Bilo je to jedno od onih jutara kad košava urliče nad selom. Napolju se našao samo onaj ko je morao, a takvih je bilo dosta. Osvanuo je Veliki petak i valjalo je pripremiti Uskrs. Šćućureni i mrzovoljni Braničevci su gomilali jaja, tražili lukovinu i merkali prasiće. Sve se to odvijalo nekako potajno jer u to vreme drug Tito nije smeo da sazna da postoji neko važniji od njega. Zaokupljeni zavereničkim poslom, nisu ni primetili da im je košava donela dramu u selo.
Popova neverica
Pop je sa mukom otvorio oči. Sva jutra su mu bila teška, a posebno kad košava procuri kroz rupe oronulog tišleraja. Od svih Brančevaca, nju je najmanje voleo. Greh je mrzeti, znao je to i naš pop, ali košava se jednostavno nije dala voleti. Još od kako je došao među Braničevce, davne 1964. godine, paroh braničevski Dobrivoje Milosavljević – Biba, je nekako ispod oka gledao na košavu. Evo, čak ni u proleće, kada uveliko ozeleni, ona se ne predaje.
Borka je kao i obično ustala pre njega. Okretna popadija je uveliko čangrljala u kuhinji. Vidimo je kako užurbano pere posuđe i presipa ostatke doručka u tanjir namenjen Dobrivoju. Valjalo je sve kućevne poslove završiti pre nego što ode na posao u mlin. Eto kakva je silna žena bila naša popadija! Borila se na dva fronta: duhovnom, održavajući plamen vere među parohijanima i udarničkom, gradeći samoupravnu socijalističku Jugoslaviju.
Dobrivoje je sačekao da Borka ode pre nego se iskrade iz kreveta. Zvuk tanjira ga je upozorio da popadiji nisu baš sve koze na broju. Veli, bolje je da ne dižu galamu na praznik. Šteta bi bilo i za tanjire. Opet, ni popadijin odlazak mu nije olakšao tegobu. Nelagoda se uvukla u dušu, a da nije imala veze ni sa košavom ni sa Borkom.
Ubrzo se našao u crkvi. Nelagoda nikako da ga mane. Vrpoljio se tamo-amo po crkvi dok u jednom trenutku košava nije tako zarlaukala da mu se krv sledila. Malo je reći da ga je oblio hladan znoj. Prvo je izgubio dah, a zatim su kolena počala da klecaju, da bi ga, na kraju, obuzela neverica u očinji vid. Umesto zlatom optočene ikone Bogorodice, poklona izvesog ruskog generala Miloradovića hramu Svetog Jeremije u Braničevu, naš dobri pop Biba, stajao je nasred crkve i gledao u ništa!
Nestao je najvredniji komad inventara seoske crkve!
Riznica popovih nestašluka
Vest o nestanku ikone košava je prenela kroz sve seoske sokake. Verzije o krađi su se množile brže nego što je sastavljen zapisnik narodne milicije. Osećao je mučeni Dobrivoje da ovo neće izaći na dobro. Sa narodom i njegovom maštom nije se lako nositi. Naročito ako mu se da povoda, što u slučaju našeg dragog popa i nije bilo teško.
Svojim ponašanjem mnoge je veselio, dok je vernike uglavnom žalostio. Našem popu je gitara bila milija od kandila. Nije se razdvajao od nje i uvek je bio spreman za pesmu i veselje. Šeretski je znao da dobaci da može svetiti vodicu čitajući tropar ili svirajući gitaru. Pre bi se o njemu moglo reći da je bio neki rokenrol buntovnik ili hipik, nego duhovni otac grešnih Braničevaca.
Pored gitare imao je još dve ovozemaljske strasti – fudbal i ribolov. Leti je znao da zabaci udicu i često se mogao videte kraj Peka u kratkim pantalonama bez majice. Tako se jednom i desilo da je otišao na opelo u Donju Kruševicu. Povratak se pretvorio u pakao. Žega je upekla te je grešni Dobrivoje, želeći da se oslobodi paklene jare, strgao sa sebe mantiju i u gaćicama došetao do sela.
U fudbalu je bio sve – igrač, sudija i navijač. Često je trčao za loptom sa seoskom dečurlijom i pamti se kako je nekom prilikom pošao na opelo u susedno Kusiće pa je usput svratio na igrališe. Lopta se okretala, magija je bila sve jača. Vremena je bilo na pretek jer pokojniku se ionako nije žurilo. Ali jeste nesretnoj rodbini koja je na kraju došla po njega i sa zaprepašćenjem zatekla popa u žaru fudbalske borbe. Ožalošćenoj rodbini nije preostalo mnogo izbora. Vatreno je navijala da se fudbalski okršaj što pre završi.
Uzimao je za pravo da sudi na utakmicama, a mnogi ga se sećaju kao strastvenog navijača koji je šetao duž linije auta i prosipao zavidan repertoar psovki na fudbalski teren. Srce je ostavljao ne samo na fudbalskom terenu već i za kafanskim stolom. Tamo se dokazao kao odličan borac, spreman da pesnicama brani pravdoljublje. Među nama govoreći, zato je i završio u Braničevu. Nakon jedne kafanske tuče u Boževcu te skandala u štampi, duhovni oci su mu pružili drugu priliku poslavši ga među Braničevce.
Prohujalo sa košavom
Ikona nikada nije vraćena u seosku crkvu. Koliko nam je poznato, nikada nije ni pronađena. Borka se zaljubila i napustila Dobrivoja, a on Braničevo. Bilo je to 1971. godine, u vreme kada je popustila vera u Tita. Dobrivoje nije iskoristio drugu priliku. Popustila je i njegova vera u duhovni život. Zauvek je ostavio kandilo i sa gitarom otišao u beli svet. Jedino košava i dalje urliče. Raznosi priče i ljudske sudbine na sve četri strane sveta sve dok se ne zagube u lavirintu vremena.
Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.
Napomene
Prva fotografija u tekstu je vlasništvo porodice Perić iz Donje Kruševice. Druga fotografija, autora Caio Silva, je objavljena i preuzeta sa sajta Unsplash.