuju u popis. Po metodologiji starog popisa selo bi imalo 1108 stanovnika.

2011: Braničevo ima 805 stanovnika.

2022: Braničevo ima 653 stanovnika.

Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.

Napomene

Zahvaljujemo se Dragiši Giletu Stokiću iz Braničeva na pomoći u izradi ovog teksta. Popisne knjige iz XIX veka su ustupljene njegovom ljubaznošću, zatim uslikane i prebačene u elektronski format za potrebe nastanka ovog teksta. Pored toga, izvorna građa o broju meštana je prikupljena preko dostupnih starih i retkih knjiga objavljenih u elektronskom formatu na sajtu Republičkog zavoda za statistiku. Reč je uglavnom o publikacijama poput „Glasnika društva srbske slovesnosti“, „Državopisa Srbije“, „Statističkog godišnjaka Kraljevine Srbije“ i sl. u kojima su objavljivani rezultati popisa stanovništva Srbije i Jugoslavije. Noviji podaci iz XX veka su takođe preuzimani iz knjiga popisa stanovništva sa sajta Republičkog zavoda za statistiku. Radi objašnjenja okolnosti pod kojima su se odvijali popisi u Srbiji i Jugoslaviji konsultovane su publikacije „Popisi stanovništva u Kneževini Srbiji (1815 – 1882)“ i „Stanovništvo Narodne Republike Srbije 1834 – 1953“. Fotografija seoske administracije je vlasnoštvo porodice Živković iz Braničeva.

The post Braničevo u popisima stanovništva Srbije i Jugoslavije appeared first on Moje Braničevo.

Združene austrougarske i nemačke vojne snage su napale Srbiju u jesen 1915. godine. Oslabljena ljudskim gubicima iz prethodne 1914. godine, epidemijom tifusa i teškoćama u snabdevanju srpska vojska nije izdržala udar i usledilo je povlačenje ka jugu. U početnim danima oktobra, Austrougari su usmerili napad na okolinu Beograda, dok su se operacije nemačke vojske odvijale istočno od srpske prestonice. Zadatak da brani potez od Grocke do Dobre dobila je srpska Treća armija u čijem sastavu su bile Drinska i Dunavska divizija prvog poziva i Braničevski odred.

Po gustoj magli, uz prethodnu baražnu vatru, nemačke jedinice su se prvo uputile ka selu Ram izjutra 7. oktobra. Priča kaže da je odlazak prvih nemačkih vojnika lično nadgledao August fon Makenzen, zapovednik Jedanaeste nemačke armije. Na desnoj obali Dunava, u opustelom Ramu, su ih dočekali kapetan Dojčin Stanković, sa polovinom svoje čete i čiča Jovan Pešić, sa četom trećepozivaca. Usledila je odbrana Stiga i Požarevca.

Velimir Stokić iz Braničeva, po zanimanju pisar, se našao u vrtlogu vojnih operacija na desnoj obali Dunava nedaleko od Požarevca. Pero nije ispuštao ni u najtežim borbama beležeći događaje iz svog okruženja od prelaska nemačke vojske preko reke do povlačenja srpske vojske dolinom Morave sve do Peći. Njegove beleške obuhvataju period od 7. oktobra do 24. novembra 1915. godine (23. septembar – 10. novembar 1915. godine po starom kalendaru).

Početak operacija

23. septembar 1915. godine

Iz topova naše baterije tukli smo neprijateljske dereglije i lađe koje su vršile prevoz trupa za ostrvo i danas su se prvi put javili neprijateljski topovi sa ostrva bacivši nekoliko metaka na naše položaje.

24. septembar

Danas smo vodili borbu ceo dan sa neprijateljem, pridveče je arhiva i magacinske stvari iseljeno i poslato na komorskim kolima u varoš koje sam sa stražom sproveo, a uveče se vratim natrag u bateriju^[1]. Noću između 24-25. neprijatelj je cele noći tuko našu bateriju i nigde nam nije dao (nedostaje deo teksta^[2]) oko topova. Strašniju noć nisam u veku od ove proveo.

25. septembar

Od 6. sati izjutra odpočeli smo dejstvovati, na neprijatelja u ostrvu koje nas je tuko topovima sa raznih strana i po nesreći našoj, koristeći maglu izvršio je prelaz na našu stranu, a dotle nas je tako tuko da nam  zapali zemunice i utvrđenja topovska, i dalje se nije moglo kod topova šetati, te smo se moralli povući sporednim šancem mileći do puta, a odatle u selo. Topove smo ostavili pošto smo zatvarače (sa^[3]) sobom poneli.

26. septembar

Danas smo srećom našom spasli topove topova^[4] i na položaj više sela Dubravice sastala su se sva tri voda, i odatle jako dejstvovala na neprijateljsku pešadiju koja je nadirala ka Petci. Oko 4. sata posle podne, po naređenju komadanta konjičkog puka g. Stevana Švabića povukli smo se ka selu Živici, gde smo se preko noći utvrdili i čekali zoru.

27. septembar

Ove noći neprijatelj je svojim svetlećim kuglama tako osvetljavao celu okolinu od Kostolačke kose do Morave, da je izgledao kao na kakav vašar, a pri tom, borba se je s’ vremena na vreme jako vodila, i odavde smo dejstvovali celog dana. Neprijatelj je strašno tuko sa (topovima^[5]) velikog kalibra naše položaje a (posebno^[6]) Zabelu.

28. septembar

Danas smo ceo dan ostali na istom položaju i dejstvovali jakom vatrom.

29. septembar

I ovoga smo dana tukli sa istih položaja do posle podne, kada je naređeno da se od 4. sata otvori brza paljba na selo Brežane, jer naša pešadija ima naređenje da se selo mora štititi od neprijatelja, i tako smo uradili, ali smo se pred mrak morali povući unazad jer je naša pešadija odstupila usled nadmoćnijeg neprijatelja.

30. septembar

Danas smo menjali više položaja oko puta Živica – Požarevac i tukli neprijatelja ceo dan, no on je sa topovima velikog kalibra tako jako dejstvovao, naročito na Zabelu, koja im je pala u ruke oko 2. sata posle podne, i mi se sa topovima u mrak povučemo unazad, gde nas je nađe komandant odseka i naredi da se krenemo ka vašarištu  požarevačkom. Tu smo stigli oko 8. sati uveče, i ja sa komandirom odem kolima do komandanta artiljerije gde dobije komandir naređenje da (se pomeri^[7]) ka selu Lučici. U 12 sati noću smo promarširali preko Požarevca, gde je vladala mrtva tišina.

1. oktobar

Danas smo osvanuli u selu Lučici, gde smo čekali dalje naredbe. Tada je baterija počela tući da se nije moglo ni napred ni nazad. Oko 11. sati kenulo se preko (nedostaje reč^[8]) ka Moravi  utvrdilo se na položaju kod Šljivovca^[9]. Danas sam bio pošo sa fijakerom do Rabrova radi prijema novca u Braničevsko. odredu^[10], ne misleći o prilikama, vratio sam se natrag.

2, 3, 4, 5. oktobar

Ova četri dana, ostali smo na istom položaju i dejstvovali jako na vodeni most na Moravi. Neprijatelj je takođe tuko naše položaje sa većim i manjim topovima. Ovih sam dana išao u Lučicu te kupio jednu svinju i vina za čas’. Tu sam video šta rade naši vojnici 6. puka. Navukli (nedostaje reč^[11]) u jednu avliju i iz buradi pune je vinom. Oko 6 sati uveče dobijemo naređenje da se povučemo nazad. I tako i uradimo, no neprijatelj primetivši da nas nema na položaju odpoče nas goniti i tako nas je hteo iseći u dva maha i sve žive da povata, te se ustavimo u Aleksandrovcu.

6. oktobar Sv. Toma

Danas smo osvanuli u Aleksandrovcu gde smo se (nedostaje reč^[12])  do 11. sati. Tu sam išao u crkvu te pripalio sveću misleći na dobro svoje i svojih (naknadno umetnuti dodatak: i kupio sveću za Sv. Luku). Od 11 sati krenemo se na položaj Šestara^[13] i tu kod Mirijeva, namestimo bateriju. Tada smo u prolazu naišli na jedan veći vinograd neobran, te ga je naša vojska opustela.

