Čeda je gledao u kravu. Krava je gledala u Čedu. Čedi se činilo da ga krava razume. Kravi je bilo svejedno. Mirno je žvakala seno, srećna zbog obilne večere.
„Uradiću to”, odlučno je izgovorio Čeda bodreći sebe. „Uradiću, pa kud puklo!”, pljunuo je u šake i vilom rasturio ostatke slame ispod krave. Njena noćašnja postelja je bila spremna.
Mrak se uveliko spustio kada je Čeda zatvorio vrata na štali. Osvrnuo se oko sebe. Hiljade naslaganih pahulja je rasturilo mesečinu po avliji. Prizor dostojan raja, ali na zemlji. Nesigurnim korakom je nastavio po utabanoj stazi u snegu. Mraz je sve više stezao dok se u njegovim grudima širila toplota. I krava i Čeda su zadovoljni otišli na počinak.
Pismo
Narednih večeri birao je najlepše reči. Prevrtao je po svom vokabularu poput domaćice koja prospe zrna pasulja ispred sebe i bira najzdravija i najlepša za kuvanje ručka. Samo Čeda nije kuvao pasulj. On je naumio da napiše pismo. I to ne bilo kome, već lično Josipu Brozu Titu! Otuda njegov trud nije bio mali. Napisati pismo predsedniku Jugoslavije nije prosto k’o pasulj. Trošio je mastilo, precrtavao reči, prepravljao rečenice i tumbao pasuse da bi u jednom trenutku njegove oči zablistale pred ižvrljanim listom hartije. Konačno, na novom listu, prisećajući se pravila krasnopisa iz škole i strogo pazeći da se koje slovo ne nađe ispod linije pružanja rečenice, napisao je sledeće reči:
Dragi gospodaru, druže Tito,
Čast mi je, sa sela, sada uoči nove godine, da Vam odam blagodarnost na Vašem požrtvovanom radu koji ste sve svoje snage umne i fizičke trošili i trošite, ne za Vaše sinove i unuke, nego lično za nas, za ljude sviju profesija. Druže Tito, Vaša mladalačka patnja Vas je toliko uoštroumila i Vaša plemenita duša dobila je simpatije sviju ljudi u svojoj zemlji, kako u svojoj zemlji tako ste dobili simpatije sviju kontinenata sveta. U istoriji niko nije imao tako trnovit put kao Vi. I ko je imao tako trnovit put i život, on je radio i patio za sebe lično i svoje pokolenje.
Nama sa sela skinuli ste veo sa očiju te smo sada progledali, sada smo videli da su nam male kuće, da su nam male štale, da su nam mali obori. Sada smo videli da nam je potreban sobni nameštaj, da nam je potrebna kuhinja. Sada trošimo ogromne sume šećera, pirinča i sve sorte poslastica za koje naš seljak na selu pojma nije imao. A to ste Vi i Vaša ličnost nama to načinili, blagotet koju sada doživljujemo. Kroz selo ‘uka od radio aparata i zadružnih televizora, ‘uka od traktora, ‘uka od motor-bicikala. Naši imućni seljaci – dobri proizvodjači dolaze i do limuzina. Preduzeća se izgradjuju, grade stambene zgrade za svoje radnike i službenike, rudnici isto – i oni to čine. Gradovi se izgradjuju po najnovijem stilu kako veliki tako i mali. Železnica širi svoje mreže i usavršava svoja vozila na najsavršeniji način. Auto mreže na sve strane u zemlji. Avionske mreže na sve strane u zemlji i van zemlje. Morske ladje plove na sve kontinente sveta. Fabrike neumorno rade svoje proizvode, zanatlije svoje rukotvorine izradjuju punom parom. Mi sa sela proizvodimo zemaljske proizvode, kako zemaljske proizvode tako i stočne fondove.
Ali, druže Tito, sve što sam naveo, ove činjenice ne pripadaju samo nama. Sav ovaj napredak pripada Vašoj ličnosti. Da niste Vi nama krčili puteve od rata na ovamo, svi bi se mi ugušili od našeg rada, sav bi naš rad bio uzalud, sviju profesija kao što bio slučaj u bivšoj Jugoslaviji.
Vi druže Tito, gde god ste u koju zemlju išli Vi ste takve simpatije dobili da ste se odmaj sprijateljili i tako ste naš zemlju sprijateljili sa svim zemljama koje ste posetili, koje nas i danas prijateljski gledaju, što se ogledalo u primerima za pomoć Skoplju, kako su se strane zemlje odazvale sa puno oduševljenja. A to je sve uradila Vaša neumorna snaga koja je od mladosti išla golgotskim putem. Rešeni ste da do kraja života da nam otvarate nove i nove kontigente naših proizvoda. Naši stari ljudi od vajkada su tražili i težili, ali u istoriji to nisu doživeli, da mogu svoje proizvode da unovče, i sada se videlo da je sve zavisilo od “vladara” – od domaćina zavisi porodica.
Jeste, druže Tito, imali ste teška stradanja, teške puteve po stranim zemljama. I sada imate umna naprezanja da nas vodite do krajnosti. “Vaše ime lebdi nad Evropom”.
Mi Vas druže Tito sa sela mnogo pozdravljamo i sve naše blagodeti pripisujemo Vama. Mi Vam želimo život i zdravlje, da dugo godina očuvate Vaš organizam i da istrajete do 2.000 godina u takvom stanju u kojem se sada nalazite. Vi ste nad nama da ispravljate šta nije u redu.
Pozdravljamo Vas i Vašu suprugu i Vaše saradnike – našu Vladu i neka Vam bude srećna nova 1964. godina sa puno želja i sreće.
Pozdravlja Vas druže Tito
Čedomir M. Radovanović iz sela Braničeva, Op. Golubac, SR Srbija
Efekat Tito
Prošlo je mnogo godina. Tita više nema. Nema ni Jugoslavije. Već dugo godina, skoro svake zime, pahulje prekriju Čedin grob. Ponekad, kad se razvedri i stegne mraz, pojavi se i mesečina, tek da upotpuni idilu zimske večeri nad njegovom večnom kućom. Simpatični čiča, zemljoradnik i nadaleko čuveni travar, otišao je uveren da je već živeo u raju. Međutim, njegove pažljivo birane reči su nastavile ovozemaljski život.
Pola veka kasnije osvanule su u Muzeju Jugoslavije. Čedino pismo je zauzelo čitav zid na izložbi Efekat Tito održanoj 2009. godine. Tvorci izložbe su u njegovim rečima videli dokaz odnosa stanovništva Jugoslavije prema Titu. Postale su svedočanstvo vremena kada je i bog hodao zemljom makar u liku Josipa Broza Tita.
Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.
Napomene
Fotografija Čedomira Radovanovića je vlasništvo porodice Živojinović iz Braničeva. Zvanični prepis pisma i poslednja stranica pisma su preuzeti iz publikacije VLASTITO iskustvo, past present, urednice Radonje Leposavić (Beograd, Samizdat, 2005. godine). Pravopisne greške u pismu nisu ispravljene za potrebe ovog teksta već su u skladu sa originalnim prepisom pisma.