Postoje događaji koje valja pričati u ovo doba godine. Narodno verovanje veli da se u danima od Božića do Bogojavljenja otvara tlo i nečista bića hodaju zemljom. Zato nije bilo dobro omrknuti vani, niti po mraku ići, a kamoli ostavljati delove odeće po avliji. U ove dane nije bilo mudro ništa od posla započinjati jer će po zlu krenuti. Stari su najzlosutniji period godine nazvali – nekršteni dani.
Davno su nestali nekrštani dani iz života Braničevaca, ali priče o onostranom i dalje opstaju. Dovoljno je da se pomene Mrtvica, taj nikad dobro osvetljeni i jedva naseljeni deo sela, i da se neka nelagoda uvuče među prisutne. Jašta, to samo Braničevci mogu osetiti, a kako i ne bi kada se tamo dese nikad razjašnjena ubistva.
Priče o onostranom neće nestati. Uvek se šapuće da neka žena vrača. Zazire se od klipova kukuruza, vunice i kokošijih nogu nađenih na raskrsnicama ili ostavljenih pred kapijama. Ponekad se desi događaj koji se poluglasno prepričava. Što ga više ušiju čuje postaje sve kitnjastiji, a onda netragom nestane. Neko poveruje, većina odmahne glavom i zaboravi. Kažu da su u strahu velike oči ili je možda samo do dobre rakije.
Kako god bilo, evo jedne skorašnje priče. Njen glavni junak je mladić, dovoljno star da mu se veruje, i dovoljno razborit da u bajke ne veruje.
Desilo se da je ozbiljno omrknuo u provodu. Već je nastupilo ono doba noći kad nestaje granica između sveta živih i mrtvih. Veselo društvo ga je dovezlo do raskrsnice na početku sela. Ko god na njoj skrene u Braničevo, pogled mu se razvuče u dugu asfaltnu liniju što se sve više sužava dok ne spoji načičkane ruže sa obe strane u jednu tačku. To je Veliki sokak, najveća seoska ulica. Tek tamo na dnu, u toj tački, gotovo neprimetno, da se nazreti blaga krivina.
Baš na toj krivini primetio je svetlost. Tako je bilo isprva, dok ga neka tegoba nije udarila u stopala i prostrujala kičmom završavajući ples po prstima koji su se savijali pod iznenadnim teretom. Jeste svetlost, a i nije. Zurio je u neobičnu pojavu, njemu nikada viđenu i zlokobno neobičnu. Poigravala je, iscrtavajući mrlje po dubini mraka i nije se približavala. Niti se udaljavala. Stajala je, tamo u dnu Velikog sokaka, poput stražara, očekujući susret.
Prvi put te noći, razum je oterao strah. Šta god da je, sa ovog je sveta. Možda samo neko stoji sa baterijskom lampom, pomislio je. Setio se da njegov drugar ostavlja biciklu skrivenu u obližnjem ružičnjaku da se ne vraća peške iz noćnog provoda. Odlučio je da je noćas pozajmi.
Ubrzo se približio krivini. Svetlost se nije pomerala. Nije se ni udaljavala, već je sve više poprimala ljudski oblik. Osetio olakšanje i nasmejao se samom sebi usporavajući biciklu. Gotovo je stao, kad mu tegoba ponovo navali na telo, ovog puta toliko da su kosti pucale. Kriknuo je!
Žena je lebdela iznad zemlje!
Raščupane kose, čas devojka, a čas baba, strujala je nošena tamom oko zavežljaja uvijenog belim čaršavom.
Okretao je pedale takvom silinom da je zaboravio kuda je prošao i kako se našao u kadi. Zaboravio je gde je ostavio biciklu. Zaboravio je gde se izuo i gde je ostavio odeću. Odvrnuo je slavinu i prepusto se umirujućem dejstvu vode.
Drugi put te noći, razum je oterao strah. Šta god da je video – ne postoji. Nije bilo moguće, uveravao je sebe. Verovatno je plod njegove uobrazilje ili možda je malo više alkohola učinilo svoje. Naposletku, takvih pojava ima samo u pričama. Uskoro je san progutao napetost.
Ujutru je saznao da je te noći umrla starica. Živela je na onoj blagoj krivini Velikog sokaka što se ugleda čim se skrene u selo.
Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.