7.oktobra

Danas dobijem pismo od dece da su u Svilajncu i odma se javim komandiru te mi odobri, i ja se sa komorskim kolima krenem za Svilajnac da stignem u veče i odma se sa njima javim. Danas je baterija pretrpela jake udare od neprijateljske artiljerije, jer je  je zatrpavana topovima sa zrnima velikog kalibra, a naročito levi vod (nečitko ime oficira) koji je tukao neprijateljsku pešadiju na 600 metara i umalo što nije bio zarobljen ceo vod. Te se uveče krenula cela baterija na položaj kod sela Sibnice.

8. oktobar

Danas je cela baterija bila na položaju desno od sela Sibnice i slabo je dejstvovala i uveče u sami mrak povuče se naviše (nedostaje reč^[14]) četereškog manastira^[15].

9. oktobar

Danas je baterija ovde primila od neprijatelja jake udare jer je dobacivao zrnima u samu bateriju te je strašno dejstvo bilo i tu je poginuo jedan vo, a jedan teško ranjen.

10. oktobar

Danas je plasirana baterija na prihvatni položaj u samom selu Viteževu i tu je imala odmora ceo dan.

11. oktobar

Ovoga je dana baterija izvedena na položaj više sela Viteževo i vođena je jaka borba ceo dan. Tada sam odneo na položaj oficirima (nedostaje reč^[16]) hranu i pretrpeo sam veliki strah dok sam se natrag kod komore vraćao jer je neprijatelj dobacivao čak i puščanim mecima do baterije. Oko 6. sati uveče baterija se kreće ka Svilajncu i tu, u prolazu, bude na odmoru, u Kušiljevu jedno 2. sata. Ovoga je dana naša vojska  počinila čudesa po selu. Naročito je rasuto vino i razvučeni (nedostaje reč)  da su čitavi (nedostaje reč) upropašćeni^[17]. 

12. oktobar

Ovoga je dana (baterija^[18]) stigla na više sela Gložana i plasiran na položaj Vrlaški hum. gde je ostala do 6. sati uveče.

13. oktobar

Danas je baterija osvanula i namestila topove više sela Vrlana odakle je počela dejstvovati.

14. oktobar

I danas je baterija ostala na istom položaju a ja dobijem naređenje da se sa komorom vratim za u selo Mirijevo. I oko 10. sati krenem, a stignem u selo u četri sata uveče. Tada sam sam u prolazu odneo na kolima jednog teško ranjenog narednika iz mitraljeza. Odem u (nedostaje reč^[19]) bolnicu u selo Vojsku, gde me je lekar hteo vratiti  natrag da se nisam umeo naći.

15, 16 i 17 i 18. oktobar

Ovde sam danas sa komorom proveo u selu Mačevac, a baterija je bila na položaju Trifunovo brdo i odatle je imala mestimičnih sukoba. Ali 17. (oktobra^[20]) baterija je pretrpela taku vatru da nije bilo nekih delova pešadije zlo bi se proveli ljudi. Danas je ranjen Milan Jevremović i Jevrem Stokić i uveče (su) došli kod mene te ih namestim u toplu sobu, a ujutru ih uputim u bolnicu. 18. (oktobra^[21]) na Sv. Luku proveo sam do podne sa mojim drugovima, napio sam slavu u kući Petra Martinovića. Njegova mi je baba umesila kolač, a kupio sam balon vina i malo rakije iz sela Vojske. Prase sam ispeko, uzeo sam ga od domaćina za 6. dinara, te napijemo slavu i ručamo. I od ručka se po naređenju odmah krenem sa komorom preko Vojske za Krušar, tada me je neprijatelj tuko topovima uz jedno brdo, pa blagodareći jednom braniku uvučemo se u selo Rajkinac i tu se odomrimo dok se komora prikupi pređemo preko sela Duboke, i tu odmorimo, a ja odem u bateriju na položaj i otud se prevezemo svi do komore. Tu odmorimo do 2. sata noću, a posle krenemo svi za Krušar.

19. oktobar

Danas je baterija osvanula u selu Krušar i tu je provela ceo dan na odmoru.

20. oktobar

I danas je baterija sa celokupnom komorom provela do posle podne u istom mestu, a posle se krene u napred u branik do druma, odakle ja sa dvoja kola odem za Ćupriju za odelo. I tu se sastanem sa mojima, te i prenoćim, a ujutru prođe i baterija preko varoši i namesti na položaj do same varoši, a ja produžim sa komorom u branik do Paraćina.

21. oktobar

Danas je baterija ostala na položaju do same varoši Ćuprije, a ja se krenem sa kolima u Paraćin za odelo i sa mnom pođe Mila i deca koja su noćila zajedno sa mnom u bivaku i u Paraćinu ručamo svi. Tu sam imao jednu pečenu ovcu i kad baterija prođe preko Paraćina ja moje ispratim natrag za Ćupriju, a mi se krenemo maršem ka Đunisu.

22. i 23. oktobar

Danas smo osvanuli u selu Jovanovcu^[22] i tu primili 600 hlebova, te razdelimo i krenemo za Đunis. Imali smo se do mraka prebaciti preko Morave. U Đunis stignemo u mrak i tu primimo malo obuće i konzerve brašna i u 9 sati krenemo napred.

24. oktobar

Ovoga smo dana osvanuli više Ribara i tu kraj puta odmarali i doručkovali, a odatle krenemo dalje putem ka selu Vukanji gde smo i omrkli kod manastira Džigolja^[23] gde smo i osvanuli.

25. oktobar

Danas smo krenuli put preko Jastrepca zvani Grebac preko Klisurice, konak više sela Petrovca.

26. oktobar

Polazak izjutra i odmor više sela Stražave i put za Prokuplje. 27, 28 i 29. Stigli smo u selo Malu Planu na odmor duže vreme. U Maloj Plani proveli smo 5 dana i odatle sam išao u Prokuplje za odelo.

31. oktobar i 1 i 2. novembar

Odmor u Pepeljevcu blizu Kuršumlije. Tada je (nedostaje reč^[24]) bila jaka borba i naročito je postradao naš 9. puk III poziva i poginuo je komad.(ant) puka major Ljuba Bajić gde je u blizini našeg logora i sahranjen.

3. novembar

Polazak iz ovoga sela, topovi preko Kuršumlije za Merdare i Prepolac, a ja sa komorom preko (nedostaje reč^[25]), Rače, Merdara,  (nedostaje reč^[26]) za Podujevo. U Podujevo sam stigao (nastavak u sledećem pasusu)

7. novembra

izjutra, i tu smo ostali sve do 10 . kada baterija naiđe sa topovima i svi se krenemo ka Prištini sa komorom stignem u Donju Brnjicu i tu ostanemo 2 dana. Odatle se krenemo preko Prištine za selo Vragolija i tu smo stigli (nastavak u sledećem pasusu)

10. novembra

Toga dana uveče  spalimo 7 kola komorskih i ja ujutru krenem na položaj kod komandira na Čičavicu gde stignem istoga dana u veče, provedem dan i noć i 14. krenem se za leba u Peć.

[1] Pretpostavka priređivača na osnovu smisla rečenice. U originalu nedostaje deo papira originalnog dokumenta.

[2] Nedostaje deo teksta usled oštećenja papira originalnog dokumenta.

[3] Dodatak radi bolje čitljivosti.

[4] Pretpostavka priređivača usled nečitkosti rukoopisa.

[5] Pretpostavka priređivača na osnovu smisla rečenice. U originalu nedostaje deo papira originalnog dokumenta

[6] Pretpostavka priređivača na osnovu smisla rečenice. U originalu nedostaje deo papira originalnog dokumenta.

[7] Pretpostavka priređivača na osnovu smisla rečenice. U originalu nedostaje deo papira originalnog dokumenta

[8] Nečitko.

[9] Verovatno je reč o selu Šljivovac.

[10] Braničevskom odredu (prim. priređivača).

[11] Nečitko.

[12] Nečitko.

[13] Nečitko, pretpostavka priređivača o nazivu položaja.

[14] Nečitko.

