Pek se davno doselio u područje istočne Srbije. Toliko je vremena prošlo da je našao mesto u grčkoj mitologiji. Priča kaže da su strašni Argonauti tražili zlatno runo u Peku. Nije poznato da li su ga našli, ali ljude od tada nije napustila zlatna groznica.
Istina nije daleko od legende. Reka je zaista dobila ime zahvaljujući starim Grcima. Utvrđeno je da su oni ispirali zlato po pečkim brzacima. Centralno mesto u grčkoj tehnici prikupljana zlata je pripadalo ovčijem runu. Komad ovčijeg runa se potapao u korito reke. Zlatna prašina se uplitala u runo posle dužeg stajanja u reci budući da je ono gusto, a u vodi izuzetno teško. Grčka reč za ovčije runo je pékos, te je reka nazvana Pek.
Mnogo vekova kasnije ovčije runo zameniće pralište i isptak. Kako izgleda ispiranje zlata pomoću ovih alata može se videti na snimku ispod.
Putovanje do Braničeva
Pek je tipična ravničarska reka oko Braničeva. Spor i krivudiav. Uspavan. Ni nalik bučnim i brzim rečicama i potocima od kojih nastaje u okolini Majdanpeka. Nakon par kilometara uzbudljivog provlačenja između stena Todorova reka, Lipe, Jagnjilo, Faljesana i mnoge druge se slivaju u Mali Pek i Veliki Pek. Spajanjem ove dve reke, nedaleko od sela Debeli Lug, nastaje Pek.
Na putu do Braničeva Peku se pridružuje još nekoliko reka. Sa leve strane to su Bukovska reka, Gložana, Kučajnska reka i Komša. Sa desne su Dubočka, Ševička, Brodička reka i Dajša. Putovanje Peka od ušća do izvora je dugo 129 km što ga svrstava među najveće reke istočne Srbije.
Leto na Peku
Pek je u Braničevu rado viđen gost jer donosi radost i osveženje. Nemoguće je zamisliti leto bez kupanja u reci. Plaža je svuda, gde god se nađe zgodno mesto. Neka od poznatijih su: Kokin vir, Tozin vir, Kod Seletove vrbe, Kod kuhinje, Iznad mosta. U poslednje tri decenije najviše kupača se sakuplja Kod Trskare.
Trskara je sezonski objekat pored reke. Isprva je zamišljena kao izvor finansiranja Društva za zaštitu reke Peka i okoline. Sticajem okolnosti, menjala je zakupce da bi danas postala spomenik blistavim vremenima s kraja prošlog veka. U tim danima plaža je bila magnet za čitavu okolinu.
Ribolov na Peku
Pecanje na Peku je veoma popularno. Klen i skobalj se najčešće nađu na udici, a za one sretnije, čak i štuka. Deca se najviše raduju beovici, sitnoj ribi poznatoj pod lokalnim nazivom zelenac ili keder.
Posebnu draž predstavlja lov na ribu u počkopljima. U pitanju su podvodne rupe u obalama, često i do nekoliko metara dužine. Obično se stvaraju oko korenja priobalnog drveća. Krupnija riba ulazi u ove rupe te se može uhvatiti rukom. Neretko se mora zaroniti, čak i ući u rupu. Pored sreće i veštih ruku, hrabrost je značajan činilac uspeha u ribolovu na ovaj način.
Danas su štap i udica najzastupjeniji ribolovački alati, ali stariji pamte još nekoliko alata i načina ribolova. Većini je dobro poznat ribolov uz pomoć vrške. Ruke veštih majstora su ih plele od pruća i oblikom je podsećala na izduženi levak. Potrebno je bilo dobro poznavanje reke kako bi se vrška postavila na pravo mesto. Riba je ulazila na širi otvor i zbog specifičnog načina izrade u unutrašnjosti vrške nije mogla da se vrati. Vrška se koristila za krupniju ribu, dok je za sitniju korišćen tzv. košić.
Košarka je omanja korpa bez dna ispletena od pruća. Donji otvor je bio uži od gornjeg. Obično u avgustu, kada se Pek umiri i riba uspori, meštani Braničeva bi zagazili u vodu i lagano se kretali samo njima znanim stazama. Gotovo je svako imao neko tajno mesto za koje je bio ubeđen da riba baš tu prolazi. Na takvim mestima se potapala košarka, momentalno zavlačile ruke kroz donji otvor i čekala riba.
Ribolov uz pomoć košarke je davno zaboravljen. Poslednji su ga napustili braničevski Romi među kojima je košarka poznatija kao lubak. Tehnika ribolova je bila ista. Razlika je postojala u materijalu izrade budući da su kao osnovu koristili lipovu koru umesto pruća.
Seđa je svakako bio najzanimljiviji način. Svojevremeno je postojao veštački rukavac Peka iskopan za potrebe rada seoske vodenice. Rukavac se zove Jaruga. Baš u njoj su mnogi Braničevci išli na seđu, ponajviše noću. Da bi seđa uspela potrebno je bilo pregraditi Jarugu sa obe strane tako da se napravi uzan prolaz u koritu rukavca. Za ovo su se koristile stranice volovskih kola. Riba nije imala kuda nego da prođe kroz uzani prolaz i obično je završavalau u čarencu (vrsti mreže koja se postavljala na prolazu).