[15] Verovatno je reč o crkvama u selu Četereže. Postoje crkva brvnara i crkva od tvrdog materijala.

[16] Nečitko.

[17] Pretpostavka je priređivača da rečenica ovako glasi. Moguće je i drugačije tumačenje zbog nečitkosti delova originalnog rukopisa.

[18] dodatak priređivača radi boljeg razumevanja.

[19] Nečitko.

[20] Dodatak priređivača radi boljeg razumevanja teksta.

[21] Isto.

[22] Pretpostavljen naziv sela iako je moguć i drugi naziv.

[23] Pretpostavka je da je reč o selu Džigolj, jer ne postoji manastir istog naziva.

[24] Nečitko.

[25] Nečitak naziv mesta.

[26] Nečitak naziv mesta. Pretpostavka je da je reč o naselju Prepolac, ali je ujedno i nelogična putanja kretanja.

Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.

Napomene

Zahvaljujemo se porodici Lazarević i Imamović na doprinosu u pisanju teksta. Posebno se zahvaljujemo Bati Imamoviću, penzionisanom učitelju iz Braničeva koji je pronašao, sačuvao i ponudio dnevnik na objavljivanje. Fotografije Vojnog muzeja, nazvane za potrebe ovog članka „Karta situacije III srpske i XI nemačke armije pre početka prelaza“ i „Kolona haubica na putu za Požarevac“ su preuzete iz publikacije „Srbija i Braničevo u Velikom ratu“ (Istorijski arhiv Požarevac, Posebna izdanja, knjiga broj 10, 2014). Fotografija nazvana „Artiljerija u povlačenju dolinom Morave u jesen 1915. godine.“ je preuzeta sa sajta Imperialnog ratnog muzejta (eng. Imperial World Museum), sa oznakom © IWM Q 52304.

The post Strašniju noć nisam u veku od ove proveo appeared first on Moje Braničevo.

Trojica mladića bez instrumenata. Tako je počelo. Rokenrol je osvojio omladinu širom Jugoslavije i stidljivo se pojavio u seoskim sredinama. Već početkom sedamdesetih u Golupcu su tzv. vokalno-instrumentalni sastavi svirali tvrdi zvuk na omladinskim igrankama. U Braničevo su prvo stigle ploče, a zatim i muzički instrumenti. Led je probio Moma Stokić. Odnekud je pozajmio električnu gitaru i delove bubnja i počeo da stvara buku. Prvi pokušaj oponašanja rokenrola se desio u zgradi nekadašnje osnovne škole. Ovaj incident se ubrzo pretvorio u serijal redovnog uznemiravanja meštana.

Stokićevo igranje sa rokenrolom je posmatrala komšijska ekipa iz seoske donje male. Očigledno je tu bilo malo ljubomore, pa nešto inata i momačkog zanosa jer su trojica mladića naumila da osnuju bend. Nedostajali su im instumenti i muzičke veštine. Mladost ne poznaje prepreke i ubrzo im je omogućeno da koriste opremu golubačkog vokalno-instrumentalnog sastava. Samo je još trebalo da nauče da sviraju! Usledio je period habanja gramofonskih ploča i neprestanog preslušavanja pesama u pokušaju da se što vernije odsviraju. Mukotrpno vežbanje iz noći u noć je dalo prve rezultate.

Stvorena je grupa DAD. Trojica mladića su je nazvali po početnim slovima svojih imena: Dragomir Radovanović Gale (bubanj), Andra Kostić Badža (bas gitara) i Dušan Jevremović Kemba (gitara).

Zlatne godine

Sopstveni instrumenti su doneli ozbiljnost bendu. Badža je prvi kupio gitaru marke Melodija, dok su bubnjevi nabavljeni neverovatnim sticajem okolnosti. Braničevo je u neraskidivoj simboličnoj vezi sa bikom (prvobitni naziv sela je Bikotince) i ova životinja je našla mesto u priči o prvom seoskom rok bendu. Naime, Gale se po odlasku na služenje vojnog roka prijavio kao vrstan bubnjar što ga je dovelo u situaciju da bude poslat na odsustvo i donese svoj instrument. Sve bi bilo u redu da je imao svoje bubnjeve. Njegov deda, Žarko Radovanović, se našao u čudu jer kako da mu se unuk osramoti pred vojskom. Nemavši kud, prodao je bika i kupio unuku bubnjeve.

Zlatne godine grupe DAD su obeležile igranke u bioskopskoj sali Doma kulture. Uzbuđenje među omladinom je raslo kako se subota približavala. Već u toku popodneva se osećala živost gotovo u svakom seoskom sokaku. Devojke su se dogovarale, trčale jedna kod druge da zamene komad odeće ili namaste frizure. Momci su sve to nehajno posmatrali. Jedino su majke bile zabrinute, a očevi, već poslovično namrgođeni, su uvek imali neki savet u poslednjem trenutku. Ali, ko ih je uopšte slušao?!

Prvi akordi DAD-a su otvarali vrata čarobnog sveta popularne muzike. Za svakog mladog Braničevca je bilo važno da se subotom uveče pojavi na igranci. Tih magičnih večeri, na bini, energični Kemba je davao štimung atmosferi, dok je Gale u pozadini rasipao svoj bubnjarski talenat. Samo je Badža pokušavo da napravi neku harmoniju među njima. Uglavnom su zvučali sjajno, a kad nisu, pojačavali bi ton i nesavršenstvo maskirali bukom. Salom su obično odzvanjali Indeksi, Pro Arte, Yu grupa i poneka svetska rokenrol pesma. Ovde je improvizacija dolazila do vrhunca jer niko nije govorio engleski jezik. Na podijumu su igrali svi, ko je kako znao i umeo. Svi su u tim trenucima bili DAD!

Značaj grupe DAD

Grupa DAD je obeležila mladost generacija Braničevaca i Braničevki, rođenih u šestoj i sedmoj deceniji XX veka. Iako bez autorskih pesama, bend je značajan sa aspekta samog postojanja. Rokenrol grupa u to vreme u seoskoj sredini ukazuje na modernost shvatanja njenih tvoraca. Kemba, Badža i Gale su Braničevu doneli nešto novo, a da ni sami nisu bili svesni toga.

Većina meštana nije blagonaklono posmatrala njihov mladalački hir. Zvali su ih čupavcima i za njih su samo lupali u doboš. Duge kose, farmerke zvonarice i buka su bili novi svet, potpuno nepoznat i suviše moderan.

Širem sastavu DAD-u su pripadali roditelji ovih momaka i pokoji lokalni opštinski zvaničnik jer su  podržali njihov mladalački zanos. Važan je doprinos njenog nevidljivog četvrotog člana, Dragana Savića, zaduženog za tehniku i ozvučenje. Konačno, tu je čitava armija tadašnje braničevske omladine koja je hrlila na subotnje igranke. Mnoge su ljubavi rođene uz ritam DAD-a.

Ne postoji događaj koji je označio kraj grupe DAD. Verovatno zato što nikada stvarno nije ni prestala da postoji. Iz subotnje igranke se preselila u priču koje i danas živi među Braničevkama i Braničevcima.

Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.

Napomene

Fotografije su vlasništvo porodica Jevremović, Kostić i Radovanović iz Braničeva. Zahvaljujemo se Andri Kostiću Badži na pomoći u pisanju teksta i pripremi izložbe. Posebno se zahvaljujemo dizajnerima Mariji Milanković Maši i Mariju Mariću na pomoći u pripremi izložbe. Izložba o grupi DAD je organizovana 9. jula 2022. u okviru rok koncerta koji su Braničevcima i Braničevkama pripremili članovi BRANIČEVO ROK-a uz podršku Turističke organizacije Golubac.

The post Grupa DAD appeared first on Moje Braničevo.

Današnje selo Braničevo je prvi put pomenuto u osmanskom popisu stanovništva istoimene oblasti iz 1467. godine. Osmanski pisari su ubeležili Bihotince (tur. Karye-I Bihotince) kao zvanični naziv sela. Nepunu deceniju pre ovog popisa teritorija srednjovekovne srpske države je postala deo Osmanskog carstva 1459. godine. Pomenuti defter (dokument popisanog stanovništva) je ondašnjoj osmanskoj vlasti bio značajan zbog prikupljanja poreza. Nama je zanimljiv jer otkriva ko su bili i kako su živeli zvanično prvi evidentirani meštani današnjeg Braničeva.

Prvi Braničevci

Bihotince je imalo 31 kuću, odnosno oko 300 stanovnika budući da su srednjovekovne porodice brojale po desetak članova. Selo je bilo posed nižeg osmanskog vlastelina, izvesnog Mehmedije, sina Omerovog, kome su meštani plaćali redovan godišnji porez (ispendžu) kao i desetinu od godišnjeg roda različitih poljoprivrednih kultura. Na osnovu ovog podatka saznajemo da su Bihotinčani bili zemljoradnici i da su najviše gajili pšenicu, ječam, zob, proso, sočivo i lan. Vinograda nije bilo. Povrće i voće su bili slabo zastupljeni, ali je u selu bilo pčelara. Zanimljivo je da je i tada postojala vodenica sa četri žrvnja.

Poimenice, prvi zabeleženi stanovnici Bihotinca su:

Primećujemo da je u selu živeo izvesni Radič koji je po zanimanju bio martolos. Sasvim je sigurno da su ga meštani gledali ispod oka, možda i sa strahopoštovanjem, jer su martolosi bili u službi Osmanlija. Reč je o naoružanim grupama lokalnih hrišćana koji su za račun Osmanlija upadali na neprijateljske teritorije ili čuvali granice i zbog toga uživali poreske olakšice.

Ponekad su i čitava sela imala privilegovan status kao što je bio slučaj sa Ustjem (današnje Usje), Kisiljevom, Požeženom i Hramom (današnji Ram). Poreske olakšice su im bile omogućene zbog stražarske službe u korist Turaka jer u to vreme ova sela su samo dunavske vode delile od ugarske teritorije.

U defteru možemo pronaći i druge zanimljivosti iz okoline srednjovekovnog Bihotinca. Tako saznajemo da su Hrabrovac (danšanje Rabrovo) i Klenje bili posedi samog sultana, kao i sela Trstenik i Hudojevac. Poslednja dva sela su vremenom nestala. Za Trstenik se veruje da se nalazilo u ataru današnjeg Biskuplja, dok se tačna lokacija Hudojevca još nije utvrdila.

Sličnih primera ima još. Izvarac je najbliže selo Bihotincu za koje se zna da je vremenom nestalo. Nalazilo se u neposrednoj blizini Bariča i pominju ga srednjovekovne povelje manastira Tismene i Vodice pod imenom Izvorac. Ista povelja pominje selo Smrkove za koje se pretpostavlja da se nalazilo u blizini Velikog Gradišta (potez Selište). U ataru današnjeg Makca nalazilo se selo Dragulovac. Međutim, sasvim su nepoznate lokacije sela Potočac,  Jošvanice, Pomenovac, Protić, Crljine i drugih koja su se nalazila u širem okruženju Bihotinca.

Braničevski tefter

Braničevski tefter: poimenični popis pokrajine Braničevo iz 1467. godine je izuzetno vredan istorijski izvor jer pruža uvid u način života stanovništva na ovim prostorima pod osmanskom vlašću. Dokumenti ovog tipa iz tog perioda su veoma retki. Originalan primerak popisa stanovništva nije sačuvan, ali jeste prepis koji se i danas nalazi u arhivu turske vlade.  Za njega se saznalo sredinom XX veka i na srpski je preveden i objavljen 1987. godine zahvaljujući  Momčilu Stojakoviću, saradniku Istorijskog instituta u Beogradu.

Srednjovekovna osmanska oblast Braničevo je bila uspostavljena kao posebna vojnoteritorijalna jedinica – subašiluk ili vilajet zbog izuzetnog strateškog položaja. Nalazila se na granici sa Ugarskom i bila je podeljena na sedam manjih oblasti (nahija): Pek, Omolj, Zvižd, Lučica, Ždrelo, Resava i Ravanica. U kasnijem periodu je čitava oblast priključena smederevskom sandžaku. Selo Bihotince, kasnije Bikotince, je dobilo novi naziv Braničevo 1882. godine po ovoj srednjovekovnoj oblasti.

Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.

Napomene

Podaci korišćeni za pisanje teksta su iz knjige: Braničevski tefter. Poimenični popis pokrajine Braničevo iz 1467. godine, autora mr Momčila Stojakovića (Istorijski institut, Beograd, 1987). Fotografije su iz istog izvora, ali su dodatno obrađene isključivo za potrebe ovog teksta.

The post Braničevski defter appeared first on Moje Braničevo.

Ne zna se da li na ovom svetu ima više pevača ili pesama. Mi nemamo ovu dilemu u Braničevu. Kod nas je vazdan bilo više pesama nego pevača. No, to nas ne čini sasvim zadovoljnim. Naša je nevolja što nikako da pronađemo najboljeg pevača u selu. Sasvim smo sigurni da se krije u pasusima ove priče i dobro bi nam došla pomoć dobronamernih čitalaca.

Muka u našem traganju se javlja na samom početku. Pamćenje o Braničevu je mnogo mlađe od sela. Pevača i pesama je bilo odvajkada, svuda pa i u Braničevu, samo što ih je prekrila prašina zaborava. Moramo dobro tresnuti po zaboravu i svom snagom dunuti u prošlost ne bili čuli sve te melodije i glasove.

Prva pevačka družina

Ne znamo o čemu je razmišljao Ljubomir Ljuba Mitrović kada je prvi put čuo zvono seoske crkve. Svakako su to bile velike misli jer mu beše tesno između kofera i šerpi. Treskajući se i klackajući na volovskim kolima, čitav je put do Braničeva nešto oduzimao i dodavao, češće množeći nego deleći. Pošto životna jednačina ima mnogo nepoznatih verovatno je odustao od računa u nekom trenutku. Možda baš kada je čuo zvonjavu sa crkvenog tornja praćenu pesmom seoskih momaka.

Početak je XX veka, leto gospodnje 1907, četvrti pasus. Novi seoski pop je pesmom dočekan među vernicima. Zaveden melodijom, shavatio je da radost vere može uvećati pesmom. Činilo mu se da je rešio jednu nepoznatu u životu. I tako je sve počelo, baš ovde u četvrtom pasusu, koliko nas sećanje služi.

U narednim pasusima pop Ljuba je vredno vežbao sa seoskim momcima duhovne pesme. Bilo je tu i onih šaljivih i podrugljivih, ali nećemo sada o tome. Valja zadržati ozbiljan ton priče. Vežbalo se mnogo. Toliko da bi dalje opisivanje pretvorilo reči u muzičke note i obesmislilo čitanje ove priče. Zato je bolje da predstavimo momke iz prve pevačke družine.

Ako zamislimo crno belu fotografiju, na njoj bismo ugledali svega par momaka. U gornjem redu, prvi s leva, stoje braća Radovanovići. Bogdan i Jovan. Ne samo što su se isticali pevanjem, već su se često mogli sresti u Narodnoj čitaonici (koju je takođe osnovao naš dobri pop Ljuba). Odmah do njih je Bora Kuzmanović, malo namrgođen, ne zbog rđavog karaktera već sunca koje se igralo sa njegovim pogledom. Grejaće ga još dosta dugo jer je uspeo neozleđen da protrči kroz rovove Velikog rata i svih balkanskih ratova.

Stanko Obretković je nasmejan. Vešte ruke ovog pletara isplešće, par godina docnije, temelje zadrugarskog pokreta i urediti prvu baštu u selu sa cvećem i šimširom. Malo je napisati da su Braničevci prvi put videli malinu i ribizlu u njegovoj bašti, već ćemo dodati da je osnovao seosko pozorište.

Kao da mu nikada nije bilo dosta hvale, uzdignute brade, sav ponosit stoji Velimir Stokić. Stevan Stević se nešto skupio, verovatno ga je gorušica opet mučila. U donjem redu su Milan Nastasović, Sava Stanković i Jezdimir Aćimović. Prvi glas, Velimir Živić, leži potrbuške i kao da peva, samo što ne možemo čuti na ovoj slici. U ležećem položaju je i Živojin Radomirović, nalakćen, sa bokalom vina ispred sebe.