Svakodnevnica kraj Peka
Razbibriga nije bila jedina asna od Peka. Vremešni meštani još uvek pamte zvuk vodeničkog točka. Odlazak u vodenicu je bio društveni događaj, a ne samo jedna od obaveza za domaćinstvo. Ispred i oko vodenice je uvek bilo sveta. Staro i mlado i mnogo dečurlije. Strpljivo se čekao red, a vreme krckalo u priči i veselju. Vodenica je radila danonoćno, sve dok je električni mlinovi nisu poslali u sećanja.
Dok se muški svet vrzmao oko vodenice žene su belile platno na reci. Pek je bio bistar, a obale bez rastinja i pune kamenja. Gotovo savršen za beljenje platna. Čim otopli, platno se skidalo sa razboja i potapalo u vodu, zatim lupalo prakljačom i sušilo na kamenjaru. Leti se pripremalo platno, dok se zimi šilo i vezlo.
Deca su Peku davala poseban šarm. Svaku priliku trebalo je iskoristiti za kupanje. Obale Peka su bile dobro mesto za ispašu stoke. Obično su to bile krave čije čuvanje je bilo povereno seoskoj dečurliji. Naravno, deca su se više kupala nego obraćala pažnju na stoku. Dečija graja se često mešala sa guščijom kojih je bilo u izobolju oko reke.
Poruka za budućnost
Vekovima unazad Pek je više izvor radosti, a ne brige. Mnogima zbog zlata, većini zbog odmora i osveženja. Nažalost, odnos savremenog čoveka prema reci se promenio. Neželjeni ukrasi, poput plastike i drugog otpadnog materijala, nisu retkost. Blistavi kamenjar se povukao pred nanosima mulja i šiblja. Manje je i kupača.
Ponekad, iz samo njemu znanih razloga, Pek dolazi ljut i narogušen. Ruši obale i plavi delove sela. Možda ljutnjom poručuje da ne želi da izgubi šarm i sjaj. Zlatno grumenje ne daje vrednost Peku već biljke i životinje u njemu. Važno je čuvati obale Peka i njegov živi svet. Ostaviti čistu reku je najlepša priča za buduće generacije. Briga o Peku je briga o sopstvenoj budućnosti.
Svideo Vam se tekst? Podelite ga sa prijateljima na društvenim mrežama. Ukoliko imate zanimljive priče i fotografije o Braničevu i želite da objavimo pišite nam na mojebranicevo[at]gmail.com ili na Fejsbuk i Instagram profil.
NAPOMENA
Autorka fotografije Velikog Peka je Jelena Škundrić. Za umnožavanje i korišćenje je potrebna dozvola autorke. obratite nam se putem imejla ili profilima na društvenim mrežama. Crno-bela fotografija ribolovca je vlasništvo porodice Milojković.
Moj muž je rođen u selu Braničevu. Leta provodimo na imanju njegovog dede i sa unucima uživamo na reci Pek. Imam i foto dokumentaciju, koju mogu da vam ustupim, ukoliko ste zainteresovani. Moja mama je rođena u Velikom gradištu, tako da je čitav moj život vezan za reku Pek.
Poštovana Miroslava,
Hvala mnogo, zaista divan gest sa Vaše strane. Svaka fotografija je dobrodošla. Možemo nastaviti komunikaciju putem imejla mojebranicevo[at]gmail.com
Jedina zamerka autoru ovog teksta je: Argonauti su itekako pronasli zlato odnosno zlatno runo u Peku i to ne jedno nego mnogo zlatnih runa. Narodno usmeno predanje iz ovog kraja bas o tome i govori sto se slaže sa činjenicom da su posle uspesne Jasonove misije, grčka vojska okupirala ovu teritoriju i eksploatisala aluvijalno zlato iz Peka i njegovih pritoka. Hidronim Pek je upravo nastao iz tog perioda od grčkog oblika Pekos sto znači Ovčije runo. Gde su na drugo mesto mogli naći zlatno runo kada je u to vreme dolina Peka bila jedina poznata reka koja nosi zlato i u tolikoj količini da ga ljudi sakupljaju ovčijim runima?
Poštovani, veliko hvala na komentaru u dopuni.
Dobar deo mog zivota vezan je za Pek. Najranije detinjstvo, bukvalno od rodjenja u Rabrovu… sećam se peskovitih plaža i virova, dece sa svih strana tokom letnjeg raspusta, najmanje meštana.. jedva smo čekali leto.. rano sam proplivala.. zatim Kučevo, leta provedena na Peku, skakanje sa vrba u vodu i opet društvo sa svih strana… bili smo u septembru više crni nego oni sto su bili na moru.. nezaboravno vreme sve dok nisu uništili tu idilu, napravili nasip, utvrdili obale, menjali tok, posekli vrbe.. nama koji smo ga voleli takvog su ukrali deo nas samih. Pre dve godine sam htela da vidim kako sad izgleda plaža mog detinjstva u Rabrovu, gde sam naučila da plivam.. nekako sam se nadala da je bar ona’prezivela’ ali… samo smece gde god se okreneš, plaže nema, sve je zaraslo, nisam uspela ni do vode da se probijem .. mnogo sam tužna, ali ja bar imam sećanja..