Kao što svaki pasus ima kraj tako su i vežbe pevanja ovih momaka došle do svoje tačke. Iza nje su se nazirala mutna vremena. Pop Ljuba je napustio selo, a ubrzo je otišla i većina iz ove pevačke družine. Pozvala ih je otadžbina. Umesto pesme vežbali su strojev korak i pucanje u Turke, Bugare i Švabe. Umesto slavuja, slušali su kuršume i jauke nesretnika. Vratili su se nekoliko godina kasnije. Svi sem braće Bogdana i Jovana.

Balada pevačkog društva

I pesma se vratila u selo, ali se nešto promenilo. To nisu bili momci iz prethodnih pasusa. To su bili isti, a opet drugačiji ljudi. Drugačiji je bio i duh posleratnog vremena i sluh mlađih generacija.  Tako nam se deveti pasus rastavio na dve polovine. U prvoj su okupljeni momci oko sveštenika Dragoljuba Popovića i, kasnije,  Atanasija Ilića. Uglavnom, i dalje pevaju duhovne pesme, mada jednim uvom osluškuju narodne.

Između njih su čarke i pop Petar Jovanović.

U drugoj polovini se pevaju narodne pesme i mnogo više čita. Mašta nam daje za pravo da na jedno veče zavirimo u seosku Narodnu čitaonicu, gde se okupljala ova klapa momaka i zadružnih prvaka, i pažljivo ih poslušamo. Prvo je na repertoaru splet ratnih pesama nastalih u solunsko doba. Kako veče odmiče i vino udara u glavu pesme nekako postaju sve razdraganije. Kolenike, kolenike, vreteno se peva nekoliko puta, i to sa ponavljanjem refrena unedogled sve glasnije i glasnije, da bi se odjednom prisetili Jeremije, te brzo prešli na Lele dunje ranke. Cojle Manojle je vrhunac večeri i ponavlja se toliko puta da pop, a naročito popadija, nisu mogli oka da sklope.

Merak i dert seoskih veseljaka je udario tamo gde nije trebalo. Popadija je vrištala na mučenog popa Atanasija i ovaj je nekako izdejstvovao da se Narodna čitaonica izmesti iz porte gde je postojala još od vremena popa Ljube. Primećujemo da se u ovom pasusu, desetom po redu, pojavljuje sam đavo u našoj priči i to prerušen u pesmu.

Selidba Narodne čitaonice iz crkvene porte je uzbudila duhove u selu. Jedni su podržavali popa Atanasija i crkvu, drugi omladinu, sveopšti napredak i zadružni pokret. Podele su sudbina naroda na Balkanu i što bi zaobišla Braničevce. Samo je bilo potrebano naći zgodan povod.

Neko vreme će postojati dva pevačka društva, a da nije baš bila jasna granica između njih. Bilo je onih koji su pronalazili načina da budu u oba. Filip Mitić, na primer. Jeza ga je hvatala od slova i knjige, ali su ga mnogi videli kao petu žicu violine. Slovio je za najboljeg seoskog pevača međuratnog doba bez obzira da li su pitanju duhovne ili narodne pesme.

Na koncu, ujdurmu sa pevačkim društvom je rešio sveštenik Petar Jovanović. Uspeo da otera đavola iz priče i sve pevače okupi pod jednom pesmom. Tako je stvoreno Braničevsko zadružno pevačko društvo Napredak koje je postojalo sve do Drugog svetskog rata.

Vitezi od pesme i druge bajke

Braničevci više nikada nisu horski zapevali. Saga o pevačkom društvu je otišla u zaborav. Ruku na srce, bilo je pokušaja da se okupe zaljubljenici u pesmu i pevanje u godinama nakon Drugog svetskog rata. Obično se prilika ukazivala  za vreme održavanja manifestacija narodnog stvaralaštva. Susreti sela Srbije je bila jedna od njih, ali braničevske pevače ona nije dugo držala na okupu. Skloni smo da poverujemo da na probama nije bilo dovoljno vina.

Talenat pojedinaca se rasipao za kafanskim stolom ili rabio na svadama i porodičnim slavljima. Ko ne vidi dobro, neka stavi naočare i izvuče strpljenje iz džepa jer je puno usamljenih vitezova dobrog glasa: Vojislav Jović – Vojče Papatajko, Nedeljković Radomir – Rada Cica, Aleksandar Stokić – Tiba, Radisav Matejić – Rada Bulja, Vlastimir Kuzmanović – Drta, Aleksandar Caca Nikolić, Rade Mihajlović i ko zna gde bismo stigli da nije došao red i na jednu damu.

Rođena je u Kučevu i odmalena se družila sa Izvorinkom Milošević još dok se potonja zvala Funtinjora Funta Lunga. Bile su to dobre drugarice i još bolje pevačice. Okolina Kučeva bolje nije imala. Kako to obično biva u svim bajkama jednog dana se pojavio princ. Taj princ, a zapravo braničevski mangup Branko Jocić, je uneo nemir u ovaj vlaško kraj. Naposletku, ljubav je trijumfovala. Kučevo je plakalo za Lidijom, ali ona je otišla da živi svoju bajku među Braničevcima. Funtinjora Funta je postala Izvorinka, a zatim i čuvena Cica-Maca.

Bajka se još uvek nije završila i ne možemo da kažemo da su živeli srećno do kraja života, već samo da tvrdimo da još uvek srećno žive. Zlobnici neće verovati, ali drugačije nije moguće u Braničevu.

Pasus je osamaesti i vrisak prekida naše objašnjenje o bajkovitom životu u Braničevu. Bez brige, nije Crvenkapa ugledala vuka, niti je Pepeljuga izgubila cipelicu, već se to veseli Aleksandar Caca Nikolić. Nekako se iskobeljao sa onog spiska odozgo i, evo ga, lumpuje u ovom pasusu. Zapravo, on se svuda veseli i u svakoj prilici lumpuje, te je nemoguće da tako ne bude u ovoj priči. Primećujete da je ovaj pasus

drugačiji i da su se

reči uhvatile u kolo.

Mala slova postaše velika,

velika umisliše da su proširene rečenice,

tačke i zapete se otkotrljaše svuda po tekstu kao klikeri,

dok se uzvičnik nešto iskrivio i zakačio ko zna gde.

U ovom opštem pravopisnom tulumu

već je upitno kako ćemo priču da privedemo kraju.

Možda je najbolje da Cacu ostavimo u pasusu iznad pa neka se nastavnice srpskog jezika, koje čitaju ove redove, snalaze i objašnjavaju sa njim i raspojasanim slovima. Mada sumnjamo da će ih Caca poslušati. Pre će biti da će u momentu raširiti ruke, pucnuti prsima i zapevati Ne menjam se ni malo, pa se ljudi čude.

Red je da upoznamo zlatni glas Braničeva: Zlatka Stevića Doktora. Zagonetka je da li je ime dobio zbog zlatnog glasa i još veća da li je sebe nazvao doktorom zbog izvrsnosti u pevanju. Saznaćemo nekom prilikom. Nije studirao medicinu, već vežbao glas na svakom mestu gde se pesma tražila. Zlatko je vrstan izvođač narodne muzike i jedini može da se pohvali objavljenim albumom.

Neki novi klinci

Među Braničevcima postoji još jedan doktor vičan muzici. Kažemo vičan muzici jer nije istinski pevač iako ima dobar glas. Više pravi buku i pije rakiju. Vazdan dosađuje Braničevcima modernom muzikom, a zapravo škripom, cvilenjem i lupnjavom. Da se kojim slučajem neko od momaka sa početka priče opet nađe među Braničevcima, verovatno bi pomislio da ga je Sveti Petar osudio na večne muke. Ali, ne, to samo muziku pušta Miša Imamović Ašim. Uvek spreman na šalu i veselje. Ime i nadimak mu baš dobro pašu. Kao neki neuhvatljivi miš sklon neprestanom krckanju i glodanju. Ne pravi štetu, a opet ne znate šta biste sa njim.

Sumnjamo da su Braničevci znali šta bi sa rokenrolom kad su ga prvi put čuli. Bio je to posve neprijatan susret. Novi zvuk je ličio ne sve, osim na milozvučje narodnog melosa na koje su navikli. Kao neka groznica brzo je obuzeo nekolicinu mladića u selu. Greše svi koji misle da je grad bio jedino mesto razvoja rokenrola i zabavne muzike. Gitare su počele da reže na prvim igrankama zabavne muzike preteći da izujedaju svakog protivnika novog zvuka. Pojavila su se tri jahača rokenrol apokalipse u Braničevu i osnovala grupu DAD sedamdesetih godina prošlog veka. Posmatrano sa ove vremenske distance bilo je to ravno letu na Mesec. Dugo se čekalo na njihove muzičke naslednike. Zasvirali su u bendu Treće stanje skoro četrdeset godina kasnije.

Nije isti svaki srećan kraj

Šetnju po pasusima privodimo kraju, a da najboljeg pevača nismo našli. Možda se nekome učini da naša priča nema srećan kraj. Greši, jer pevalo se sve do samog kraja. Pesama beše toliko, da nismo sigurni da li su nam svi pasusi na broju. Po prvi put, jato braničevskih slavuja je okupljeno na jednom mestu. Verovatno ima još nekih, ali stidljivijih. Možda se kriju iza nekog velikog slova te ih nismo primetili ni pomenuli. Neka slobodno izađu i zapevaju. Ko zna, možda baš njih tražimo. Živeli!

Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.

Napomene

Fotografije upotrebljene u tekstu su vlasništvo porodica Kostić, Nikolić, Radovanović i Anđelković iz Braničeva.

The post Svi braničevski slavuji appeared first on Moje Braničevo.

Najbolje priče su one koje se nikada nisu desile. Ili možda jesu, ali toliko davno da više niko ne može da razmrsi stvarne događaje od mašte. Pripovedaju se u vreme dokolice, kotrljaju niz jezike generacijama, kite suvišnim rečima, sve dok se iznenenada ne izgube u hodnicima istorije. Svako mesto i svaka porodica ima takve priče.

Misterija stare šume

Nedaleko od Braničeva se susreću poslednji bregovi Kučajskih planina sa obroncima Golubačko-ramske peščare. Na ovoj razdelini nalazi se Martina šuma. U njoj se ne krije zakopano hajdučko blago, već samo priča koja bledi jer retki za nju znaju, a još ređi voljni da je čuju. Retki su i posetioci šume. U nju zalaze samo lovački psi i poneki Braničevac. Prvi jureći za tragovima divljači, a drugi u nameri da pripreme ogrev za zimu.

Slučajni posetilac šume, naročito ako je sam i prepušten omamljujućem dejstvu prirode, može doživeti grdno iznenađenje u vidu jeze dostojne dobrog horor filma. Neće videti rusalku, vilino kolo ili (ne daj Bože!) drekavca, niti bilo kakvo slično biće iz slovenske mitologije, već samo obeležje koje razdavaja ovaj svet od onog.

Ugledaće spomenik!

Nikakvo čudo jer se ama baš  ni po čemu ne razlikuje od spomenika na starim grobljima, osim što je jedini na tom mestu. “Odakle sad spomenik nasred šume?”, može se zapitati slučajni posetilac, srećan što je na svega par kilometara od Đerdpske magistrale, a ne u nekakvom horor filmu.

Spomenik ljudskoj prolaznosti

U vreme kada se Braničevo drugačije zvalo i bilo smešteno na drugom mestu zavladala je bolest. Narod se uskomešao i prepao jer je stilga Čuma, a možda je, ipak, bila samo kolera. Svejedno, stigla je pošast poput sadašnje korone. Verovatno je strah u to doba bio izraženiji, što zbog praznoverja, što zbog odsustva bilo kakvog leka. Jedina uzdanica za spas je bio poseban ritual.

Po narodnom verovanju kada u selo stigne kuga, odnosno Čuma ili Morija, bilo je potrebno da devet golih baba satkaju košulju za samo jednu noć i da se sva zdrava čeljad i odrasli ispod nje provuku. Izgleda da izvesna baba Marta nije poverovala u moć rituala. Niti je tkala košulju, niti se ispod nje provlačila. Vođena strahom, pre nego zdravim razumom, baba Marta je odlučila da pobegne.

Možemo je zamisliti kako pod okriljem noći napušta selo pazeći da nikoga ne sretne i noseći preko ramena samo najnužnije stvari. Probijala se kroz obližnje gustiše i bagremare često se osvrćući i pazeći da je slučajno Čuma ne prati. Kada je došla sa druge strane brda odlučila je da zastane. Gde je stala, tu je i nastavila da živi. Kažu da ju je bolest ipak stigla posle nekog vremena. Seljaci su je tu sahranili i podigli spomenik. Mesto su nazvali Martina šuma.

Trajno ostaje ono što je zapisano

Čume su davno nestale iz Srbije. Izgubile su bitku sa naukom i medicinom. Ostalo je zapisano da su se pojavljivale u grešna vremena sa knjigom sudbine i spiskom ljudi koje će pozvati na onaj svet. Bile su to žene sa dva para očiju, raščešljanim dugim kosama do zemlje, obučene u belu ili crnu odeću. U kuće su dolazile noću spuštajući se kroz dimnjak. Ubijale su pogledom, tako što nesrećnika dotaknu prstom po čelu ili pogode strelicama prethodno umočenim u lonac koji im je uvek bio pri ruci. Zato je valjalo oprati sudove uveče, a nikada ujutru jer kad Čuma dođe, grebe sudove svojim prljavim noktima i truje ukućane. Ako je kuća čista i uredna, ukućani su bezbedni.

 O baba Marti ništa nije zapisano. Nismo sigurni ni da li je postojala, da li je zaista sahranjena u šumi ili se možda još uvek krije od Čume. Ostala je samo priča, naziv šume i spomenik koga je načeo zub vremena.

Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.

NAPOMENE

Naslovna fotografija Kristian Seedorff na sajtu Unsplash.

The post Tajna Martine šume appeared first on Moje Braničevo.

Pek se davno doselio u područje istočne Srbije. Toliko je vremena prošlo da je našao mesto u grčkoj mitologiji. Priča kaže da su strašni Argonauti tražili zlatno runo u Peku. Nije poznato da li su ga našli, ali ljude od tada nije napustila zlatna groznica.

Istina nije daleko od legende. Reka je zaista dobila ime zahvaljujući starim Grcima. Utvrđeno je da su oni ispirali zlato po pečkim brzacima. Centralno mesto u grčkoj tehnici prikupljana zlata je pripadalo ovčijem runu. Komad ovčijeg runa se potapao u korito reke. Zlatna prašina se uplitala u runo posle dužeg stajanja u reci budući da je ono gusto, a u vodi izuzetno teško. Grčka reč za ovčije runo je pékos, te je reka nazvana Pek.

Mnogo vekova kasnije ovčije runo zameniće pralište i isptak. Kako izgleda ispiranje zlata pomoću ovih alata može se videti na snimku ispod.

Putovanje do Braničeva

Pek je tipična ravničarska reka oko Braničeva. Spor i krivudiav. Uspavan. Ni nalik bučnim i brzim rečicama i potocima od kojih nastaje u okolini Majdanpeka. Nakon par kilometara uzbudljivog provlačenja između stena Todorova reka, Lipe, Jagnjilo, Faljesana i mnoge druge se slivaju u Mali Pek i Veliki Pek. Spajanjem ove dve reke, nedaleko od sela Debeli Lug, nastaje Pek.

Na putu do Braničeva Peku se pridružuje još nekoliko reka. Sa leve strane to su Bukovska reka, Gložana, Kučajnska reka i Komša. Sa desne su Dubočka, Ševička, Brodička reka i Dajša. Putovanje Peka od ušća do izvora je dugo 129 km što ga svrstava među najveće reke istočne Srbije.

Leto na Peku

Pek je u Braničevu rado viđen gost jer donosi radost i osveženje. Nemoguće je zamisliti leto bez kupanja u reci. Plaža je svuda, gde god se nađe zgodno mesto. Neka od poznatijih su: Kokin vir, Tozin vir, Kod Seletove vrbe, Kod kuhinje, Iznad mosta. U poslednje tri decenije najviše kupača se sakuplja Kod Trskare.

Trskara je sezonski objekat pored reke. Isprva je zamišljena kao izvor finansiranja Društva za zaštitu reke Peka i okoline. Sticajem okolnosti, menjala je zakupce da bi danas postala spomenik blistavim vremenima s kraja prošlog veka. U tim danima plaža je bila magnet za čitavu okolinu.

Ribolov na Peku

Pecanje na Peku je veoma popularno. Klen i skobalj se najčešće nađu na udici, a za one sretnije, čak i štuka. Deca se najviše raduju beovici, sitnoj ribi poznatoj pod lokalnim nazivom zelenac ili keder.

Posebnu draž predstavlja lov na ribu u počkopljima. U pitanju su podvodne rupe u obalama, često i do nekoliko metara dužine. Obično se stvaraju oko korenja priobalnog drveća. Krupnija riba ulazi u ove rupe te se može uhvatiti rukom. Neretko se mora zaroniti, čak i ući u rupu. Pored sreće i veštih ruku, hrabrost je značajan činilac uspeha u ribolovu na ovaj način. 

Danas su štap i udica najzastupjeniji ribolovački alati, ali stariji pamte još nekoliko alata i načina ribolova. Većini je dobro poznat ribolov uz pomoć vrške.  Ruke veštih majstora su ih plele od pruća i oblikom je podsećala na izduženi levak. Potrebno je bilo dobro poznavanje reke kako bi se vrška postavila na pravo mesto. Riba je ulazila na širi otvor i zbog specifičnog načina izrade u unutrašnjosti vrške nije mogla da se vrati. Vrška se koristila za krupniju ribu, dok je za sitniju korišćen tzv. košić.

Košarka je omanja korpa bez dna ispletena od pruća. Donji otvor je bio uži od gornjeg. Obično u avgustu, kada se Pek umiri i riba uspori,  meštani Braničeva bi zagazili u vodu i lagano se kretali samo njima znanim stazama. Gotovo je svako imao neko tajno mesto za koje je bio ubeđen da riba baš tu prolazi. Na takvim mestima se potapala košarka, momentalno zavlačile ruke kroz donji otvor i čekala riba.

Ribolov uz pomoć košarke je davno zaboravljen. Poslednji su ga napustili braničevski Romi među kojima je košarka poznatija kao lubak. Tehnika ribolova je bila ista. Razlika je postojala u materijalu izrade budući da su kao osnovu koristili lipovu koru umesto pruća.  

Seđa je svakako bio najzanimljiviji način. Svojevremeno je postojao veštački rukavac Peka iskopan za potrebe rada seoske vodenice. Rukavac se zove Jaruga. Baš u njoj su mnogi Braničevci išli na seđu, ponajviše noću. Da bi seđa uspela potrebno je bilo pregraditi Jarugu sa obe strane tako da se napravi uzan prolaz u koritu rukavca. Za ovo su se koristile stranice volovskih kola. Riba nije imala kuda nego da prođe kroz uzani prolaz i obično je završavalau u čarencu (vrsti mreže koja se postavljala na prolazu).

Svakodnevnica kraj Peka

Razbibriga nije bila jedina asna od Peka. Vremešni meštani još uvek pamte zvuk vodeničkog točka. Odlazak u vodenicu je bio društveni događaj, a ne samo jedna od obaveza za domaćinstvo. Ispred i oko vodenice je uvek bilo sveta. Staro i mlado i mnogo dečurlije. Strpljivo se čekao red, a vreme krckalo u priči i veselju. Vodenica je radila danonoćno, sve dok je električni mlinovi nisu poslali u sećanja.

Dok se muški svet vrzmao oko vodenice žene su belile platno na reci. Pek je bio bistar, a obale bez rastinja i pune kamenja. Gotovo savršen za beljenje platna. Čim otopli, platno se skidalo sa razboja i potapalo u vodu, zatim lupalo prakljačom i sušilo na kamenjaru. Leti se pripremalo platno, dok se zimi šilo i vezlo.

Deca su Peku davala poseban šarm. Svaku priliku trebalo je iskoristiti za kupanje. Obale Peka su bile dobro mesto za ispašu stoke. Obično su to bile krave čije čuvanje je bilo povereno seoskoj dečurliji. Naravno, deca su se više kupala nego obraćala pažnju na stoku. Dečija graja se često mešala sa guščijom kojih je bilo u izobolju oko reke.

Poruka za budućnost

Vekovima unazad Pek je više izvor radosti, a ne brige. Mnogima zbog zlata, većini zbog odmora i osveženja. Nažalost, odnos savremenog čoveka prema reci se promenio. Neželjeni ukrasi, poput plastike i drugog otpadnog materijala, nisu retkost. Blistavi kamenjar se povukao pred nanosima mulja i šiblja. Manje je i kupača.

Ponekad, iz samo njemu znanih razloga, Pek dolazi ljut i narogušen. Ruši obale i plavi delove sela. Možda ljutnjom poručuje da ne želi da izgubi šarm i sjaj. Zlatno grumenje ne daje vrednost Peku već biljke i životinje u njemu. Važno je čuvati obale Peka i njegov živi svet. Ostaviti čistu reku je najlepša priča za buduće generacije. Briga o Peku je briga o sopstvenoj budućnosti.

Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.

NAPOMENA

Autorka fotografije Velikog Peka je Jelena Škundrić. Za umnožavanje i korišćenje je potrebna dozvola autorke. obratite nam se putem imejla ili profilima na društvenim mrežama. Crno-bela fotografija ribolovca je vlasništvo porodice Milojković.

The post Zlatni Pek appeared first on Moje Braničevo.

Starost je čini lepšom. Nevolja je rodila, nada izgradila, a vera održala. Priča o seoskoj crkvi u Braničevu traje već tri stotine godina.

Braničevo je vazda bilo na putu austrijske i turske vojske. Često se dešavalo da austrijski vojnici poteraju Turke prema Šumadiji, i još dalje. Turci bi ubrzo uzvratili i ponovo došli do Dunava. Sukobi su trajali vekovima. Narod je stradao i često išao u zbeg. Jedan od brojnih ratova se završio Požarevačkim mirom 1718. godine. Po slovu ovog mira, Austriji je pripalo područije od Dunava do Zapadne Morave. Tako je bilo sve dok se Turci nisu vratili 1739. godine. U vreme kratkog predaha od turske vlasti, počinje život seoske crkve.

Život prvi – podela

Braničevo ima crkvu zahvaljujući meštanima obližnjeg Bariča. Još tada je postojala bikotinačka parohija, ali se crkva nalazila u Bariču. Ilija Dimitrijević, ondašnji paroh bikotinački, živeo je u selu, a služio u baričkoj crkvi koja je verovatno izgrađena još u 16. veku. Zgrada je bila oronula i skromni inventar je propadao. U to su se uverili i crkveni velikodostojnici koji su u to vreme beležili stanje po parohijama Srpske pravoslavne crkve. Prilikom posete izvesnog Jovana Mihajlovića početkom 1734. godine okupljeni su meštani Bariča da bi se odlučilo o budućnosti crkve u njihovom selu. Kada je video u kakvom je stanju crkva, Jovan je sakupio preostale ikone i crkvene knjige i poverio pop Iliji na čuvanje, a od Baričana je dobio obećanje da će sakupiti građu za popravku crkve.

Međutim, velikodostojnik se sastao i sa viđenijim meštanima u Bikotincima. Prilikom susreta dogovoreno je da se do njegove naredne posete sakupi novac i građa za izgradnju crkve. Pored Bikontičana, ovom susretu su prisustvovali meštani današnjih sela Tribroda, Kusića i Donje Kruševice. Prikupljanje novca je povereno bikotinačkom obor-knezu Nikodimu i njegovom sinu Lazaru.

Velikodostojnik Jovan se vratio u Barič i Bikotince kroz nekoliko meseci. Meštani Bariča jesu sakupili građu, ali su odustali od popravke crkve. Sasvim drugačija slika je zatekla velikodostojnika u Bikotincima. Iskopan je temelj i počelo se sa zidanjem nove crkve. Tada je parohija podeljena na baričku i bikotinačku.

Život drugi – izgradnja

Započeti radovi na izgradnji crkve su čekali bolja vremena. Turci su se ponovo vratili i proterali austrijsku vojsku na levu obalu Dunava. Prošao je skoro čitav vek sve dok Drugi srpski ustanak nije probudio nadu u bolje sutra. Parohijani okolnih sela su nastavili davno započetu izgradnju crkve. Po svemu sudeći, radovi su završeni u drugoj deceniji 19. veka jer je 1826. godine selo posetio Joakim Vujić, otac srpskog pozorišta i veliki putopisac i ostavio belešku o crkvi. 

Zahvaljujući njegovom zapisu i drugim izvorima, zna se da je nekadašnja crkva bila pletara od nabijenog blata i dasaka, bez zvona, ali lepo opremljena. Najstarije ikone, naslikane četkicom belocrkvanskog slikara Arsenija Jakšića,  potiču iz tog doba. Crkva je bila nasred sela, između dva puta.

Život treći – ulepšavanje

Crkva koja danas dominira selom je građena od čvrstog materijala između 1874 i 1876. godine. Ktitor je tadašnja opština bikotinačka zahvaljujući kmetu Živanu Radojkoviću i svešteniku Mihajlu Popoviću. Pop Mihajlo, koji je zaslužan i za promenu imena sela,  je poklonio crkvi zvono. Nesvakidašnju lepoticu iz Braničeva  je posetio kralj Aleksandar Obrenović 1893. godine.

Sagrađena je u duhu klasicizma, sa romantičarskim i baroknim elementima. Delimično je obnovljena u drugoj polovini prošlog veka, kada je izgrađen novi parohijski dom. Nedavno je kompletno renovirana i vraćen joj je nekadašnji izgled. Po prvi put, freskama je oslikana njena unutrašnjost. Ima status spomenika kulture i posvećena je Svetom proroku Jeremiji.

Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.

Napomene

Fotografija u tekstu je vlasništvo porodice Perić iz Donje Kruševice. Izvori: Dragoslav Radovanović et. al, Braničevo, MZ Braničevo, drugo dopunjeno izdanje, 1984; mr Nebojša Đokić, Crkva u Zviždu i Peku u XVIII veku u: ZAPISI Godišnjak Istorijskog arhiva Požarevac, godina IV, broj 4, 2015. Posebna zahvalnost Darku R. Mirkoviću svešteniku u Braničevu.

The post Tri života lepotice iz Braničeva appeared first on Moje Braničevo.

Braničevo je nosilo ime Bikotinci sve do pred kraj XIX veka. Postoje dve priče o promeni naziva sela. U obe su glavni akteri kralj i bik iz Bikotinaca.

Srbija se ubrzano razvijala u drugoj polovini XIX veka. Stekla je nezavisnost i ponovo postala kraljevina. Milan Obrenović  je prvi kralj u njenoj modernoj istoriji. Razvijalo se i selo.  Seoska škola je uveliko radila u to vreme. Izgrađena je nova crkva od čvrstog materijala umesto pletare od blata. U seoski život se uvukla i jedna novina. Zabeleženo je da su osnovani odbori sve tri tadašnje stranke: Naprednjačke, Liberalne i Narodne radikalne. Kralj Milan nije bio omiljen u narodu, ali je dozvolio rad političkih partija. Upravo se prva priča o promeni naziva sela vezuje za početke višestranačkih okršaja u Srbiji.

Bik među narodnim poslanicima

U selu je živeo izvesni Petar, poslanik u tadašnjoj Srpskoj narodnoj skupštini. Petar je bio krupan, plahovit i bučan. Njegove osobine su došle do izražaja za vreme jednog od skupštinskih zasedanja. U jeku velike rasprave Petar je istupio više puta. Snažan i prgav, zapao je za oko protivnicima koji su ga prozvali Bik iz Bikotinaca. Petru se nije svideo nadimak te je izdejstvovao od kralja Milana ukaz o promeni imena svog sela.

Bik među kraljevim gardistima

Druga priča novo ime sela dovodi u vezu sa životom na dvoru Obrenovića. U kraljevoj gardi bilo je nekoliko seljaka iz Bikotinaca. Gardisti su, između ostalog, vodili računa o bezbednosti Aleksandra Obrenovića,  Milanovog sina i budućeg kralja. On je gardistima davao nadimke po rodnom mestu. Međutim, nikako nije mogao da izgovori ime rodnog mesta gardiste, nego ga je nazvao Bik. Kad je to čuo kralj Milan, odmah je zamolio ministra unutrašnjih poslova da pokrene postupak za promenu imena sela.

Braničevo po kraljevoj odluci

Postoji i treća priča. Sva je prilika da je istorijski najpouzdanija, ali sa vrlo malo detalja. Po njoj,  molbu za promenu imena je podneo Mihajlo Popović, tadašnji paroh bikotinačke crkve. Razlog je ostao nepoznat. Sve priče imaju isti ishod. Selo je dobilo novi naziv 1882. godine po srednjovekovnoj oblasti između Morave i Dunava. Tako su, posle više vekova, Bikotinčani postali Braničevci.

Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.

The post Kralj i bik su kumovi Braničeva appeared first on Moje Braničevo.

Selo Braničevo je u istorijskim dokumentima poznato pod imenom Bikotince. Stari naziv se nesumnjivo dovodi u vezu sa bikovima, ali i sa obližnjom srednjovekovnom tvrđavom i legendarnim  srpskim vitezom. Reč je o Golubačkom gradu i despotu Stefanu Lazareviću.

Sačuvana usmena priča objašnjava da je selo nazvano po meštanima koji su bili nadaleko poznati odgajivači bikova. Sticajem istorijskih okolnosti njih je u atar današnjeg sela doveo vitez  Reda zmaja, despot Stefan Lazarević. Despot je ostao zapamćen kao izuzetno sposoban vladar budući da je sarađivao sa Turskom i Ugarskom, iako su bile u stalnom sukobu. Prvu polovinu svoje vladavine despot je ratovao u redovima turskog sultana Bajazita, da bi se po njegovoj smrti pridružio ugarskom kralju Žigmundu.  

Neprestani sukob je primoravao despota da drži veliku vojsku koju je trebalo hraniti i plaćati. Prema nekom ugovoru despot je morao da obezbedi hranu za posadu srednjovekovnog grada Golupca. Tvrđava se nalazila na samoj granici teritorija pod ugarskim ili turskim uticajem, te je predstavljala važno strateško mesto. Despot je odlučio da se u ataru današnjeg sela  organizuje gajenje volova i krava za potrebe posade Golubačke tvrđave. Stoka izuzetne  pasmine je dovedena sa juga. Bikovi i krave su pasli  na proplancima i poljima današnjeg sela, a napajali se u reci Pek.

U momentu kada srpska despotovina više nije mogla da izdržava posadu u Golupcu, stada su prepuštena na korišćenje čuvarima stoke. Oni su podigli prve kolibe, a kasnije i kuće, dok su rasne bikove upotrebljavali za priplod. Privremena skloništa su postepeno postala stalna prebivališta. Pošto su seljaci bili poznati kao dobri odgajivači bikova, selo je dobilo ime Bikotince.

Zbog stalnih napada i uznemiravanja od starne Turaka i Ugara seljaci su se sklanjali u močvarne predele oko Peka. Prva naselja nisu bila na mestu današnjeg sela, već u neposrednoj blizini. Pretpostavlja se da je reč o današnjim poljima Seoce i Odvrta, ali je moguće da ih je bilo na drugim mestima. U prilog ovoj tvrdnji govori nekoliko starih groblja čije se lokacije i danas znaju. Štaviše, postoji polje poznato u selu kao Umke, a zapravo je pravilni naziv Humke.

Prema dosadašnjim istraživanjima selo se prvi put pominje pod imenom Bihotinci u turskom popisu stanovništva pokrajine Braničevo iz 1467. godine. Neretko se sreće ime Bikatinac, a odomaćilo se Bikotince. Naziv mesta je promenjen krajem XIX veka, ali to je već neka druga priča sa mnogo više istorijskih detalja.

Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.

The post U početku beše Bikotince appeared first on Moje Braničevo.